Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2391/2021 od 01.12.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom odredbe člana 404. stav 1. ZPP.

Tuženi je blagovremeno podneo odgovor na reviziju tužilaca.

Po oceni Vrhovnog suda, revizija je dozvoljena po članu 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse i osnovana po članu 408. ZPP.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem nadležnog upravnog organa Grada Vranja od 18.08.2011. godine, izvršena je potpuna eksproprijacija nepokretnosti tužilaca AA, BB i pravnog prethodnika tužilje VV, pokojne GG, kat. parc. br. .. njiva 2. klase površine 7a 49m2 u korist tuženog, radi izgradnje autoputa E-75. Tužioci AA i BB, kao i pokojna GGsu sa tuženim dana 25.10.2011. godine zaključili sporazum o isplati naknade za eksproprisanu nepokretnost, prihvatajući ponudu tuženog od 486.850,00 dinara. Visina naknade utvrđena je prema vrednosti poljoprivrednog zemljišta, kao upisane kulture zemljišta u javnoj evidenciji nepokretnosti. U vreme donošenja rešenja o eksproprijaciji na teritoriji Grada Vranja važio je Generalni urbanistički plan od 24.12.2009. godine, po kome se ova parcela nalazila van granica gradskog građevinskog zemljišta. Javni interes za eksproprijaciju radi izgradnje autoputa E-75 Beograd – Niš – Granica sa Republikom Makedonijom, utvrđen je rešenjem Vlade RS 05 broj 465-9774/2010 od 29.12.2010. godine. Planski akt u tom postupku predstavljala je Uredba o utvrđivanju prostornog plana područja infrastrukturnog koridora Niš – granica Makedonija („Službeni glasnik RS“ br. 77/02). U vreme davanja ponude od strane tuženog, odnosno zaključenja sporazuma, u javnoj evidenciji nepokretnosti nije bio izvršen upis promene namene zemljišta iz poljoprivrednog u građevinsko. Postojanje i visina razlike između tržišne vrednosti zemljišta u građevinskom području na datoj lokaciji i izvršene isplate nije razjašnjena.

Nižestepeni sudovi odluku o neosnovanosti postavljenog tužbenog zahteva zasnivaju na odredbama članova 11, 14. – 20, 23, 24, 82. i 83. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“ br. 72/09 ... 52/21) i člana 42. Zakona o eksproprijaciji, pošto se u vreme oduzimanja u javnom interesu predmetna parcela nalazila van granica Generalnog urbanističkog plana Grada Vranja. Osim toga, tužioci su tužbu zasnivali na tvrdnji da su bili u zabludi prilikom potpisivanja sporazuma, a po odredbama članova 111, 112. i 117. Zakona o obligacionim odnosima na dan podnošenja tužbe 22.11.2017. godine njima je prestalo pravo da zahtevaju poništaj rušljivog ugovora.

Stanovište na kome su zasnovane nižestepene presude nije prihvatljivo.

Tužioci su postavili zahtev za utvrđenje ništavosti sporazuma, koje pravo se može neograničeno isticati po članu 110. Zakona o obligacionim odnosima, a imajući u vidu praksu Vrhovnog suda izraženu kroz odluke, razlozi na kojima su zasnovane nižestepene presude nemaju oslonca u merodavnom materijalnom pravu.

Odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije je propisano da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Odredbom člana 1. Zakona o eksproprijaciji propisano je da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Prema članu 42. stav 1. tog zakona, naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje se u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drugačije propisano, a prema stavu 2. ovog člana, procenu tržišne cene iz stava 1. ovog člana vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnosti. Prema članu 56. stav 1. tog zakona, po pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, opštinska uprava dužna je da odmah bez odlaganja zakaže i održi raspravu za sporazumno određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost, a stavom 3. je, između ostalog, propisano da opštinska uprava od upravnih i drugih organa i organizacija pribavlja obaveštenja o činjenicama koje mogu biti od značaja za sporazumno određivanje naknade.

Navedenim odredbama predviđeni su uslovi koji moraju biti ispunjeni da bi oduzimanje, odnosno ograničenje prava svojine bilo u skladu sa Ustavom i zakonom, između ostalog i da naknada za oduzetu svojinu ne može biti niža od tržišne. U konkretnom slučaju, eksproprijacija je izvršena radi izgradnje autoputa E-75 Beograd – Niš – granica sa Republikom Makedonijom, saglasno Zakonu o prostornom planu Republike Srbije od 2010. – 2020. godine („Službeni glasnik RS“ br. 88/10) i Uredbi o utvrđivanju prostornog plana područja infrastrukturnog koridora Niš – granica Makedonije („Službeni glasnik RS“ br. 77/02), a javni interes za eksproprijaciju utvrđen je rešenjem Vlade Republike Srbije, pa su upravni organi u postupku sporazumevanja sa tužiocima bili u obavezi da se obaveste o činjenicama koje opredeljuju tržišnu vrednost nepokretnosti, bez obzira što promena namene zemljišta nije sprovedena u katastru nepokretnosti. Tuženi je bio u obavezi da vodi računa o stvarnom statusu oduzetog zemljišta, te da u skladu sa tim okolnostima podnese ponudu koja je odgovarala tržišnoj visini naknade.

Kao posledicu stanovišta da je sporni sporazum punovažan pošto tužiocima pripada tržišna naknada prema vrednosti poljoprivrednog zemljišta, nižestepeni sudovi su propustili da ocene sadržinu izvedenih dokaza i izvedu zaključak na okolnost da li postoji i u kojoj visini razlika između tržišne cene za eksproprisanu parcelu i isplaćenog iznosa od 486.850,00 dinara, za koji iznos je sklopljen sporazum. Po nalazu veštaka Gorana Ristića, razlika između tržišne i isplaćene naknade postoji i ona iznosi 647.136,00 dinara, dok se nalazi Gradskog zavoda za veštačenje Beograd i veštaka Dobrivoja Ilića zasnivaju na činjenici da je u vreme eksproprijacije parcela bila van granica obuhvata GUP-a Grada Vranja.

U ponovljenom postupku, prvostepeni sud će prilikom utvrđivanja navedene bitne činjenice povesti računa o stanju zemljišta u vreme eksproprijacije, njegovoj lokaciji, vrsti i karakteru, komunalnoj opremljenosti i svim drugim kriterijumima koji opredeljuju tržišnu vrednost zemljišta, pa će biti u prilici da donese zakonitu odluku o zahtevu za utvrđenje ništavosti sporazuma, za isplatu razlike između tržišne i isplaćene naknade, te će na osnovu odredbe člana 165. stav 3. ZPP ponovo odlučiti i o troškovima celog postupka.

Iz iznetih razloga, odluka u stavu drugom izreke, doneta je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić