U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dušan Miletić, advokat iz ..., protiv tuženog Operatora distributivnog sistema EPS Distribucija d.o.o. Beograd, čiji je punomoćnik Nemanja Vilček, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1595/19 od 10.04.2019. godine, u sednici održanoj 26.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1595/19 od 10.04.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Loznici P 276/18 od 27.11.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete povodom događaja od 29.06.2010. godine isplati i to: na ime pretrpljenih fizičkih bolova 150.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha 100.000,00 dinara i na ime umanjenja životne aktivnosti 200.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne novčane iznose počev od 27.11.2018. godine do isplate, dok je zahtev tužioca kojim je tražio da na dosuđene pojedinačne novčane iznose tuženi plati zakonsku zateznu kamatu počev od 06.02.2013. godine kao dana podnošenja tužbe do konačne isplate odbijen je kao neosnovan. Stavom drugim izreke, zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime nakande nematerijalne štete plati na ime pretrpljenih fizičkih bolova preko dosuđenog do traženog iznosa od 200.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha preko dosuđenog do traženog iznosa 150.000,00 dinara i na ime umanjenja životne aktivnosti preko dosuđenog do traženog iznosa od 450.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 06.02.2013. godine do konačne isplate, odbijen je. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime materijalne štete za troškove lečenja i izgubljene zarade isplati 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 06.02.2013. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan predlog tužioca da se oslobodi od plaćanja takse na tužbu i presudu. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati 96.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate, dok je zahtev tužioca preko dosuđenog do traženog iznosa od 519.510,00 dinara, sa šestim izreke, zahtev tuženog da se tužilac obaveže da mu naknadi troškove postupka u iznosu od 193.925,00 dinara, odbijen je.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1595/19 od 10.04.2019. godine, žalba tužioca je delimično usvojena, delimično odbijena, a žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda u odbijajućem delu zahteva za naknadu nemateriijalne štete i odluka o troškovima postupka preinačena, tako što je obavezan tuženi da tužiocu plati na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove pored dosuđenog iznosa od 150.000,00 dinara još 50.000,00 dinara, ukupno 200.000,00 dinara, za pretrpljeni strah pored dosuđenog iznosa od 100.000,00 dinara još 50.000,00 dinara, ukupno 150.000,00 dinara, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti pored dosuđenog iznosa od 200.000,00 dinara još 250.000,00 dinara, ukupno 450.00,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 27.11.2018. godine do isplate i na ime troškova postupka pored dosuđenog iznosa od 96.000,00 dinara još 164.225,00 dinara, ukupno 260.225,00 dinara, sa kamatom od izvršnosti do isplate, dok je u preostalom, pobijanom delu potvrđena, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova žalbenog postupka plati 12.000,00 dinara, a odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 29.06.2010. godine došlo je do pucanja aluminujmske čelične žice promera 25 mm2 na dalekovodnom stubu 10 kv voda koji prolazi iz trafo stanice 110/35/10 kv ... i napaja trafo stanicu 10/04 kv ..., koja je jednim delom pala u parcelu tužiočevog oca – malinjak, preko malina, a drugi delom na zemlju iznad zasada. U tom momentu, tada maloletni tužilac (rođen .... godine) bio je u malinama, nije bio u direktnom dodiru sa palim provodnikom, već se nalazio na jedan metar od žice, zbog čega je bio u naponskom levku, tako da je preko „napona koraka“ doživeo strujni udar. Otac je tužioca zatekao na zemlji, tužilac je nakon toga ustao i pomerio se oko četiri metra od pale žice, nakon čega mu je otac ukazao pomoć, a zatim pozvao i obavestio tuženog o događaju. Tokom noći tužilac je osetio jak bol u predelu glave, grudi i nogu, što se ponavljalo u toku celog narednog dana, zbog čega je zatražio medicinsku pomoć u Domu zdravlja u ..., odakle je prevežen u Medicinski centar u Loznicu, gde je pregledan od strane neurologa 02.07.2010. godine, koji je u svom izveštaju naveo da je tri dana pre toga tužilac doživeo strujni udar i da se sledećeg dana žali na kontinuirane glavobolje. Kontrolni pregled neurologa je obavljen 06.07.2010. godine, kada je konstatovano postojanje višestrukih smetnji i predloženo dodatno ispitivanje EEG i magnetna rezonanca glave. Tužilac je lečenje i ispitivanje nastavio u Institutu za majku i dete u Beogradu, gde je hospitalizovan 09.07.2010. godine, a u lekarskom izveštaju navedeno je da je primljen na ispitivanje zbog strujnog udara koji se dogodio 29.06.2010. godine. Tužiocu je tužiočev otac primetio da je tužilac postao zaboravan, da se često žali na glavobolju i trnjenje u nogama urađena su dopunska ispitivanja i zaključeno da nema neuroloških ispada, ali da je psihički usporen i da ima smanjen mentalni kapacitet, tako da je predložen dalji tretman kod psihologa. Tužilac je bio na bolničkom lečenju u periodu od 27.12. do 30.12.2010. godine i od 19.05. do 24.05.2011. godine. Kod tužioca su osnovni simptomi bile učestale glavobolje, krize svesti i usporen psihomotorni razvoj. Urađena su sva neophodna dopunska ispitivanja i zaključeno je da nema trajnih oštećenja na centralnom nervnom sistemu i da gubici svesti nisu epileptične prirode. Nakon bolničkog lečenja, tužilac je nastavio sa ambulantim lečenjem i kontrolama u istoj ustanovi. U izveštajima neurologa i psihologa konstatovano je da kod tužioca postoje neurološke manifestacije u vidu poremećaja koordinacije pokreta i slabost intelektualnih sposobnosti sa poteškoćama u pamćenju, upamćivanju, shvatanju i rasuđivanju, nedovoljno razvijenom apstraktnom mišljenju. Prema izveštaju Instituta za majku i dete od 25.01.2011. godine, gde se tužilac nalazio na dužem vremenskom ispitivanju i kontrolama zbog glavobolje, zaboravnosti i nestabilnog hoda, ispitivanjem nisu nađene organske promene, a iznet je stav da struja visokog napona može da izazove funkcionalne poremećaje koje ima tužilac nakon kritičnog događaja od 29.06.2010. godine. Kao posledica strujnog udara kod tužioca je nastupilo trajno umanjenje životne aktivnosti od 20%, tužilac je trpeo fizičke bolove jakog inteziteta dva sata, bol srednjeg intziteta u ponovljenim intervalima, u efektivnom trajanju oko dva meseca i u slabom oko šest meseci, dok je trpeo sekundarni strah jakog inteziteta 24 časa, u srednjem ekfektivno tokom tri meseca i u slabom tokom godinu dana, s tim da se povremene epizode straha mogu provocirati i manjim telesnim smetnjama i sada, praktično do potpunog emotivnog sazrevanja. U zdravstvenom kartonu tužioca ne postoje podaci o oboljenju tužioca koje bi imalo veze sa sadašnjim stanjem i funkcionalnim poremećajima, tako da su tegobe nastale tek nakon preživljenog strujnog udara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, član 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, i pravilno su zaključili da je tuženi odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo kada je 29.06.2010. godine pukla aluminujumska čelična žica na dalekovodnom stubu tuženog, koja je jednim delom pala u parcelu tužiočevog oca – malinjak, preko malina, a drugim delom na zemlju iznad zasada u vreme kada se tužilac nalazio u malinama. Dosuđena visina naknade nematerijalne štete od 200.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, 150.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha i 450.000,00 dinara na ime umanjenja životne aktivnosti pravilno je utvrđena primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Članom 173. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Članom 174. istog zakona propisano je da za štetu od opasnih stvari odgovaraju njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njome bavi.

Iz citiranih odredbi Zakona o obligacionim odnosima sledi da je zakonom utvrđena pretpostavka uzročnosti, tako da se smatra da šteta potiče od opasne stvari odnosno opasne delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. To znači da se po načelu uzročnosti ili objektivne odgovornosti odgovara za štetu bez obzira na krivicu, pa oštećeni ne mora dokazivati da je štetnik kriv za štetu, već je dovoljno da se dokaže da pretrpljena šteta potiče od opasne delatnosti, odnosno žica na dalekovodnom stubu, koja je jednim delom pala u parcelu tužiočevog oca – malinjak, preko malina, a drugim delom na zemlju iznad zasada u vreme kada se tužilac nalazio u malinama, usled čega je tužilac doživeo strujni udar i u vezi čega je tužilac pretreo nematerijalnu štetu, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da postoji obaveza tuženog da tužiocu naknadi nastalu štetu, jer je uzrok štete opasna stvar, odnosno opasna delatnost, s obzirom da se tuženi bavi prenosom i isporukom električne energije, sa kojih razloga je tuženi objektivno odgovoran za naknadu iste.

S obzirom da je utvrđeno da je tužilac kao posledicu strujnog udara pretrpeo nematerijalnu štetu, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilac ima pravo na naknadu iste. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je prilikom odmeravanja visine pravične novčane naknade za pretrpljene vidove nematerijalne štete (strah, fizičke bolove i duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti), vodio računa o značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi, imajući u vidu godine života tužioca i sve kriterijume saglasno članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Navodima revizije se ukazuje da ne postoji uzročno posledična veza između nastale štete i strujnog udara i da to proizlazi iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka elektrostruke. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda navodi su neosnovani, jer nalaz i mišljenje sudskog veštaka elektrostruke u ovom slučaju nije merodavan, s obzirom da se radi o sudskom veštaku elektrostruke, ali ni ovaj sudski veštak nije isključio mogućnost strujnog udara. Za zaključak o postojanju uzročno posledične veze imeđu strujnog udara i nastale štete merodavan je nalaz i mišljenje sudskog veštaka medicinske struke, koji je upravo imajući u vidu nastale posledice i zaključio da su iste posledica strujnog udara imajući u vidu i medicinsku dokumentaciju, a osim toga u zdravstvenom kartonu tužioca ne postoje podaci o oboljenju tužioca koje bi imalo veze sa sadašnjim stanjem i funkcionalnim poremećajima, pa je i sa tih razloga pravilno zaključeno da su tegobe nastale tek nakon preživljenog strujnog udara i da su u vezi sa strujnim udarom.

Tuženi u reviziji ističe primedbe na nalaz i mišljenje sudskog veštaka medicinske struke, na koji način se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i stavlja primedba na ocenu dokaza, zbog čega se revizija ne može izjaviti na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić