Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž 5555/19 od 16.01.2020. godine, stavom prvim izreke, odbio žalbe tužioca i tuženog, kao neosnovane i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P 9548/18 od 12.02.2019. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P 9548/18 od 06.05.2019. godine, u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke presude Višeg suda u Beogradu P 9548/18 od 12.02.2019. godine, ispravljene rešenjem istog suda P 9548/18 od 06.05.2019. godine, tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove celog parničnog postupka u iznosu od 1.090.199,40 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tuženi su izjavili blagovremene revizije i to: tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava; tuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana, a da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile ugovor o kupoprodaji rezidencijalnog stambenog objekta ''BB'', na lokaciji ''VV'', overen pod brojem ../00 dana 27.06.2000. godine u Drugom opštinskog sudu u Beogradu. Tim ugovorom tuženi je kao prodavac i investitor, preneo u vlasništvo tužioca, kao kupca, nepokretnost čija je vrednost 4.900.000,00 dinara, pa je u ugovoru konstatovano da je kupac iznos kupoprodajne cene isplatio u celosti i to: iz neisplaćenih dividendi kao akcionara i na teret kapitala kupca, kao akcionara, te da će primopredaja objekta biti izvršena odmah po potpisu ugovora, a da je tuženi saglasan da se tužilac uknjiži na tom objektu. U vreme kada je navedeni ugovor zaključen, tužilac je, kao jedan od osnivača tuženog, bio ... direktor i akcionar tuženog. Generalni direktor, većinski akcionar tuženog, tada je bio GG, koji je preminuo 2012. godine. Između parničnih stranaka je, dana 08.12.2000. godine, zaključen i Protokol overen u Drugom opštinskom sudu u Beogradu pod br. Ov .. dana 27.12.2000. godine, radi regulisanja međusobnih prava i obaveza, a povodom istupanja tužioca iz tužene kompanije, tako što se tuženi obavezao da tužiocu na ime njegovog dela akcija koje treba da prenese na druge akcionare obezbedi i to: 1) pravo vlasništva na rezidencionalnom objektu ''BB'' na lokaciji ''VV'', površine 800m2, o čemu je sačinjen ugovor o kupoprodaji Ov ../00 od 27.06.2000. godine; 2) svojinu na poslovnom lokalu L br. .. od 36,89m2 u Ul. ... br. .., na k.p. br. .. KO ...; 3) osnivački udeo od 50% kompanije ''Tekton investment'' d.o.o.; 4) svojinu na vozilu ''Landrover discovery'', proizveden 1996.godine, koji tužilac već koristi na osnovu ovlašćenja tuženog, s tim da se zaključenje ugovora o prodaji odloži dok ne protekne pet godina od kupovine vozila zbog olakšanja obaveze tuženog na ime plaćanja carinskih obaveza i poreza na promet; 5) brisanje hipoteke sa tužiočeve kuće u Ul. ... br. .. u ..., upisane u korist hipotekarnih poverilaca DD i ĐĐ na iznos od 650.000 DEM, vraćanjem zajma hipotekarnim poveriocima. Tužilac se obavezao da prenese svoj akcionarski udeo tuženom društvu koji se sastoji od 7.022 akcije, odnosno 19,25% akcija, na druga dva akcionara – DD i ĐĐ, kao i da zaključi i potpiše ugovor o prodaji akcija u visini osnivačkog udela za preduzeće ''Montecoling'' iz Podgorice i da potpiše sporazumni raskid protokola (ugovora) Ov ../00 koji je potpisan između akcionara i overen 27.06.2000. godine. Tužilac je u potpunosti ispunio svoju obavezu preuzetu navedenim Protokolom, pa je tužiočevo istupanje iz kompanije upisano u sudski registar, a kupci njegovih akcija su stekli svojinu na akcijama tako što su njihovi udeli u osnovnom kapitalu povećani srazmerno broju i vrednosti prenetih akcija. Tuženi je preneo tužiocu pravo svojine na lokalu u Ul. ..., ustupio mu, bez naknade, svoj osnivački udeo u kompaniji ''Tekton investment'' i istupio iz navedenog preduzeća (ugovorom Ov ../00) i preneo mu u vlasništvo putničko vozilo ''Landrover discovery''. Takođe je isplatio 650.000 DEM hipotekarnim poveriocima DD i ĐĐ, pa je 2008. godine brisana hipoteka sa tužiočeve nepokretnosti. Međutim, tuženi tužiocu nije preneo pravo vlasništva na rezidencijalnom objektu ''BB'', na lokaciji ''VV'', površine 800m2, nego je jednostrano raskinuo ugovor o kupoprodaji, koje su parnične stranke zaključile pod br. Ov ../00 dana 27.06.2000. godine, a koji za predmet ima taj objekat, tako što je tužioca obavestio da taj ugovor raskida izjavom overenom pod br. Ov ../01 dana 24.12.2001. godine. Potom je taj objekat podeljen na stambene jedinice i prodat trećim licima koja su svoje pravo vlasništva upisala u javne knjige. Pravnosnažnom presudom na osnovu odricanja Drugog opštinskog suda u Beogradu P 3403/2004 od 25.06.2008. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je on, po osnovu ugovora o kupoprodaji overenog pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu Ov .. dana 27.06.2000. godine, vlasnik nepokretnosti opisane kao rezidencijalni objekat kućnog broja .. u Ul. ..., objekat ''BB'', na k.p. br. .. ZKUL .. KO ..., te da mu doneta presuda služi kao osnov za uknjižbu utvrđenog prava svojine u zemljišnim knjigama i da se utvrdi da su ništavi ugovori o kupoprodaji nepokretnosti zaključeni između tužene kompanije ''Koling'' a.d. iz Beograda, kao prodavca i tuženog EE iz ..., kao kupca, overeni pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod br. Ov. ../04 dana 30.04.2004. godine i Ov br. ../04 od 20.05.2004. godine, te da su tuženi dužni da priznaju i trpe, kao i da se utvrdi da je ništav ugovor zaključen između kompanije ''Koling'' a.d. iz Beograda, kao prodavca i tuženog ''Marmil inženjering'' iz Beograda, kao kupca, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br. ../2002, dana 18,01.2002. godine i da se utvrdi da je ništava i bez pravnog dejstva izjava tužene kompanije ''Koling'' a.d. iz Beograda o jednostranom raskidu ugovora overenog kod Drugog opštinskog suda u Beogradu pod Ov br. ../1 dana 24.12.2001. godine, te da se tuženi obavežu da tužiocu predaju u posed nepokretnost označenu kao rezidencijalni objekat kućnog broja .. u Ul. ..., objekat ''BB'' na k.p.br. .. ZKUL .. KO ... . Veštačenjem od strane Gradskog zavoda za veštačenje utvrđeno je da vrednost predmetnog objekta ''BB'', u izgradnji, površine 800 m2, sa pravom korišćenja k.p. .., KO ..., na lokaciji ''VV'', na dan veštačenja 30.11.2018. godine iznosi 147.663.360,00 dinara, a da ukupna neto vrednost naknade koja se mogla očekivati za izdavanje predmetne nepokretnosti na slobodnom tržištu, za period od 15.10.2003. godine do 31.03.2011. godine, iznosi 53.371.740,49 dinara, a za period od 01.04.2011. godine do 30.11.2018. godine, iznosi 70.004.640,89 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev i tuženog obavezali da tužiocu naknadi običnu štetu u iznosu od 147.663.360,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.11.2018. godine pa do isplate, jer su zaključili da je tuženi dužan da tužiocu naknadi štetu u visini tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti utvrđenoj veštačenjem, pošto nije ispunio svoju obavezu iz ugovora od 27.06.2000. godine i Protokola od 27.12.2000. godine, da na tužioca prenese pravo vlasništva na predmetnoj nepokretnosti, već je tom nepokretnošću raspolagao tako što ju je prodao trećim licima. Tužbeni zahtev tužioca za naknadu izmakle koristi u iznosu od 54.300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.11.2018. godine pa do isplate, nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan i to: prvostepeni sud jer je zaključio da je to potraživanje tužioca zastarelo, shodno odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, pošto je tužilac naknadu te štete tražio podneskom od 15.10.2008. godine, a ugovor je jednostrano raskinut od strane tuženog dana 24.12.2001. godine; drugostepeni sud, iz razloga što tužilac nije dokazao osnovanost tog tužbenog zahteva, shodno odredbi člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, jer nije dovoljno da tužilac dokaže iznos koristi koju je mogao očekivati od korišćenja stvari (što je u konkretnom slučaju utvrđeno veštačenjem) već je nužno da dokaže dobitak koji je on mogao osnovano da očekuje prema redovnom toku stvari, a što nije dokazao tokom postupka.

Pravilno su nižestepeni sudovi i po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, odbili tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete po osnovu izmakle koristi. Ovo zbog toga, što tužilac nije vlasnik objekta na koji se taj njegov tužbeni zahtev odnosi, imajući u vidu da je pravnosnažnom presudom, na osnovu odricanja Drugog opštinskog suda u Beogradu P 3403/2004 od 25.06.2008. godine, odbijen njegov tužbeni zahtev kojim je tražio utvrđenje svog prava vlasništva na tom objektu, a na osnovu ugovora o kupoprodaji overenog pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov .. od 27.06.2000. godine, te da je istom presudom odbijen i njegov tužbeni zahtev da se utvrdi da je ništava i bez pravnog dejstva izjava tuženog o jednostranom raskidu tog ugovora overena kod Drugog opštinskog suda u Beogradu pod Ov ../01 dana 24.12.2001. godine.

Odredbom člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem, shodno stavu 3. te odredbe Zakona.

U konkretnom slučaju, tužilac nije pretrpeo štetu u vidu izmakle koristi u visini zakupnine za predmetnu nepokretnost, pošto on nije bio u mogućnosti da tu nepokretnosti izdaje u zakup trećim licima jer nije njen vlasnik, pa taj prihod nije mogao osnovano da očekuje, niti prema redovnom toku stvari niti prema posebnim okolnostima.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da se u konkretnom slučaju radi o namernom neispunjenju, jer je tuženi jednostrano raskinuo ugovor, zbog čega je dužan da tužiocu naknadi pričinjenu štetu, a da je opšte poznata činjenica, koja ne mora da se dokazuje, da se pretežni deo nepokretnosti koje se nalaze u najelitnijem delu grada – ..., izdaju u zakup, te da bi tužilac svakako ostvario prihod izdavanjem u zakup predmetne nepokretnosti. Dejstvo raskida ugovora propisano je u odredbi člana 132.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete. To znači da je tužilac oslobođen obaveze plaćanja kupoprodajne cene, a tuženi slobođen obaveze predaje objekta i prenosa prava vlasništva na njemu na kupca (ovde tužioca). Eventualna šteta koju kupac trpi zbog raskida ugovora, svakako nije izmakla korist po osnovu neostvarene zakupnine za objekat koji je bio predmet raskinutog ugovora, imajući u vidu da je prodavac raskidom ugovora oslobođen obaveze da na kupca prenese pravo vlasništva na objektu.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke donoe u smislu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Međutim, pri odlučivanju o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu obične štete, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

U konkretnom slučaju, nesporno je da tužilac nije tuženom isplatio kupoprodajnu cenu za predmetni objekat ''BB'', okvirne površine od 800 m2 na lokaciji ''VV'', a na osnovu ugovora Ov br. ../2000 od 27.06.2000. godine. Međutim, u članu 3.tog ugovora, ugovorne strane su saglasno utvrdile da vrednost tog objekta u viđenom stanju, izgrađen do nivoa ''pod krov'', spolja završen sa ugrađenom spoljašnjom stolarijom i uvedenim instalacijama unutar objekta do glavnih koncentracija, sa ograđenim placem bez spoljnog uređenja, iznosi 4.900.000,00 dinara, i da je kupac taj iznos kupoprodajne cene isplatio ''do sada neisplaćenim dividendama kao akcionara i na teret kapitala vlasnika – akcionara''. Posledica raskida tog ugovora je pravo tužioca da mu se vrati ono što je dao na ime ispunjenja svoje ugovorne obaveze, shodno odredbi člana 132.stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. U toj situaciji, bilo je nužno razjašnjenje činjenice o tome koji iznos su parnične stranke imale u vidu kada su „saglasno konstatovale da je kupac u celosti izmirio kupoprodajnu cenu iz do sada neisplaćenih dividendi, kao akcionara i na teret kapitala vlasnika-akcionara“ na ime ispunjenja njegove ugovorne obaveze u pogledu kupovine predmetne nepokretnosti, odnosno da li je to iznos od 4.900.000,00 dinara naveden u članu 3. Ugovora, ili to nije slučaj, a tu činjenicu prvostepeni sud nije utvrdio. Za utvrđenje te činjenice, relevantan je i Protokol koje su parnične stranke zaključile pod br. Ov ../2000 dana 27.12.2000. godine, imajući u vidu da je, tim Protokolom, tuženi takođe preuzeo obavezu da tužiocu kao akcionaru, na ime njegovog dela akcija koje treba da prenese na druge akcionare, obezbedi, između ostalog, pravo vlasništva na rezidencijalnom stambenom objektu oznake ''BB'', lokacija ''VV'', površine od oko 800 m2, koju obavezu tuženi nije ispunio. Tuženi je, tokom postupka osporavao punovažnost navedenog Protokola, ukazujući da nije odobren od strane nadležnih organa tuženog, niti su u njegovom zaključenju učestvovala sva lica na koja se taj Protokol odnosi, pa je bilo nužno da sud utvrdi da li Protokol proizvodi pravno dejstvo ili to nije slučaj, pošto i od te činjenice zavisi osnovanost tužbenog zahteva tužioca za naknadu štete. Takođe, nije utvrđeno zbog čega je tuženi preuzeo obavezu brisanja založnog prava (hipoteke) na tužiočevoj kući i isplatio tužiočevim poveriocima iznos od 650.000 nemačkih maraka, niti je utvrđeno kakav je odnos Protokola od 27.12.2000. godine i ranije zaključenog ugovora o kupoprodaji od 27.06.2000. godine, u pogledu predmetne nepokretnosti, posebno imajući u vidu saglasno utvrđenu vrednost predmetnog objekta „u viđenom stanju“ od 4.900.000,00 dinara.

U ponovnom postupku potrebno je da prvostepeni sud ima u vidu primedbe Vrhovnog kasacionog suda, te da utvrdi sve činjenice koje su od značaja za odlučivanje o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu obične štete, kako bi imao mogućnost da, na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilnom primenom materijalnog prava donese novu i na zakonu zasnovanu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od njegovog ishoda.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić