Viši sud u Užicu je presudom Gž 1342/21 od 17.09.2021. godine, odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu, a odbijen je i zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20).

Iz navedenog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, i našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između stranaka je 19.05.2016. godine zaključen ugovor o gotovinskom kreditu br. ..., na osnovu kod je tužena odobrila tužiocu kredit u iznosu od 500.000,00 dinara. Odredbom člana 2. stav 2. tačka 1. tačka 4. navedenog ugovora određeno je da su administrativni troškovi tužene 10.000,00 dinara jednokratno, plativi na dan puštanja kredita u tečaj. Pravni prethodnik tužene je Societe Generale Banka Srbije a.d. Beograd, a usled promene vlasničke strukture pravni sledbenik je tužena u ovoj parnici. Zaključivanju predmetnog ugovora prethodilo je obaveštenje tužioca od strane banke, između ostalog, o administrativnim troškovima koje je dužan da izmiri korisnik kredita – tužilac, tako što je tužiocu dostavljena ponuda od 19.05.2016. godine, iz čije sadržine proizilazi da su administrativni troškovi kredita 10.000,00 dinara. Tužena je od tužioca po osnovu navedene naknade naplatila iznos od 10.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili. Prema oceni nižestepenih sudova radi se o ugovoru o pristupu, a banka, kao dominantna ugovorna strana, bila je dužna da korisniku ugovora o kreditu pri zaključenju ugovora na jasan i neposredan način predoči postojanje dodatnih obaveza koje prate ugovor o kreditu. Kako su navedeni troškovi nametnuti ekonomski slabijoj ugovornoj strani bez mogućnosti pregovaranja, to postoji značajna nesrazmera prava i obaveza ugovornih strana na štetu korisnika kredita, u konkretnom tužiocae, tako da je sporna odredba ugovora o kreditu ništava. Kako je između stranaka nesporno da je tužilac, na osnovu navedenee ništave odredbe ugovora, isplatio tuženoj iznos od 10.000,00 dinara na ime naknade za obradu kredita, nižestepeni sudovi su tuženu obavezali da navedeni iznos tužiocu vrati sa kamatom, na osnovu odredbe člana 103, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Na osnovu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ako cilj povređenog dobra ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066.).

Pravo banke da obračunava određene troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenja ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke regulisano je i podzakonskim aktima i to: Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuje korisniku („Službeni glasnik RS“ br. 65/11), donetom na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ br. 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju i na ugovor o kreditu zaključen 19.05.2016. godine.

Odredbom člana 17. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, propisano je da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o depozitu, kreditu ili lizingu, ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno ugovor o izdavanju i korišćenju kreditne kartice za koje pokazuje interesovanje (u daljem tekstu: ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu. Saglasno stavu 4. istog člana, ponuda se ispisuje na propisanom obrascu, na papiru ili drugom trajnom nosaču podataka i pored ostalog sadrži efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat (tačka 8.), kao i vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene (tačka 10.).

Na osnovu navedenih zakonskih odredbi, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, pod uslovom da je u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, ponudom koja je to sadržala.

U konkretnom slučaju, ponuda od 19.05.2016. godine dostavljena tužiocu pre zaključenja predmetnog ugovora sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa tako i podatak o jednokratnoj naknadi za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 10.000,00 dinara, koji je tužiocu i naplaćen. Pošto je tužilac, sadržinom navedene ponude, u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, banka nije bila dužna da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena, u smislu odredbe člana 46. Zakona o obligacionim odnosima u vezi odredbe člana 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. To znači da predmetna ugovorna odredba na osnovu koje se tužilac obavezao da izvrši plaćanje po osnovu jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva nije ništava, pa je tužbeni zahtev tužioca kojim traži vraćanje naplaćenog iznosa na osnovu tih odredbi, sa pripadajućom kamatom, neosnovan, na osnovu odredbe člana 104. stav 1. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi odredbe člana 103. stav 1. istog zakona.

Odluku o troškovima celog postupka sadržanu u stavu trećem izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku. Tuženoj su priznati troškovi prema njenom opredeljenom zahtevu i to: na ime angažovanja punomoćnika koji je advokat, za zastupanje na ročištu u iznosu od 10.500,00 dinara, za sastav žalbe i sastav revizije u iznosu od po 18.000,00 dinara, takse na žalbu i drugostepenu odluku u iznosu od po 1.900,00 dinara, takse na reviziju i taksu na revizijsku odluku u iznosu od po 3.800,00 dinara, saglasno važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i važećoj Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama. Ovaj sud je imao u vidu i zahtev tužene za uvećanje troškova postupka na ime troškova PDV-a i ocenio da joj ne pripadaju jer nije dostavljen račun o izvršenim advokatskim uslugama, kako je propisano članom 42. stav 1. i 2. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS“ br. 84/04...5/16).

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić