Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijama se ne ukazuje na druge povrede postupka, zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP. Ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je pred Općinskim sudom u Sarajevu vodio parnični postupak protiv banke, radi isplate dinarskih novčanih iznosa po tri ugovora, koje je banka zaključila sa tužiocem i njegove dve ćerke, u kom postupku je doneta presuda 20.06.2006. godine, kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev. Prvostepena presuda je potvrđena odlukom Kantonalnog suda u Sarajevu od 28.09.2012. godine, pa je tužilac izjavio reviziju, a podneo je i predlog za ponavljanje ovog postupka. Početkom 2013. godine, tužilac je na osnovu usmenog dogovora angažovao tuženog, kao sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, da izvrši veštačenje, po kome je trebalo da izvrši obračun kamate na dinarske novčane iznose po navedena tri ugovora, a koji su se odnosili na oročena dinarska sredstva, s tim što tužiočev ugovor datira od 21.03.1977. godine, a njegove ćerke V. od 12.05.1989. godine. Tužilac je tuženom odredio zadatak i okolnosti na koje je trebalo obaviti veštačenje. Dana 15.03.2013. godine, tužilac je tuženom, na ime veštačenja, platio dinarsku protivvrednost iznosa od 100 evra. Nalaz i mišljenje tuženog tužilac nije upotrebio u navedenom sudskom postupku pred Općinskim sudom u Sarajevu, niti ga je upotrebio u bilo koju drugu svrhu. Utuženi iznos od 18.423.000,00 dinara, prema navodima tužioca predstavlja materijalnu štetu koju je pretrpeo, a koju je on odredio na osnovu svoje slobodne procene, a iznos od 200 evra predstavlja udvojenu kaparu, nalazeći da je tuženom 100 evra dao na ime kapare.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev u celosti, kao neosnovan.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada materijalne štete, za koju tužilac tvrdi da je pretrpeo nestručnom izradom nalaza i mišljenja tuženog, kao sudskog veštaka.

Pojam materijalne štete utvrđen je odredbom člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, po kome štetu predstavlja umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Oštećeni ima pravo na naknadu kako obične štete, tako i izmakle koristi (član 189. stav 1. ZOO), a za štetu odgovara onaj ko drugome istu prouzrokuje, osim ako ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1. ZOO).

Prema navedenim odredbama, uslovi za ostvarenje prava na naknadu štete su – nastanak štete, radnja štetnika (kada se ne radi o objektivnoj odgovornosti) i postojanje uzročne veze između štete i štetne radnje. Dakle, za osnovano potraživanje naknade štete neophodno je prvo utvrditi upravo da je šteta nastala – bilo umanjenjem imovine, kada se radi o običnoj šteti, bilo sprečavanjem njenog povećanja, kada je u pitanju izmakla korist. Međutim, iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi, a tužilac, na kome je teret dokazivanja (primenom člana 228. i člana 7. stav 1. ZPP), nije dokazao da je radnjom tuženog, njegova imovina umanjena na bilo koji način ili da je zbog nalaza i mišljenja koje je tuženi sačinio, sprečeno uvećane njegove imovine.

Imajući u ovo vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nižestepeni sudovi osnovano zaključuju da tužilac nije dokazao da je bilo kojom radnjom tuženog trpeo štetu, a posebno ne - da je pretrpeo štetu u utuženom iznosu, pa ne postoji ni osnov iz člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, za obavezivanje tuženog za naknadu štete.

Tužilac je od tuženog tražio da mu, kao sudski veštak, sačini nalaz i mišljenje kojim će izvršiti obračun kamata na dinarske novčane iznose po tri ugovora zaključena sa bankom, a zadatak i okolnosti na koje je trebalo obaviti veštačenje sam je odredio tuženom. Tuženi je sačinio traženi nalaz i mišljenje, a tužilac mu je za ovu uslugu platio 100 evra u dinarskoj protivvrednosti. Okolnost što tužilac nije bio zadovoljan dobijenim nalazom, ne znači i da je isti sačinjen nepravilno i nestručno, već je tužilac bio u obavezi da to i dokaže – da nalaz nije sačinjen u skladu sa pravilima struke, što je u konkretnom slučaju izostalo, pa sudovi osnovano nalaze da neosnovano potražuje povraćaj sredstava plaćenih za izradu nalaza i to u dvostrukom iznosu, pa je pravilno i u ovom delu njegov tužbeni zahtev odbijen.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca, kao neosnovanu, odnosno odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Lidija Đukić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić