Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6608/19 od 29.01.2021. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Višeg suda u Beogradu u stavovima prvom, trećem, četvrtom i petom izreke. U stavu drugom, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu u stavu šestom izreke, tako što je odbijen protivtužbeni zahtev da se obaveže tužilac da isplati tuženom iznos od 242.452,82 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.12.2018. godine do isplate (drugostepena presuda u tom delu nije predmet odlučivanja u revizijskom postupku). U stavu trećem preinačeno je rešenje o troškovima postupka, tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U stavu četvrtom odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, u onom delu u kom nije uspeo sa žalbom (stavovi 1, 3. i 4), iz svih zakonom predviđenih razloga, posebno ukazujući na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući drugostepenu presudu u pobijanom delu, u granicama revizijskih navoda u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenju prvostepenog suda, parnične stranke su 01.10.1988. godine zaključile ugovor kojim je tužilac privremeno ustupio tuženom pravo trajnog korišćenja nacionalizovanog neizgrađenog poljoprivrednog zemljišta (parcela koje je predmet tužbenog zahteva), uz konstataciju da nije u mogućnosti da sam obrađuje zemljište i da ga zato ustupa tuženom uz naknadu od 5.000.000,00 tadašnjih dinara, dok nadležni organ ne donese rešenje o izuzimanju. Tužilac je ugovorom ovlastio tuženog da zastupa tužioca u postupku izuzimanja i određivanja naknade i da primi naknadu ukoliko i kada dođe do izuzimanja parcele, da tuženi kod Službe društvenih prihoda SO ... prenese porez na svoje ime i da ugovor zabeleži u zemljišne knjige. Tuženi je odmah po zaključenju ugovora isplatio tužiocu naknadu u visini od 5.000.000,00 tadašnjih dinara. Utvrđeno je da je stvarna namera parničnih stranaka bila da zaključe ugovor o kupoprodaji, što u momentu zaključenja ugovora nije bilo moguće jer je promet prava korišćenja poljoprivrednog zemljišta bio zabranjen. U toku 1997. godine tuženi i njegov otac prodali su delove parcele, takođe u formi ugovora o prenosu privremenog prava korišćenja sa započetim temeljima. U momentu podnošenja tužbe u ovom sporu na parceli se nalazi 30 bespravno izgrađenih objekata, koji su u postupku legalizacije.

Tuženi je 2009. godine stupio u kontakt sa tužiocem radi postizanja dogovora o zaključenju Aneksa ugovora o kupoprodaji, s obzirom da se pojavila mogućnost konverzije prava korišćenja u pravo vlasništva. Dogovor između parničnih stranaka nije postignut, a tužilac je izvršio konverziju prava korišćenja na predmetnoj parceli u pravo svojine i upisao se kao vlasnik parcele kp .. . U međuvremenu je promenjena namena zemljišta od poljoprivrednog u gradsko-građevinsko. Presudom Višeg suda u Beogradu P 468/16 od 20.04.2017. godine utvrđeno je da je ništav ugovor zaključen između parničnih stranaka dana 01.10.1988. godine, kao fiktivan ugovor kojim se prikriva drugi, pravno nedopušteni posao u vidu kupoprodaje. Tuženi je tužiocu vratio predmetnu parcelu. Tužilac je predmetnu parcelu potom prodao 29.05.2018. godine za kupoprodajnu cenu od 65.000 evra. Tužilac tuženom nije vratio iznos od 5.000.000,00 dinara. Veštačenjem je utvrđeno da iznos od 5.000.000,00 tadašnjih dinara, revalorizovan do 02.12.2018. godine, iznosi 242.429,40 dinara (koji iznos je bio predmet protivtužbenog zahteva).

U ovom postupku tužilac potražuje prometnu vrednost te nepokretnosti iz razloga što je tuženi vratio tužiocu parcelu sa 30 bespravno izgrađenih objekata na istoj, što umanjuje njenu vrednost.

Prvostepeni sud nalazi da su obe ugovorne strane nesavesne. Nalazi da je tuženi ispunio svoju obavezu vraćanja zemljišta u skladu sa odredbom člana 104. stav 1. ZOO, a tužilac je primio zemljište u tom stanju, bez protivljenja, i potom isto otuđio. Stanovišta je da bi tužilac mogao da potražuje štetu samo od lica koje je štetu prouzrokovalo, a to su lica koja su izgradila navedene objekte, a ne tuženi. Međutim, čak i kad bi bilo osnovano to potraživanje tužioca, isto je imajući u vidu vreme izgradnje tih objekata, zastarelo. Prvostepeni sud iz navedenih razloga odbija tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi isplati prometnu vrednost nepokretnosti. Odluka o protivtužbenom zahtevu tuženog o vraćanju revalorizovanog iznosa od 5.000.000,00 tadašnjih dinara, nije predmet odlučivanja po reviziji.

Drugostepeni sud potvrđuje prvostepenu odluku u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca. Nalazi da se prilikom odlučivanja o zahtevu za vraćanje datog po osnovu ništavog ugovora mora voditi računa o savesnosti obe ugovorne strane. Kako je navedeni ugovor protivan prinudnim propisima jer je u vreme zaključenja bio protivan odredbama tada važećeg Zakona o korišćenju poljoprivrednog zemljišta, a obe ugovorne strane su bile nesavesne, to je pravilnom primenom odredbe člana 104. stav 2. ZOO odbijen zahtev tužioca kao nesavesne strane za vraćanje datog.

Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da su nižestepene odluke donete pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Shodno odredbi člana 104. stav 1. ZOO, u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana je dužna da vrati drugoj sve ono što je primila na osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje. Shodno stavu 2. iste odredbe, ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili drugim običajima, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište ili boravište. Sud će prilikom odlučivanja voditi računa o savesnosti jedne odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra i interesa, kao i o moralnim shvatanjima (stav 3).

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac nesavesna ugovorna strana kao i tuženi, te da se stoga ne može udovoljiti njegovom zahtevu za vraćanje datog. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu utvrđena je ništavost ugovora koji su zaključili tužilac i tuženi 1988. godine. Utvrđeno je da je prava volja ugovornih strana bila da zaključe ugovor o kupoprodaji. U prilog navedenom govore i druge utvrđene činjenice, poput one da je tužilac ovlastio tuženog da ugovor zabeleži u zemljišne knjige, da prenese porez na svoje ime i da primi naknadu ukoliko dođe do izuzimanja parcele, kao i utvrđena činjenica da se tužilac u periodu od skoro tri decenije nije interesovao za predmetnu parcelu ni na koji način. Kako je u vreme zaključenja ugovora parničnih stranaka promet poljoprivrednog zemljišta bio zabranjen, to je zaključen ugovor bio protivan prinudnom propisu i to odredbama tada važećeg Zakona o korišćenju poljoprivrednog zemljišta. U tom slučaju, shodno odredbi člana 104. stav 2. i 3. ZOO, sud može odbiti zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala. Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužilac, shodno svim utvrđenim činjenicama, nesavesna ugovorna strana. Stoga, tužilac koji je skrivio ništavost ugovora i koji je nesavestan ne može potraživati pravnu posledicu iz tog ništavog ugovora. Navedeno utoliko pre što je tuženi vratio tužiocu predmetnu parcelu (sa izgrađenim objektima na njoj) i što je tužilac tu parcelu otuđio za iznos od 65.000 evra.

Navodima revizije tužioca osporava se pravilnost primene materijalnog prava i to odredbe člana 104. ZOO. Revident ističe da kada naturalna restitucija parcele nije moguća, tužilac ima pravo da mu se vrati prometna vrednost tog zemljišta i to kao gradskog građevinskog zemljišta budući da je predmetna parcela imala status građevinskog zemljišta i u vreme zaključenja ugovora, samo što ta promena nije bila sprovedena u javnim knjigama. Ukazuje da vraćanjem parcele sa izgrađenim objektima na njoj nisu otklonjene pravne posledice ništavog ugovora jer je parcela na taj način uništena. Osporava zaključak nižestepenih sudova o svojoj nesavesnosti i ističe da je njegova prava volja bila da se predmetna parcela obrađuje dok on boravi na radu u inostranstvu.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje iznete revizijske navode tužioca neosnovanim. U situaciji kada su obe ugovorne strane nesavesne i kada nesavesna ugovorna strana postavlja zahtev za vraćanje datog po osnovu ugovora koji je protivan prinudnim propisima, bez uticaja je da li je naturalna restitucija bila moguća ili ne. Stoga nije od značaja ni što je na toj parceli izgrađeno 30 objekata, budući da tužilac kao nesavesna ugovorna strana ne može da ističe nikakve pretenzije po osnovu navedenog ništavog ugovora u skladu sa odredbom člana 104. stav 2. ZOO. Tužilac je i ishodovao vraćanje zemljišta od tuženog i istim je potom prometovao, ostvarivši kupoprodajnu cenu od 65.000 evra, pa se utoliko pre ne može udovoljiti njegovom zahtevu da mu tuženi isplati prometnu vrednost nepokretnosti. Nedozvoljen je revizijski navod tužioca kojim osporava utvrđenu činjenicu da je prava volja ugovornih strana bila da zaključe ugovor o kupoprodaji. Navedeno utoliko pre što je pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu utvrđena ništavost predmetnog ugovora upravo iz tog razloga.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale revizijske navode tužioca, ali je našao da su isti neosnovani.

U skladu sa iznetim, revizija tužioca odbijena je kao neosnovana, primenom odredbe člana 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić