Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), propisano je da se posebna revizija može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Stavom 2. istog člana, propisano je da ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Ispitujući ispunjenost uslova za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije, Vrhovni kasacioni sud je u vidu imao vrstu spora, način presuđenja i razloge za odbijanje tužbenog zahteva, kao i sadržinu revizije, pa je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

U ovoj pravnoj stvari pravnosnažnom presudom je odbijen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je on jedini i isključivi vlasnik vanknjižnog objekta-kuće i i držalac označene parcele u udelu 1/1, po osnovu Ugovora o poklonu nepokretnosi od 13.05.1993. godine i održaja. Po stanovištu drugostepenog suda, tužilac nije imao zakonitu i savesnu državinu predmetnih nepokretnosti jer je ugovorom o poklonu tužiocu poklonjena kuća koja nije bila vlasništvo poklonodavca, a što je tužiocu bilo poznato. O neosnovanosti traženog utvrđenja o stvarnim pravima tužioca na spornim nepokretnostima, odlučeno je pravilnom primenom odredbe člana 28 i 72 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer nužan uslova za sticanje prava svojine održajem je savesnost državine, a državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. O zahtevu tužioca sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa, ni u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Navodi revizije koji se odnose na utvrđeno činjenično stanje, ne mogu se uzeti u razmatranje, jer to nisu razlozi ni za redovnu reviziju, prema članu 407. stav 2. ZPP, a ni za posebnu reviziju čija je dozvoljenost uslovljena ispunjenjem uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP. Takođe, razlozi revizije se delom odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti. Institut izuzetne dozvoljenosti revizije predviđen je isključivo za pitanja iz domena primene materijalnog prava, i to pod uslovima koji su zakonom izričito propisani.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nema uslova za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. stava 1. ZPP i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 13.12.2017. godine, a vrednost predmeta spora iznosi 400.000,00 dinara.

S obzirom da u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužene nije dozvoljena i na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić