U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković, dr Ilije Zindovića, Branka Stanića i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Šefketa Dolovac, advokat iz ..., protiv tužene „UniCredit Bank Srbija“ AD Beograd, koju zastupa Advokatska kancelarija „Avramović i partneri“ iz Beograda, radi utvrđenja i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Pazaru Gž 1531/21 od 07.09.2021. godine, u sednici održanoj dana 07.07.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene.

PREINAČAVAJU SE presuda Višeg suda u Novom Pazaru Gž 1531/21 od 07.09.2021. godine i presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru P 973/21 od 07.07.2021. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se utvrdi da je apsolutno ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 9. Ugovora o kreditu broj ..., zaključenog dana 28.07.2016. godine, između tužioca i tužene banke i to u delu koji nosi naziv „Naknade i troškovi“, a kojom je propisano: „Korisnik kredita se obavezuje da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimalno 1.600,00 dinara“, da se obaveže tužena da tužiocu isplati iznos od 24.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.07.2016. godine do isplate, kao i da se obaveže tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj na ime troškova postupka isplati iznos od 60.000,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P 973/21 od 07.07.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor mesne nenadležnosti. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je utvrđeno da je apsolutno ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 9. ugovora o kreditu broj ..., zaključenog dana 28.07.2016. godine između parničnih stranaka. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 24.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.07.2016. godine, pa do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 32.860,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Novom Pazaru Gž 1531/21 od 07.09.2021. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena je navedena prvostepena presuda.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, jer je pobijana drugostepena presuda u suprotnosti sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita od 22.05.2018. godine, kao i sa dopunom tog stava od 16.09.2021. godine, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao korisnik kredita sa tuženom bankom kao davaocem kredita, dana 28.07.2016. godine zaključio Ugovor o gotovinskom kreditu broj ... . Prema odredbi člana 9. stav 1. tačka 1. navedenog ugovora, tužilac se obavezao da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu na ime troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, u iznosu od 2% od iznosa odobrenog kredita. Prvostepeni sud je navedeno činjenično stanje utvrdio na osnovu ugovora o kreditu od 28.07.2016. godine, ponude, obaveznih elemenata ugovora, plana otplate kredita i internog naloga za prenos.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zauzimaju pravno stanovište da je sporna ugovorna odredba suprotna osnovnim načelima obligacionog prava sadržanim u članovima 11, 12. i 15. ZOO. Zaključuju da tužena banka u ponudi nije imala specificirane, jasne i nedvosmislene podatke o troškovima.

Tužena nije dostavila dokumentaciju iz koje bi se utvrdio način i visina utvrđenja troškova obrade kredita, odnosno dokaza koji se odnose na strukturu tih troškova.

S obzirom na zauzeto stanovište, tužilac ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, jer je tužena banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br.36/11 i 39/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 28.07.2016. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Sl. glasnik RS“, br.45/11), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3. visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

U konkretnom slučaju tužena je dostavila ponudu tužiocu povodom zaključenja predmeta ugovora. U navedenoj ponudi je utvrđena visina jednokratne naknade za obradu zahteva. Tim dokumentom tužiocu je jasno predočena naknada za obradu zahteva. Stoga činjenica sa stanovišta informisanosti tužioca o predmetnoj obavezi nije ni bila sporna. Kako je tužilac sa sadržinom navedene ponude obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu, niti stvarne troškove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. ZOO (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva. U situaciji kada je trošak obrade kredita bio iskazan kroz efektivnu kamatnu stopu i sadržan u ponudi banke, na koju je korisnik kredita pristao, taj trošak je od korisnika kredita naplaćen na zakonom dozvoljen način. Iz navedenog sledi zaključak da je tužilac svojevoljno pristao na tako ugovorene uslove. Tužilac je imao mogućnost da odustane od zaključenog ugovora o kreditu, u roku od 14 dana od dana zaključenja ugovora, u skladu sa odredbom člana 12. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Kako to nije učinio i kako je bio upoznat sa vrstom i visinom svih troškova koji padaju na njegov teret po osnovu zaključenog ugovora o kreditu, sledi da je banka u svemu zakonito postupila. U skladu sa iznetim, navedena odredba ugovora o kreditu kojom je predviđena naknada za trošak obrade kredita nije ništava.

S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zateznom zakonskom kamatom na osnovu članova 210. i 214. ZOO.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to na ime sastava jednog obrazloženog podneska 9.000,00 dinara, zastupanja na dva održana ročišta po 7.500,00 dinara, na ime sastava žalbe i sastava revizije po 18.000,00 dinara prema važećoj AT. Tuženoj nisu priznati troškovi sudskih taksi drugostepenog i revizijskog postupka jer nisu oredeljeni u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić