Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4285/2019 od 29.01.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane, žalbe parničnih stranaka i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, u delu stava trećeg izreke, kojim je obavezan tuženi da tužilji isplati, na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od septembra 2013. godine zaključno sa februarom 2018. godine, isplati iznos od 414.801,60 dinara, odnosno pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate, sve bliže navedeno u ovom stavu izreke i u stavu četvrtom izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava trećeg izreke, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužilji, na ime neisplaćenih mesečnih iznosa pripadajuće penzije, za period od septembra 2013. godine zaključno sa februarom 2018. godine, isplati iznos od još 486.860,99 dinara, odnosno pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate, sve bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka, sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 83.596,03 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), izjavljene protiv pobijane presude u stavu drugom izreke, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa u ovom delu nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. istog Zakona.

Ispitujući pobijanu presudu u navedenom delu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilji je rešenjem tuženog od 28.12.1972. godine priznato pravo na porodičnu penziju od 15.06.1972. godine, pri čemu je tužilja od 1998. godine jedini preostali korisnik porodične penzije koju je ostvario njen suprug. Tužilji je tuženi bez osnova prestao da isplaćuje penziju počev od marta 1999. godine ne donoseći rešenje o obustavi isplate. Tužilja je od 07.10.2005. godine korisnik osnovne penzije na Kosovu i Metohiji, u mesečnom iznosu od 75 evra. Veštačenjem je utvrđeno da za utuženi period od marta 1999. godine zaključno sa februarom 2018. godine nominalna razlika između pripadajuće i isplaćene penzije tužilje, bez umanjenja za iznose isplaćene na Kosovu i Metohiji iznosi 2.449.683,43 dinara, dok iznos neisplaćenih penzija umanjenih za isplaćene iznose na Kosovu i Metohiji iznosi 1.282.021,40 dinara. Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 06.10.2016. godine.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zaključili da je tuženi u obavezi da tužilji naknadi štetu zbog neisplaćenih penzija, za period za koji u odnosu na dan podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari potraživanje tužilje nije zastarelo. Ovo zbog toga što je tužilji rešenjem tuženog priznato pravo na penziju koja joj je isplaćivana do marta 1999. godine, kada je došlo do obustave isplate penzije bez opravdanog razloga i bez donošenja rešenja o obustavi od strane tuženog, kakvim postupanjem je tužilji pričinjena šteta koju je tuženi u obavezi da joj naknadi, jer je na taj način tuženi povredio tužilji pravo na mirno uživanje imovine proklamovano članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Pritom je pravilna ocena drugostepenog suda da je tuženi u obavezi da tužilji naknadi štetu u iznosu umanjenom za iznose koje je tužilja u spornom periodu primala na Kosovu i Metohiji, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate u smislu članova 186. i 277. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilja je ostvarila primanja na Kosovu i Metohiji, na koji način je pričinjena šteta smanjena, pa je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je tužilji priznato pravo na naknadu štete bez umanjenja za iznose isplaćene na Kosovu i Metohiji i za te iznose u istom periodu, tužbeni zahtev odbio, kao neosnovan.

Neosnovani su navodi žalbe tužilje da nije bilo razloga za uračunavanje iznosa koje je tužilja primila na Kosovu, jer se po tvrdnji tužilje radi o socijalnim davanjima. Naime, tužilja je od 07.10.2005. godine korisnik osnovne penzije na Kosovu i Metohiji, u mesečnom iznosu od 75 evra, za koji mesečni iznos je šteta koju usled obustave penzije trpi umanjena. Naknada materijalne štete podrazumeva, u smislu odredbe člana 185. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, uspostavljanje stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Primanja koja tužilja ostvaruje po osnovu penzije na Kosovu se uračunavaju u naknadu štete, tako da se šteta koju tužilja trpi, sastoji u razlici između penzije koju je tuženi bio dužan da joj isplaćuje u spornom periodu i onoga što je tužilja, kao oštećena, primila po istom osnovu od drugog organa, kako je pravilno zaključio drugostepeni sud.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije tužilje u preostalom delu, na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe stava 1. tog člana.

Oduka drugostepenog suda da tužilji pripada pravo na naknadu štete u visini pojedinačnih mesečnih iznosa neisplaćene penzije u iznosu umenjenom za iznose penzije koje je tužilja ostvarila na Kosovu i Metohiji kao i ocena da se u ovoj pravnoj stvari primenjuje rok zastarelosti potraživanja propisan članom 376. Zakona o obligacionim odnosima je u skladu sa pravnim stavovima izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda u istoj ili sličnoj činjenično pravnoj situaciji.

Tužilja, pozivajući se na presudu Evropskog suda za ljudska prava od 17.04.2012. godine, donetu u slučaju Grudić protiv Srbije (predstavka br. 31925/08) i na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev 974/2012 od 07.03.2013. godine, posebnu reviziju izjavljuje radi ujednačavanja sudske prakse.

Pitanje zastarelosti novčanog potraživanja u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima koji je primenjen u ovom sporu nije ni bilo postavljeno u predmetu Grudić protiv Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava. Zbog toga pobijana drugostepena presuda, u pogledu ocene zastarelosti potraživanja ne odstupa od stava izraženog u navedenoj odluci Evropskog suda za ljudska prava, a saglasna je sa stavom tog suda iz odluke u predmetu Skenderi i drugi protiv Srbije (predstavka br. 15090/08) - da je rok zastarelosti predviđen članom 376. Zakona o obligacionim odnosima zakonit i da teži legitimnom cilju, obezbeđenju pravne sigurnosti i zaštite potencijalnih tuženih od zastarelih potraživanja. Presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev 974/2012 od 07.03.2013. godine na koju se tužilja poziva u reviziji doneta je u sporu u kojem tuženi nije istakao prigovor zastarelosti potraživanja, pa se zato ne radi o različitim sudskim odlukama donetim u istovetnim činjenično-pravnim situacijama, zbog čega bi o reviziji trebalo odlučivati kao o posebnoj reviziji - radi ujednačavanja sudske prakse.

Prema Zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.06.2017. godine, u sporovima radi naknade materijalne štete zbog neisplate penzija licima sa teritorije Kosova i Metohije uzima se u obzir (umanjuje) novčani iznos koji je tužilja primala od strane međunarodne uprave na toj teritoriji. Ovaj Zaključak donet je u vršenju nadležnosti Vrhovnog kasacionog suda predviđene članom 31. stav 2. Zakona o uređenju sudova - radi jedinstvene sudske primene prava. Pobijana drugostepena presuda ne odstupa od označenog zaključka, imajući u vidu da izvršene isplate (bez obzira da li se radi o penziji ili nekoj drugoj vrsti naknade) predstavljaju obeštećenje za štetu nastalu neipslaćivanjem penzije koja je tužilji priznata rešenjem tuženog.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 06.10.2016 godine i u njoj je kao vrednost predmeta spora označen iznos od 527.500,00 dinara. Podneskom od 10.05.2018. godine tužba je preinačena povećanjem tužbenog zahteva, o kom je odlučeno prvostepenom presudom donetom 30.01.2019. godine. Drugostepena presuda doneta je 29.01.2020. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude je iznos od 414.801,60 dinara.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, revizija tužilje nije dozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Revizija nije dozvoljena ni u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Ovo zbog toga što je, u smislu člana 28. ZPP, za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije kao vrednost predmeta spora merodavna vrednost glavnog zahteva, dok se kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir, ako ne čine glavni zahtev.

U konkretnom slučaju tužilja je reviziju izjavila i protiv odluke kojom je odlučeno o troškovima prvostepenog i drugostepenog postupka, što u ovoj pravnoj stvari ne predstavlja glavni zahtev, već sporedna potraživanja.

Činjenica da je odluka o troškovima prvostepenog postupka pobijanom drugostepenom presudom preinačena, ne utiče na dozvoljenost revizije, jer se dozvoljenost revizije ne ceni prema odredbi člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 55/14) odnosno noveliranoj odredbi člana 403. stav 2. tač. 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić