Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac BB je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih povreda postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, AA i BB, ovde tužioci i GG, kao prodavci, zaključili su sa tuženim VV, kao kupcem, ugovor o prodaji nepokretnosti i mašina dana 01.07.2000. godine, kojim su tuženom preneli 7/10 svog suvlasničkog dela na poslovnoj zgradi izgrađenoj na kat. parceli broj .../... KO ..., u ukupnoj površini od 550m2 i 7/10 polovnih mašina i opreme koji su u članu 1 Ugovora navedeni pod „...“ od broja ... do broja ... . Tuženi je, pre kupoprodajnog ugovora, bio suvlasnik na nepokretnostima i pokretnim stvarima koje su predmet zaključenog ugovora sa udelom od 3/10, BB na nepokretnosti sa udelom 5/10, AA na pokretnim stvarima sa udelom 5/10, a GG na nepokretnostima i pokretnim stvarima sa udelom od 2/10. Kupoprodajna cena iznosila je 402.655 DM. Prodavcu GG isplaćena je kupoprodajna cena prema njegovom suvlasničkom udelu. Prema članu 3. zaključenog ugovora, tuženi je, kao kupac, na dan zaključenja ugovora, prodavcu, ovde tužiocu AA, isplatio iznos od 10.000 DM na ime dela ugovorene kupoprodajne cene, koji predstavlja i kaparu sa obavezom da preostali iznos ugovorene prodajne cene u iznosu 392.655 DM isplati tako što će iznos od 104.800 DM isplatiti u gotovom novcu i kompenzaciono na način i u rokovima utvrđenim ugovorom, a iznos od 287.855 DM kompenzaciono i to upošljavanjem proizvodnih kapaciteta tuženog kao kupca kroz vršenje usluga obrade i izrade delova i robe i to iz dosadašnjeg proizvodnog programa preduzeća „DD“ doo ... i iz novousvojenih proizvodnih tehnologija i usluga, pod uslovima koji su bliže navedeni u članu 3 zaključenog ugovora. Sve napred navedeno bilo je nesporno među strankama. Prema zapisniku od 05.04.2006. godine, deo kupoprodajne cene u iznosu od 96.389,74 evra nije isplaćen tužiocima. Rok za isplatu kupoprodajne cene kompenzaciono određene u trajanju od 18 meseci od dana stupanja na snagu ugovora je istekao, s tim što su ugovorne strane postigle saglasnost da se rok namirenja kupoprodajne cene može produžiti za slučaj da nije obezbeđeno kontinuirano mesečno upošljavanje kapaciteta i u ugovorenom obimu, a prema članu 3 ugovora. Obavezu upošljavanja proizvodnih kapaciteta tuženog u …, saglasno odredbi člana 3 zaključenog ugovora preuzeo je AA. Tuženi je na zapisniku od 05.04.2006. godine naveo da je spreman da isplati ostatak kupoprodajne cene i to upošljavanjem proizvodnih kapaciteta od strane AA. Na strani tužioca BB nije ugovorena obaveza upošljavanja kapaciteta tuženog. Tužilac AA u celosti je namiren isplatom kupoprodajne cene, kroz robu, usluge i novčano. Tužilac BB primio je od AA 7.000 DM na ime kupoprodajne cene.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca BB zaključujući da je on svoju obavezu prema kupcu ispunio u celosti predajom nepokretnosti u državinu tuženom, jer on nije preuzeo obavezu upošljavanja kapaciteta tuženog, a tuženi nije izvršio protivčinidbu, nije isplatio ugovorenu cenu, zbog čega je zahtev tužioca osnovan u smislu odredbe člana 454. stav 1. ZOO, a nema mesta primeni člana 122. ZOO u međusobnom odnosu tužioca i tuženog. Kako je utvrđeno da je tužilac AA namiren, prvostepeni sud je utvrdio da nema pravni interes za vođenje parnice pa je u odnosu na ovog tužioca tužbeni zahtev odbio. Drugostepeni sud je nakon održane rasprave ukinuo prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev BB, zaključujući da je istaknuti prigovor neispunjenja ugovora, od strane tuženog, osnovan, jer se na sporni ugovor i odnos ugovarača, stranaka u postupku ima primeniti pravilo o istovremenom ispunjenju iz člana 122. ZOO iz razloga što se tužilac BB zaključenjem ugovora, saglasio o načinu isplate kupoprodajne cene uz uslov o upošljavanju kapaciteta tuženog.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda, zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava, na šta se osnovano ukazuje revizijom tužioca.

Prema članu 122. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da u dvostranim ugovorima nijedna strana nije dužna ispuniti svoju obavezu ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu, izuzev ako je što drugo ugovoreno ili zakonom određeno, ili ako što drugo proističe iz prirode posla, a stavom 2, da ako na sudu jedna strana istakne da nije dužna ispuniti svoju obavezu dok i druga strana ne ispuni svoju, sud će joj naložiti da ispuni svoju obavezu kad i druga strana ispuni svoju. Odredbom člana 454. stav 1. ZOO propisano je da se ugovorom o prodaji obavezuje prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar.

U konkretnom slučaju, tuženi ne spori da je u obavezi da izmiri ostatak kupoprodajne cene u iznosu od 96.398,74 evra u dinarskoj protivvrednosti, ali je istakao prigovor neispunjenja navodeći da će svoju obavezu ispuniti kada i tužilačka strana ispuni obavezu prema njemu, koja je preuzeta ugovorom. Tužilac BB, zaključenim ugovorom nije preuzeo nikakvu dodatnu obavezu, a svoju obavezu predaje nepokretnosti u državinu tuženog je ispunio zbog čega je u smislu citirane odredbe člana 454. ZOO ovlašćen da od tuženog zahteva ispunjenje obaveze koju je učinio nespornom, a to je da plati ostatak kupoprodajne cene BB. Tužilac AA, koji je ugovorom jedini preuzeo obavezu da upošljava kapacitete tuženog je namiren po zaključenom ugovoru što kroz robu i usluge, što novčano, i jedino je prema njemu tuženi mogao da ističe prigovor istovremenog ispunjenja koji proizlazi iz odredbe člana 122. ZOO. Kako je AA ispunjen deo obaveze, a utvrđeno je i da je tuženi prodao nepokretnosti i pokretne stvari trećim licima, to tužilac BB ovom tužbom osnovano potražuje utvrđeni deo obaveze tuženog, na ime svog dela obaveze koju je svakako ispunio.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa je na osnovu članova 153. stav 1, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP, tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka, koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 60.000,00 dinara prema važećoj AT, kao i troškove sudske takse za reviziju i odluku po reviziji prema važećoj TT, u ukupnom iznosu od 195.000,00 dinara, ukupno iznos od 255.000,00 dinara, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić