U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Katarine Manojlović Andrić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Nikolić advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Jovanović advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1958/19 od 26.02.2020. godine, u sednici veća koja je održana dana 27.05.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1958/19 od 26.02.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Nišu P br.85/14 od 25.05.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime duga isplati iznos od 413.230,13 CHF sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u visini referentne kamatne stope koju primenjuje Centralna banka Švajcarske uvećane za 8% poena, počev od 01.07.2014. godine pa do konačne isplate, u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu NBS za valutu CHF na dan isplate. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 651.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1958/19 od 26.02.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Nišu P br.85/14 od 25.05.2017. godine.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tužena su se upoznali u Švajcarskoj 2006. godine. Tužena, u periodu kada je živela u Švajcarskoj, nije bila zaposlena. Izdržavala je sebe i svoje troje dece povremeno čisteći stanove. Tužena je bila optužena od strane nadležnih švajcarskih organa vlasti za prevaru po osnovu osiguranja zbog čega je tužilac, u želji da joj pomogne, davao određene novčane iznose. U periodu od 2007. godine do 2014. godine tužilac je izvršio ukupno 53 uplate različitih novčanih iznosa tuženoj. Veštačenjem je utvrđeno da postoje pisani dokazi, izvodi sa bankovnih računa i drugi pisani dokazi da je tužilac od 2007. godine do 2014. godine uplatio tuženoj ukupno iznos od 302.275,00 CHF. Saslušan kao stranka tužilac je izjavio da je novac tuženoj davao iz sažaljenja zbog teškog materijalnog i porodičnog stanja, u nameri da joj pomogne. Tuženoj, dok je bila u Srbiji, tužilac je slao novac iz Švajcarske zahtevajući da mu taj novac vrati radi poreskih organa u Švajcarskoj, pa mu je tužena iznos od 100.000 CHF vratila, o čemu postoji priznanica od 03.07.2014. godine sa potpisom tužioca. Tužena, saslušana kao stranka izjavila je da je među njima postojala duža emotivno-ljubavna veza, pa je tužilac na osnovu te veze i blagonaklonosti koju je pokazivao prema njoj, kao i namere da pomogne njoj i njenoj deci koja su bila na školovanju, plaćao račune za stanovanje, ishranu i ostale potrebe, bez obaveze da mu tužena vrati novac.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužilac vršio dobročina davanja tuženoj, po osnovu blagonaklonosti i emotivne veze koja je postojala između njih a ne po osnovu zajma, na šta ukazuju činjenice: da nije preciziran rok vraćanja datih iznosa; da je tužilac u periodu od 2007. do 2014. godine izvršio ukupno 53 uplate različitih novčanih sredstava, iako je znao da je tužena optužena za prevaru u vezi osiguranja; da je bez vraćanja prethodno datih novčanih iznosa davao nove iznose tuženoj.

Neosnovano je pozivanje u reviziji tužioca da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo jer je trebalo primeniti odredbu člana 557. i 562. Zakona o obligacionim odnosima, u situaciji kada postoji priznanica o učinjenom zajmu kao i priznanica o vraćenom delu pozajmljenog novca, te da je obaveza tužene kao zajmoprimca da dokaže da je i preostali deo duga vratila tužiocu zajmodavcu, te da je bila u pitanju samo pomoć, kao što tvrdi tužena, tužilac nikada ne bi tražio od tužene da potpisom potvrđuje prijem novca, niti bi sve priznanice čuvao od dana njihovog potpisivanja pa do dana podnošenja tužbe, s tim da potpisana priznanica ima tretman ugovora o zajmu, koji je isti sačinjen u obliku priznanice što je i potvrđeno presudom Vrhovnog suda Srbije Rev 1440/2005 od 27.10.2005. godine.

U presudi Vrhovnog suda Srbije Rev 1440/2005 od 27.10.2005. godine izražen je stav da konkretna obaveza čije se izvršenje traži ima svoj osnov u ugovoru o zajmu, sačinjenom u obliku priznanice, koju je potpisala tužena kao vlasnik preduzeća, koja je snabdevena pečatom peduzeća i overena, a novac iskorišćen za potrebe preduzeća čiji je osnivač tužena. Dakle, ova presuda je zasnovana ne drugačijem činjeničnom stanju, a kvalifikovanje priznanice kao ugovora o zajmu zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja se ceni da li priznanica ispunjava uslove iz članova 557-565 ZOO, da bi predstavljala zajam.

Naime, na priznanici od 03.07.2014. godine na kojoj se nalazi samo potpis tužioca (koja je bila ocenjena od strane nižestepenih sudova da je iznos od 100.000 CHF koji je tužilac dao tuženoj radi čuvanja i da mu je ona taj iznos vratila), bez potpisa tužene, kao i računi na kojoj se tužilac poziva, ne sadrže bitne elemente ugovora o zajmu iz člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, jer ne sadrže potpis drugog ugovarača i nije preciziran rok vraćanja pozajmljenog iznosa, suprotno navodima u reviziji.

Takođe, pozivanje tužioca u reviziji koje se odnosi na iskaz tužene koji su nižestepeni sudovi prihvatili je bez uticaja, s obzirom da se odnosi na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje koje prema odredbi člana 407. stav 3 ZPP ne može biti razlog za izjavljivanje revizije.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija
Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić