U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje „Vojvođanske banke“ AD Novi Sad, čiji je punomoćnik Nikola Nedeljković, advokat iz ..., protiv tuženih AA i BB, oboje iz ... čiji je punomoćnik Zoran Jablanović, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2267/17 od 13.03.2018. godine, u sednici održanoj 28.05.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2267/17 od 13.03.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Kraljevu P 19/14 od 23.03.2017. godine, stavom prvim izreke, ukinuto je rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Kraljevu Iv 10/14 od 16.01.2014. godine. Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi da tužilji na ime duga solidarno plate 34.601.155,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom propisanom članom 3. Zakona o zateznoj kamati počev od 13.01.2014. godine do isplate. Stavom trećim izreke, od većeg zahteva, tužilja je odbijena, i to da joj tuženi solidarno isplate preostali iznos od 12.772.467,72 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom propisanom članom 3. Zakona o zateznoj kamati počev od 18.12.2013. godine do isplate, kao i zakonsku zateznu kamatu propisanu članom 3. Zakona o zateznoj kamati na iznos dosuđen u stavu drugom izreke za period od 18.12.2013. godine do 13.01.2014. godine. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tuženi da tužilji na ime troškova postupka solidarno plate 876.105,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2267/17 od 13.03.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom posutpku -ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/1. 87/18) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se konkretno ne ukazuje na druge povrede postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa Društvom za proizvodnju, promet i usluge „Drvo miks“ eksport – inport DOO Konarevo, kao korisnikom kredita 25.12.2007. godine zaključila ugovor o dugoročnom kreditu, kojim je korisniku kredita odobren kredit u visini od 300.000 evra, a prema kom ugovoru jemac – platac je tuženi AA. Tužilja je sa korisnikom kredita 16.09.2009. godine zaključila aneks 1 ugovora o kreditu od 25.12.2007. godine, a prema kom aneksu ugovora jemci – platci su Preduzeće za proizvodnju, promet i usluge „Blagovest“ DOO Konarevo i ovde tuženi AA i BB. Navedenim aneksom ugovora odobren je reprogram duga po ugovoru o dugoročnom kreditu i konstatovano da je dug na dan 09.09.2009. godine 309.430,75 evra u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom tržišnom kursu banke na dan realizacije kredita i ugovoreno da će glavnica kredita biti otplaćena u nespornim sredstvima na račun banke najkasnije do 48 meseci od dana donošenja odluke o reprogramu kredita, tj. od 02.09.2009. godine u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po prodajnom kursu banke na dan otplate kredita. Aneskom ugovora promenjen je ugovor u pogledu kamate, tako što je ugovorena promenljiva kamatna stopa, da korisnik kredita plaća banci kamatu na povučena i dugovana sredstva u evrima 309.430,75 u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu banke na devize na dan uplate, kao i da korisnik plaća banci kamatu u visini tromesečnog euribora utvrđenog po Rojtersu, uvećanu za 8% poena godišnje, a ukoliko bilo koji iznos dugovan banci na osnovu ovog ugovora ostao neisplaćen na datum njegovog dospeća, korisnik je u obavezi da plati banci kamatu u visini tromesečnog euribora utvrđenog po Rojtersu, uvećanu za 13% poena godišnje na taj iznos sve dok celokupni dospeli iznos ne bude isplaćen. Tuženi su 09.09.2009. godine radi obezbeđenja naplate potraživanja tužilje izdali sopstvene blanko menice, tuženi AA serijskog broja .., a tužena BB serijskog broja .. i dali menične izjave kojima su ovlastili banku da menice može popuniti upisom ukupno obračunatog iznosa koji duguju po ugovoru, na dan popune menice, kao menice po viđenju, sa klauzulom „bez protesta“, sa upisanim datumima izdavanja menica na dan njihovog popunjavanja i izvrši domiciliranje menica prema potrebama banke i ovako popunjene menice aktivira radi njihove naplate. Menicu serijskog broja .. izdao je tuženi AA, a menicu serijskog broja .. izdala je tužena BB i u obe menice navedeno je da je dospeće 17.12.2013. godine i iznos od 47.373.622,72 dinara koji treba platiti „Vojvođanskoj banci“. Rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St 283/11 od 04.05.2011. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom Društom za proizvodnju, promet i usluge „Drvo miks“ eksport – inport DOO Konarevo, u kom postupku je ovde tužilja, kao stečajni poverilac naplatila deo svog potraživanja. Stranke su na ročištu održanom 02.09.2016. godine učinile nespornim da je ugovor o kreditu raskinut 05.11.2010. godine.

Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da na dan dospeća menica 17.12.2013. godine ukupan dug 47.373.622,72 dinara, i to glavni dug 267.429,47 evra (31.490.996,78 dinara), redovna kamata 127,41evra (15.003,89 dinara), zatezna kamata 133.878,03 evra i potraživanja iz operativnog sistema 102.958,75 dinara. Tužilja je zbog neurednog izmirenja mesečnih obaveza celokupan dug prikazala kao dospeo na dan 05.11.2010. godine i u knjigovodstvu tužilje na taj dan prikazan je ukupan dug korisnika kredita od 337.621,58 evra, od čega 308.005,70 evra na ime glavnog duga, 2.819,81 evra na ime zatezne kamate i 26.796,07 evra na ime redovne kamate. Nakon 05.11.2010. godine bile su dve uplate, i to uplata 05.07.2012. godine od 60.664,54 evra i uplata 06.11.2012. godine od 6.707,76 evra, tako da je stanje duga na dan 17.12.2013. godine ukupno 301.053,96 evra (34.601.155,00 dinara), od čega je glavni dug 277.456,96 evra (31.889.072,00 dinara), zatezna kamata 23.596,49 evra (2.712.083,00 dinara), pri čemu je od 05.11.2010. godine računata zatezna kamata na evro primenom prostog interesnog računa, a obračunat na isti način dug je na dan 18.01.2017. godine bio 370.352,71 evra (45.862.961,00 dinara). Iznos glavnog duga sa stanjem na dan 05.11.2010. godine uz kamatu koja je bila predviđena navedenim ugovorom i aneksom ugovora i to 17.02.2013. godine bio je 360.904,09 evra (41.479.934,14 dinara), a na dan 18.01.2017. godine bio je 442.891,88 evra (54.845.915,00 dinara).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su odlučili nižestepeni sudovi kada su obavezali tužene da tužilji solidarno plate 34.601.155,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 13.01.2014. godine do isplate, pravilnom primenom člana 997, 998. i 1004. Zakona o obligacionim odnosima, budući da to nije učinio glavni dužnik, a da izdate menice, predstavljaju sredstvo obezbeđenja ovog potraživanja, koje je proisteklo iz ugovora o jemstvu.

Članom 997. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovorom o jemstvu se jemac obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako to ovaj ne učini. Članom 998. istog zakona propisano je da ugovor o jemstvu obavezuje jemca samo ako je izjavu o jemčenju učinio pismeno. Članom 1004. stav 1. istog zakona propisano je da od jemca se može zahtevati ispunjenje obaveze tek nakon što je glavni dužnik ne ispuni u roku određenom u pismenom pozivu (supsidijarno jemstvo), stavom 2. da poverilac može tražiti ispunjenje od jemca iako nije pre toga pozvao glavnog dužnika na ispunjenje obaveze, ako je očigledno da se iz sredstava glavnog dužnika ne može ostvariti njegovo ispunjenje ili ako je glavni dužnik pao pod stečaj, stavom 3. da ako se jemac obavezao ako jemac platac odgovara poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika bilo od jemca ili od obojice u isto vreme (solidarno jemstvo), dok je stavom 4. propisano da jemac za obavezu nastalu iz ugovora u privredi odgovara kao jemac platac, ako nije što drugo ugovoreno. Članom 1005. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da više jemaca nekog duga odgovaraju solidarno, bez obzira na to da li su jemčili zajedno, ili se svaki od njih obavezao prema poveriocu odvojeno, izuzev kada je ugovorom njihova odgovornost uređena drukčije.

Kada se pođe od sadržine navedenih zakonskih odredbi i utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su tuženi, kao jemci platci na osnovu zaključenog ugovora o jemstvu u obavezi da tužilji, kao poveriocu isplate dospelu obavezu glavnog dužnika iz ugovora o kreditu i aneksa istog. Naime, ukoliko dužnik ne izmiruje svoje obaveze blagovremeno, u roku predviđenom u ugovoru ili prestane da izmiruje svoje obaveze, banka, u skladu sa ugovorom, može da aktivira neko od sredstava obezbeđenja (menicu, administrativnu zabranu, trajni nalog), zavisno od toga čime je jemac garantovao obaveze iz ugovora o kreditu. Tada jemac postaje dužnik i u obavezi je da ispuni sve ugovorne obaveze koje je glavni dužnik preuzeo zaključivanjem ugovora o kreditu. U slučaju da postoje više jemaca, oni banci odgovaraju solidarno, bez obzira na to da li su garantovali zajedno ili se svaki od njih obavezao prema banci odvojeno, izuzev kada je ugovorom njihova odgovornost uređena na drugi nači. Banka, kao poverilac može da zahteva ispunjenje preuzete obaveze od jednog ili više jemaca u isto vreme. U slučaju da je izmirenje bančinog potraživanja obezbeđeno s više sredstava obezbeđenja, banka prilikom realizacije, odnosno aktiviranja sredstava obezbeđenja, može vršiti izbor u smislu redosleda aktiviranja sredstava obezbeđenja, odnosno može da aktivira i više sredstava obezbeđenja istovremeno, s obzirom da nije utvrđen redosled njihovog aktiviranja. Menice, koje su tuženi potpisali su sredstvo obezbeđenja potraživanja koje proističe iz ugovora o jemstvu, a bez uticaja je činjenica da je u menicama napisano da iznos treba platiti „Vojvođanskoj banci“, s obzirom na to da menice sadrže dovoljno podataka o licu kome se mora platiti, pa stoga, s obzirom da menice sadrže sve što je propisano Zakom o menici, to, suprotno navodima revizije, menice koje su izdali tuženi nisu nepunovažne i neistinite isprave.

Neosnovani su i navodi revizije kojima se ukazuje da su ništave pojedine odredbe ugovora o kreditu i aneksa tog ugovora, shodno članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i da su nižestepeni sudovi trebali o tome da vode računa po službenoj dužnosti. Tuženi imaju položaj jemca platca i sa tih razloga su ovlašćeni da prema banci ističu prigovore uključujući i ništavost ugovora o kreditu, u skladu sa članom 1009. Zakona o obligacionim odnosima. Sud, u skladu sa članom 109. Zakona o obligacionim odnosima na ništavost pazi po službenoj dužnosti, ali samo ukoliko utvrđeno činjenično stanje na to upućuje, što znači da su tuženi bili dužni da pruže i predlože dokaze u vezi povrede načela slobode ugovaranja, ravnopravnosti učesnika obligacionog odnosa, savesnosti, poštenja, odnosno ništavosti pojedinih odredbi ugovora o kreditu i aneksa tog ugovora, a u kojoj situaciji bi sud mogao da ceni te okolnosti. Kako tuženi u vezi ništavosti pojedinih odredbi ugovora o kreditu i aneksa tog ugovora nisu pružili, niti predložili dokaze u vezi povrede načela slobode ugovaranja, ravnopravnosti učesnika obligacionog odnosa, savesnosti, poštenja, odnosno ništavosti pojedinih odredbi ugovora o kreditu i aneksa tog ugovora, to su neosnovani i ovi navodi revizije.

Sa napred navedenih razloga odlučeno je kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić