Odlučujući o žalbama parničnih stranaka Apelacioni sud u Beogradu je vratio prvostepenom sudu predmet radi donošenja dopunske presude pa je Prvi osnovni sud u Beogradu 24.10.2016. godine pod brojem P 6382/11 doneo dopunsku presudu kojom je raskinuo sporzum od 15.07.1995. godine zaključen između tuženog i tužioca BB. Drugim stavom izreke je obavezan tuženi da tužiocu BB naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 24.000,00 dinara. Trećim stavim izreke je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka u visini sudskih taksi za dopunsku presudu.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 6930/17 od 10.04.2019. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio je presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu u njenom četvrtom stavu izreke i u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi da isplati tužiocu iznos od 3.148.690,90 dinara po osnovu izvršenih uplata i iznos od 1.421.668,60 dinara na osnovu vrednosti nepokretnosti sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.07.2013. godine kao dana presuđenja pa do konačne isplate dok je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u preostalom delu do traženih 2.639.507,14 dinara, a za iznos od 1.217.838,54 dinara sa kamatom na ime vrednosti nepokretnosti kao i za isplatu kamate od 01.01.2013. godine do 05.07.2013. godine na dosuđene iznose (prvi stav). Drugim stavom izreke je preinačio prvostepenu presudu u njenom drugom i trećem stavu izreke tako što je obavezao tužioca da tuženom na ime naknade za korišćenje poslovnog prostora u ... u ... isplati iznos od 2.952.023,78 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.07.2013. godine pa do konačne isplate dok je protivtužbeni zahtev tuženog odbio kao neosnovan u preostalom delu do traženih 3.795.248,88 dinara, a za iznos od 843.225,00 dinara sa kamatom od 28.02.2005. godine pa do isplate kao i zahtev za isplatu kamate od 28.02.2005. godine do 05.07.2013. godine na dosuđeni iznos od 2.952.023,78 dinara. Trećim stavom izreke je preinačio rešenje o troškovima postupka sadržanim u šestom stavu izreke prvostepene presude i u stavu drugom izreke dopunske presude tako što je obavezao tuženu da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 933.750,00 dinara. Četvrtim stavom izreke je potvrđeno rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke dopunske presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 6382/11.

Tužilja je protiv presude Apelacionog suda u Beogradu u njenom drugom stavu kojom je preinačena prvostepena presuda u delu kojim je usvojen protivtužbeni zahtev, izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je izjavio blagovremenu reviziju protiv prvog stava izreke u delu koji se odnosi na isplatu iznosa od 3.148.690,90 dinara po osnovu izvršenih uplata, na stav dva i tri izreke i to iz svih zakonskih razloga i to na osnovu člana 395. ZPP (pogrešno označenog kao 404. ZPP) zbog ujednačavanja sudske prakse.

Tuženi je dao odgovor na reviziju tužilje.

Odlučujući o reviziji tužilje na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 i 55/2014) jer je tužba u ovoj parnici podneta 23.06.2000. godine, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije dozvoljena.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R3 broj 3/2020 od 05.02.2020. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 6930/17 od 10.04.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

Postupajući po predlogu Apelacionog suda u Beogradu, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 395. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 111/09) zaključio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse u pogledu revalorizacije novčanog iznosa, primene konfornog metoda te primene Zakona o zateznoj kamati pa je ocenio da su se stekli uslovi iz člana 395. ZPP i odlučio je kao u drugom stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao presudu drugostepenog suda u delu kojim se revizijom tuženog pobija na osnovu člana 399. ZPP pa je ocenio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju (od strane drugostepenog suda nekon održane rasprave pred drugostepenim sudom, izvedenih dokaza i njihove ocene), pravnosnažnim rešenjem Opštinskog sekretarijata za urbanizam, komunalno- stambene, građevinske i imovinsko-pravne poslove Opštine Stari Grad od 13.01.1992. godine, je eksproprisana kuća u ulici ... u ... sagrađena na kp ... KO ..., koja je bila u vlasništvu pravnog prethodnika tužilje sada pokojnog BB. Pred tim sekretarijatom je 28.02.1992. godine zaključeno poravnanje kojim je tuženi na ime eksproprisane nepokretnosti dodelio BB stan broj ... u bloku ..., površine 44,76 m2. Poravnanje nije realizovano pa su stranke 07.05.1992. godine zaključile ugovor na osnovu koga je BB dodeljen stan po osnovu raseljavanja u površini od 89,52 m2 u bloku ..., a BB je obavezan da svojim sredstvima doplati razliku u površini stanova. BB je po osnovu zaključenog ugovora od 07.05.1992. godine uplatio tuženom iznos od tadašnjih 14.358,500,00 dinara, a 30.06.1992. godine iznos od 569.222,00 tadašnjih dinara. Novo dopunsko poravnanje je zaključeno 20.10.1993. godine kojim su stranke iznova uredile međusobne odnose i kojim se menja prvi stav poravnanja sačinjenog 28.02.1992. godine tako što se tuženi obavezao da na ime naknade za eksproprijaciju tužiocu dodeli jednosoban stan broj ... u bloku ..., površine 45,70 m2 na kome će BB steći suvlasništvo u procentu od 37,35 idealnih delova stana, a na preostalom delu stana kao suvlasnik će ostati tuženi dok je BB stekao pravo trajnog zakupa. Tuženi nije postupio ni po ovom poravnanju pa je 15.07.1995. godine zaključen sporazum (za koji se tužbom traži utvrđenje ništavosti) kojim se BB privremeno useljava u stan broj ...u ulici ..., dok se ne realizije uselenje u njegov stan u bloku broj ..., lamela ..., s tim što će se BB iseliti iz označenog stana sa svim licima i stvarima i stan predati tuženom.

BB i tuženi su 20.03.1992. godine zaključili ugovor o zakupu poslovnog prostora u kome je navedeno da je poslovni prostor dat u zakup na ime rušenja stana BB u ulici ... . Ugovor o zakupu je zaključen za period od 01.04.1992. do 01.04.1994. godine, a zakupnina je ugovorena po 60 dinara po m2 što je za površinu od 79,3 m2 mesečno iznosilo tadašnjih 4.748,00 dinara. Taj poslovni prostor je BB koristio sve do 11.04.2007. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da BB (koji je tada bio tužilac ali je umro u toku žalbenog postupka pa je parnicu nastavila AA) kao bivši sopstvenik eksproprisane imovine ne može od tuženog da dobije stan koji je bio predmet ugovora i poravnanja te da zato ima pravo na novčanu naknadu vrednosti eksproprisane nepokretnosti, na povraćaj datog novčanog iznosa za doplatu za stan, a da je dužan da tuženom plati naknadu za korišćenje lokala (po protivtužbi).

Tokom parničnog postupka među strankama nije bilo sporno da je ugovor broj 131/56 od 07.05.1992. godine raskinut, ali je bio sporan iznos koji bi tuženi trebalo da isplati tužiocu na ime naknade za eksproprisanu nepokretnost i na ime povraćaja datog po osnovu ugovora koji je raskinut, a koji je BB uplatio tuženom te je bila sporna i visina naknade koju je BB trebalo da plati na ime korišćenja poslovnog prostora.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbama parničnih stranaka ponovio izvođenje dokaza veštačenjem ekonomske finansijske struke na sve novčane iznose koji su bili predmet tužbenog i protivtužbenog zahteva. Visina dosuđene naknade za eksproprisanu napokretnost nije predmet ocene Vrhovnog kasacionog suda zato što je tužiljina revizija nedozvoljena, a tuženi nije izjavio reviziju na taj deo drugostepene presude.

Osnovano se revizijom tužene osporava pravilnost primene materijalnog prava prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu tužilje koji se odnosi na ime povraćaja datog novca po osnovu ugovora koji je raskinut za iznos od 3.148.690,00 dinara. U postupku pred drugostepenim sudom je veštačenjem utvrđen revalorizovan novčani iznos koji je BB isplatio tuženom tokom 1992. godine. Iz nalaza veštaka proizilazi da je na dan 24.01.1994. godine revalorizacija izvršena po Zakonu o računovodstvu po stopama rasta cena na malo, a od 25.01.1994. godine pa do dana zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom sa obračunatom zateznom kamatom do 02.03.2001. godine primenom konforne metode (po tada važećem Zakonu o visini zatezne kamate), a od 03.03.2001. godine sa zateznom kamatom po prostom interesnom računu (bez pripisa kamate na kamatu) kako je propisano Odlukom Ustavnog suda od 27.07.2012. godine i Zakonom o zateznoj kamati. Tim veštačenjem je utvrđeno da je veći revalorizovani iznos nego što je to tužbenim zahtevom tada tužilac BB tražio zbog čega je odlučujući o žalbi tužene potvrdio odluku iz stava prvog izreke u delu kojim se obavezuje tuženi na isplatu iznosa od 3.148.690,90 dinara sa kamatom od dana donošenja prvostepene odluke.

Osnovano se u reviziji tuženog navodi da je pravilnost primene konforne metode koju je veštak primenio dovedena u pitanje. Naime, veštak nije obrazložio koji koeficijent je primenio za prvih 23 dana važenja starog dinara u 1994. godini jer je Uredbom o novom dinaru („Službeni list SRJ“ broj 6/94 od 24.01.1994. godine) uveden novi dinar kao sredstvo plaćanja tako da je januar podeljen na 23 dana važenja starog dinara i 8 dana važenja novog dinara. U januaru 1994. godine konforni koeficijent za prva 23 dana je iznosio 66.046,22391. U obračunu koji je dao veštak vidi se da je za (samo) 23 dana primenjen pun koeficijent od 3.135.635,58 kao da se radi o celom mesecu, a što je uvećalo revalorizaciju na iznos od 263.649.027.101,00 dinara. Preračunavanjem ovog iznosa prema formuli 13 miliona starih dinara za 1 novi dinar, veštak je izračunao da na dan 24.01.1994. godine taj iznos predstavlja 20.281,00 novih dinara. U dopunskom nalazu (bez ikakvog objašnjenja) veštak vrši revalorizaciju za 1 dan konfornim koeficijentom tako da dolazi do dodatne sume od 12.577,00 dinara i uvećava revalorizovanu sumu na 32.858,00 dinara kao početnu vrednost na dan 24.01.1994. godine na koji iznos dalje obračunava kamatu. Na taj način je veštak dodao januaru 1994.godine još jedan dan pa je valorizacija obračunata za 32 dana umesto za 31. Pored toga, iz tabele kamatnih stopa (nalaz veštaka) uočava se da je za septembar 1994. godine primenjena kamatna stopa od 1,2%, a trebalo je 0,2% što takođe dovodi do matematički pogrešnog rezultata. U „Službenom listu SRJ“ broj 74/94, objavljen je podatak Saveznog zavoda za statistiku o koeficijentu rasta cena na u SRJ prema kome je stopa rasta cena na malo za taj mesec 0,2%, a ne 1,2% kako je veštak obračunao. Sve je ovo uticalo da revalorizovana suma plaćenih iznosa od strane BB u toku 1992. godine, nije utvrđena pravilnom metodom. Potrebno je da se u daljem postupku pozove veštak da svoj nalaz uskladi sa navedenim primedbama i revalorizaciju izračuna pravilnom primenom Uredbe, Zakona o računovostvu i Zakona o visini zatezne kamate ili pak da se odredi novo veštačenje. Samo pravilnim obračunom se može uspostaviti ravnoteža uzajamnog davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima.

Odlučujući o protivtužbenom zahtevu tuženog za isplatu zakupnine drugostepeni sud je zaključio da tuženi ima pravo na naknadu za korišćenje poslovnog prostora u ulici ... u ... prema cenama zakupa poslovnog prostora koje su važile u vreme donošenja prvostepene odluke. Zaključio je da je ugovor o zakupu poslovnog prostora od 20.03.1992. godine važio do 01.04.1994. godine, a kako je tuženi istakao protivtužbeni zahtev za isplatu naknade za korišćenje lokala tek podneskom od 17.07.2003. godine, da tuženom pripada naknada za korišćenje od tog datuma, jer pre 17.07.2003. godine tuženi nije isticao zahtev za isplatu naknade za korišćenje lokala. Ovo, tim pre što je ugovor o zakupu poslovnog prostora zaključen u vreme važenja starih dinara te da do podnošenja protivtužbe, tužiocu nije ni bila poznata visina naknade koju bi trebalo da plaća za poslovni prostor. Na osnovu nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke od 07.03.2019. godine je utvrđena naknada za korišćenje poslovnog prostora od podnošenja protivtužbe pa do iseljenja pravnog prethodnika tužilje, BB. Veštak je cenu zakupa za poslovni prostor utvrdio prema cenama propisanim Odlukom o utvrđivanju zakupnine za poslovni prostor na kome je nosilac prava javne svojine Grad Beograd tako da je za period od jula 2003. godine do 11.04.2007. godine tuženom ukupno dosudio iznos od 2.952.023,78 dinara.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je pogrešno drugostepeni sud zaključio da tuženi ima pravo na zakupninu tek od dana podnošenja protivtužbe 17.07.2003. godine. Prema članu 375. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) potraživanje zakupnine bilo da je određeno da se plaća povremeno bilo u jednom ukupnom iznosu, zastareva za 3 godine. Prema tome tužilac ima pravo na neplaćenu zakupninu počev od 17.07.2000. godine pa do iselenja zakupoprimca BB 11.04.2007. godine. Neprihvatljiv je stav Apelacionog suda da zakupoprimac nije znao koliko iznosi zakupnina, da je ugovor o zakupu istekao i da zato sve do podnošenja protivtužbe nije u obavezi da je plati iako je lokal koristio. Naime, ugovor o zakupu je zaključen 01.04.1992. godine na vreme od 2 godine, nije nastavljen novim ugovora ali je prema članu 596. ZOO ugovor o zakupu prećutno produžen i to na neodređeno vreme pod istim uslovima kao i prethodni. Zakupoprimac je u obavezi da plaća zakupninu pa je bio dužan da se upozna sa Odlukom o utvrđivanju zakupnine za poslovni prostor na kome je nosilac prava javne svojine Grad Beograd (objavljuje se u Službenom glasilu) a na osnovu koje je visina zakupnina i određena u postupku pred drugostepenim sudom i da je plaća u toj visini. Takođe je mogao da traži izmenu ugovora u pogledu visine zakupnine, ali ništa od toga nije učinio iako je lokal koristio dugi niz godina. Nije pravilno postupio drugostepeni sud kada je visinu zakupnine utvrdio prema cenama koje su važile na dan donošenja prvostepene odluke. Propustio je drugostepeni sud da utvrdi visinu zakupnine za svaki mesec pojedinačno prema Odluci koja je važila u tom mesecu i to za period od 17.07.2000. godine pa do 11.04.2007. godine.

Apelacioni sud je u obrazloženju pobijane presude naveo da se kretao u granicama postavljenog tužbenog i protivtužbenog zahteva, odnosno da je odlučivao o žalbi tuženog na prvostepenu presudu zbog čega u drugostepenom postupku nije mogao da odlučuje o drugim protivtužbenim zahtevima tuženog kao ni o preinačenom tužbenom i protivtužbenom zahtevu s obzirom na to da su u toku drugostepenog postupka i tužilac i tuženi povećali svoje zahteve.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da je u konkretnoj situaciji u kojoj je drugostepeni sud održao glavnu raspravu (član 369. stav 2. ZPP) izveo dokaze veštačenjem, dopunskim veštačenjem, saslušanjem veštaka te ponovio i druge dokaze i utvrdio drugačije činjenično stanje od onog utvrđenog prvostepenom presudom, mogao da dozvoli preinačenje tužbe povećanjem tužbenog i protivtužbenog zahteva, odnosno usklađenje tužbenog i protivtužbenog zahteva sa nalazima veštaka. U suprotnom bi bilo besmisleno da se u žalbenom postupku utvrđuje pravilno činjenično stanje (a radi pravilne primene materijalnog prava) i na osnovu nalaza veštaka utvrdi drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrđeno u prvostepenom postupku (u konkretnom slučaju je to revalorizovani iznos koji je pokojni BB platio tuženom na ime doplate za stan, odnosno visine iznosa zakupnine koju pokojni BB putem svog pravnog prethodnika duguje tuženom) ukoliko se drugostepeni sud kreće samo u okviru tužbenog zahteva koji je postavljen na osnovu nalaza veštaka iz prvostepenog postupka čije su vrednosti niže u odnosu na nalaz veštaka iz drugostepenog postupka, a koji je drugostepeni sud prihvatio kao stručan.

Ovo su razlozi zbog kojih je drugostepena presuda u pobijanom delu po reviziji tuženog morala biti ukinuta. Odluka o troškovima postupka je takođe ukinuta jer od konačnog uspeha u parnici zavisi i visina troškova. Odlučeno je kao u trećem stavu izreke na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Revizija tužilje nije dozvoljena na osnovu člana 401. ZPP. Naime, revizijom se pobija po tužbi iznos od 1.217.838,54 dinara (13.982 evra) i po protivtužbi se pobija iznos od 2.952.023,78 dinara (25.317 evra).

Noveliranom odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14) je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima kada se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Vrednost pobijanog dela je očigledno ispod 40.000 evra odnosno ispod cenzusa za dozvoljenost revizije. Revizija nije dozvoljena ni po osnovu preinačenja prema članu 403. stav 2 ZPP (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14) jer se ovaj zakon (osim odredbe o cenzusu) ne primenjuje u ovoj pravnoj stvari na osnovu čl. 506. stav 1.

Revizija tužilje je ocenjena kao nedozvoljena te je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić