Odlučujući o dozvoljenosti i osnovnosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. i 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 ... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni zakonski uslovi da se o izjavljenoj reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj i da je ista osnovana.

Odredbom člana 404. ZPP je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. O dozvoljenosti i osnovanosti te revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Predmet spora u konkretnom slučaju je zahtev za iseljenje i predaje u državinu nepokretnosti tužiocu, gde se kao prethodno pitanje postavlja pravo svojine na toj nepokretnosti. O tom pitanju nižestepeni sudovi su odlučili pogrešnom primenom materiajlnog prava zbog čega doneta pravnosnažna odluka nije u skladu sa ustanovljenom sudskom praksom što su razlozi za odlučivanje kao u stavu jedan izreke rešenja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u listu nepokretnosti broj 169 za KO Donji Matejevac upisana je parcela 3865 zemljište sa zgradom – objektom, ostalo zemljište ukupne površine 48,29 ari kao javna svojina sa obimom udela 1/1kao i zgrada broj 1, zgrada posebnih usluga - deo zgrada broj 2 kategorisani put kao objekt izgrađen pre donošenja propisa u izgradnji objekata u javnoj svojini sa obimom udela 1/1. Uprava za imovinu i inspekcijske poslove je 27.11.2014. godine zapisnikom o izvršenom uviđaju konstatovala da se na parcelama broj 517, 518, 592 i 3865 KO Dosi Matijevac 1 nalazi objekat u gabaritu 38,5m h 16 m, te da deo prizemlja drži Zemljoradnička zadruga „Agro čegar“ iz Donjeg Matejevca. Tužilac smatra da je vlasnik navedene parcele kao i objekta pa je zbog toga u ovoj parnici tužbom tražio da mu tuženi preda u državinu pomenute nepokretnosti.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi nalaze da je tužbeni zahtev neosnovan. Sudovi nalaze da je objekat koji se nalazi na spornom zemljištu započet sa gradnjom 1948. godine i da je građen do 1950. godine sredstvima meštana Donji Matejevac a da u to vreme zemljište nije bilo u svojini tužioca. U takvoj situaciji sama činjenica da su nepokretnosti u list nepokretnosti upisane kao svojina tužioca nije dovoljna da se zaključi da je tužilac u ovoj parnici dokazao pravo svojine na nepokretnostima pa samim tim i osnov da se iste predaju tužiocu u državinu uz iseljenje tuženog.

Ovakav zaključak nižestepenih sudova se za sad ne može prihvatiti kao pravilan, jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepravilno i nepotpuno utvrđeno.

Nije sporan stav nižestepenih sudova da se upisom u list nepokretnosti ustanovljava oboriva pretpostavka o pravu svojine na nepokretnostima iz tog lista, odnosno da nema smetnje da se u parničnom postupku utvrđuje pravo svojine i drugačije od upisa. Takođe, nije sporno ni da je odredbom člana 37. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano da u postupku po tužbi vlasnika stvari koje je usmerena protiv držaoca za povraćaj individualno određene stvari vlasnik mora dokazati da na stvar čiji je povraćaj traži ima pravo kao i da se stvari nalaziu faktičkoj vlasti tuženog. U takvoj parnici se mora raspraviti ne samo činjenično pitanje u čijoj se faktičkoj vlasti nalazi stvar, a što u ovom slučaju nije sporna, već i da li je vlasnik dokazao da na stvari čiji je povraćaj traži ima pravo svojine, odnosno da li je držalac stvari sa druge strane dokazao da je on prema vlasniku ovlašćen na državinu stvari odnosno da ima pravo na državinu. Takvo pravo držaoca se može zasnivati na raznim osnovama (stvarnopravni osnov, obligacioni pravni osnov, čak i upravno pravni osnov). Nižestepeni sudovi nalaze da tužilac u ovom postupku nije pružio dokaz da je vlasnik predmetnih stvari što je bio razlog za odbijanje tužbenog zahteva. Kada se radi o pravu tuženog na državinu navedene stvari, nižestepeni sudovi pominju, ali ne daju detaljno obrazloženje i razloge, da je predmetni objekat izgrađen sredstvima zadrugara još do 1950. godine.

Međutim, nižestepeni sudovi su pri navedenom zaključivanju izgubili iz vida odredbe Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 53/95 ... 44/99 i posebno odredbe Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, br.72/2011 ... 153/2020). Naime, Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije propisuje koje su stvari u svojini Republike Srbije, pri čemu se pominju i stvari izgrađene odnosno pribavljene sredstvima u državnoj svojini, što upravo zahteva potpuno činjenično razrešenje prirode sredstava od kojih je objekat građen – stečen. Zakon o javnoj svojini u članu 72. stav 1. propisuje da su nepokretnosti, pokretne stvari i druga sredstva koja su na osnovu Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije na dan stupanja na snagu tog Zakona o državnoj svojini postaju sredstva u javnoj svojini Repulbike Srbije ako tim zakonom nije drugačije određeno. Inače, taj zakon poznaje tri vrste javne svojine od koje pored javne svojine Republike Srbije priznaje i tzv. javnu svojinu lokalnih samouprava. Član 76. tog Zakona propisuje da se pravo javne svojine, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave na nepokretnostima i iz člna 72. tog zakona stiče upisom prava javne svojine u javnu knjigu o nepokretnostima i pravima na njoj. Imajući u vidu navedene zakonske odredbe ne može se prihvatiti stav nižestepenih sudova da je upis javne svojine u konkretnom slučaju izvršen proizvoljno, jer je očito on izvršen po sili samog zakona, što ne znači da se u parnici ne može utvrđivati i da je takav upis bio pogrešan. Međutim, kod pretpostavke osnovanog upisa po sili zakona u konkretnom slučaju mora se suprotno dokazivati odnosno teret dokazivanja je na tuženoj da je taj upis pogrešno izvršen i da nije bilo osnova za isti upravo zbog načina sticanja predmetnih nepokretnosti, a čemu nižestepeni sudovi nisu poklonili advekvatnu pažnju, pa je zbog toga pogrešnom primenom materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno i nepravilno utvrđeno. Zbog toga je i odlučeno kao u stavu dva izreke, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu sve što je napred navedeno pa će uz pravilnu primenu materijalnog prava upotpuniti činjenično stanje i nakon toga doneti na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić