Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizja tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak stranaka, zaključen 19.10.1986. godine, razveden je pravnosnažnom presudom P2 642/19 od 26.06.2019. godine. Tužilja je rođena .... godine i po zanimanju je ... . Ima 15 godina penzijskog staža, ali ne ispunjava uslov u pogledu godina života da bi ostvarila pravo na starosnu penziju. Od 2013. godine nalazi se na evidenciji nezaposlenih lica, ali nije korisnik novčane naknade po tom osnovu, niti joj je nuđen neki posao ili prekvalifikacija. Tuženi je takođe rođen .... godine. ... je penzioner, sa penzijom od oko 75.000,00 dinara mesečno. Stranke su tokom braka stekle dva stana - stan u ... (ugovorom o kupoprodaji iz 1996. godine) i stan u ... (ugovorom o otkupu iz 2017. godine). Oba ugovora tuženi je zaključio u svojstvu kupca. Po pravnosnažnosti presude o razvodu braka stranke su sporazumno podelile zajedničku imovinu, tako što je tužilji u svojinu pripao stan u ... a tuženom stan u ... . Tužilja živi sama u stanu u ... i do pravnosnažnosti presude o razvodu braka troškove komunalija za taj stan plaćao je tuženi, a od tada te troškove podmiruje sin stranaka. Tužilja boluje od reumatoidnog artitisa, povišenog krvnog pritiska, gihta, bronhijalne astme, osteoporoze, anksiozno-depresivnog sindroma i hronične bubrežne insuficijencije sa početnom nefrosklerozom. Sva ova oboljenja su hronična i umanjila su tužiljinu opštu radnu sposobnost. Tužilja nije u potpunosti izgubila radnu sposobnost i nema uslova za ostvarenje prava na invalidsku penziju, a zbog prirode obolenja nije sposobna za obavljanje poslova koji zahtevaju brze i koordinisane pokrete šaka, rad u lošim klimatskim i mikroklimatskim uslovima, rad u nefiziološkim položajima tela, rad koji zahteva duže hodanje i stajanje, kao i za poslove koji zahtevaju veća psihofizička naprezanja, odnosno za noćni rad. Tužilja je, uz navedena ograničenja, sposobna za poslove svog zanimanja. Do septembra 2019. godine tužilja je ostvarivala povremene prihode podučavanjem dece njenih prijateljica koja pohađaju niže razrede, kataloškom prodajom kozmetike i staranjem o starijoj osobi. Na taj način mesečno je mogla ostvariti prihod od oko 10.000,00 dinara. Tužilji je za ishranu mesečno potrebno između 20.000,00 i 25.000,00 dinara. Tuženi živi sam u stanu u ... za koji mesečno plaća komunalije u iznosu od oko 100 evra, a za ostale potrebe izdvaja oko 30.000,00 dinara. Boluje od ulceroznog kolitisa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je, prihvatajujći stanovište nižestepenog suda o pravu tužilje na izdržavanje, smanjio visinu obaveze tuženog i u tom smislu preinačio prvostepenu presudu.

Odredbom člana 151. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima. Pravo na izdržavanje predviđeno navedenom odredbom podrazumeva ispunjenost određenih uslova koji ukazuju da supružnik nije u stanju da sam obezbedi svoju egzistenciju. Prvim uslovom traži se da supružnik nema dovoljno sredstava za izdržavanje. Taj uslov je ostvaren ne samo u slučaju kada supružnik uopšte nema sredstava za izdržavanje, već i kada ima sredstava ali ona nisu dovoljna, tako da može zadovoljiti samo deo svojih egzistencijalnih potreba. Drugi uslov mora biti kumulativno ispunjen sa prvim, kroz jednu od dve alternativno određene komponente - nesposobnost za rad ili nezaposlenost.

U konkretnom slučaju, sve činjenice koje su po odredbama materijalnog prava odlučne za pravo tužilje na izdržavanje, odnosno obavezu tuženog u ovom sporu su utvrđene. Prihodi koje tužilja ostvaruje povremenim radom nisu dovoljni za zadovoljavanje njenih osnovnih životnih potreba. Tužilja je vlasnica stana u kojem živi, što znači da ona tako može da zadovolji stambene potrebe, ali ta činjenica ne utiče na njeno pravo na izdržavanje od tuženog s`obzirom da nema dovoljno sredstava da zadovolji ostale životne potrebe (ishrana, odeća, obuća i slično). Tužilja nije zaposlena, a s`obzirom na umanjenu opštu radnu sposobnost, odnosno sposobnost za obavljanje svoje profesije uz ograničenja uzrokovana nizom hroničnih oboljenja, ali i životnu dob, ne može se ni zaposliti. Tuženi ima mogućnost da plaća izdržavanje jer ostvaruje redovne mesečne prihode - penziju, a visina izdržavanja određena je u skladu sa takvim njegovim mogućnostima i uz vođenje računa o sopstvenim potrebama tuženog ali i činjenici da on nema zakonsku obavezu izdržavanja drugih lica.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nema ni pogrešne primene materijalnog prava. Tužilja ispunjava uslov za izdržavanje propisane članom 151. stav 1. Porodičnog zakona jer nema dovoljno sredstava za izdržavanje i nije zaposlena, tuženi ima mogućnosti da plaća izdržavanje a ne postoje okolnosti subjektivne ili objektivne prirode zbog kojih bi plaćanje izdržavanja za njega predstavljalo očiglednu nepravdu, u smislu člana 151. stav 3. Porodičnog zakona. Na pravilnost pobijane presude nema uticaja to što njenom izrekom nije određeno vreme trajanja izdržavanja. Tuženi je obavezan da plaća izdržavanje dok su za to ispunjeni zakonski uslovi, što znači maksimalno pet godina (član 163. stav 2. Porodičnog zakona) ili dok se ta odluka ne promeni, a ona se može promeniti na zahtev tuženog i pre isteka tog roka iz razloga predviđenih članom 167. stav 2. i 3. Porodičnog zakona.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić