Protiv navedene presude, tužilac – protivtuženi je preko punomoćnika blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), pa je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, zbog čega nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje. Ukazivanje na povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, jer se zbog te povrede revizija ne može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom po održanoj raspravi pred drugostepenim sudom, tužilac je u svojstvu zakupca sa Gradom Nišom zaključio ugovor o zakupu neizgrađenog građevinskog zemljišta za KP .. u površini od 173 m2 KO Niš – ..., usled nastale ispravke granica susednih građevinskih parcela, na period od 99 godina uz ugovorenu zakupninu od 1.903.000,00 dinara i isti overio pred Opštinskim sudom u Nišu Ov. br. 1870/07 od 13.02.2007. godine. U PL br. .. za KO Niš ... navedena parcela bila je upisana na ime Republike Srbije, dok je tužilac promenom br. ../2007 upisan kao zakupac građevinskog zemljišta na toj parceli. Prethodni vlasnik parcele .. bio je sada pok. VV, biv. iz ..., a rešenjem Opštinskog suda u Nišu O 62/88 od 22.02.1990. godine njegova zaostavština, koju čini zgrada br. .. bez zemljišta u Nišu u ulici ...na KP br. .. i zemljište bez zgrade u površini od 173 m2 na KP .. je predata Opštini Niš na osnovu zakona. Tokom 1993. godine parcela je prešla sa VV na Opštinu Niš, na osnovu dokumenta Dn br. 21/91. U toku postupka izrade katastra 2011. godine došlo je do promene brojeva parcela, pa su KP br. .., .. i .. objedinjene u jednu KP .. KO Niš, ... . Ista je sada upisana u LN br. .. KO Niš – ... sa ukupnom površinom 6,68 ari na ime tužioca kao titulara privatne svojine sa udelom 1/1. Sa navedenom parcelom graniči se KP br. .. ulica ..., stambena zgrada 1,20 ari i dvorište 1,07 ari, koja je u PL br. .. KO Niš ... bila upisana na ime Republike Srbije, korisnika GG sa udelom od ¼ i tuženog BB sa udelom od ¾. Tuženi BB je ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti Ov. br. ../79 od 24.01.1979. godine kupio ukupno ¾ idealnih delova porodične stambene zgrade koja se nalazi na KP br. .. KO Niš ukupne površine 2,28 ari. KP br. .. je u postupku izrade katastra formirana kao KP br. .. sa ukupnom površinom od 2,34 ara u LN br. .. KO Niš ... kao državna svojina Republike Srbije sa pravom korišćenja tuženog BB na ¾ i GG na ¼. Ta lica su bila upisana sa navedenim suvlasničkim udelima na porodičnoj stambenoj zgradi i pomoćnoj zgradi na toj parceli koje su u privatnoj svojini, kao njeni držaoci. U toku 2016. godine menja se vlasništvo na KP br. .. pa se kao vlasnici upisuju tuženi BB sa obimom udela od ¾ i DD sa udelom od ¼. U toku parnice obavljeno je više uviđaja na licu mesta i to dana 13.10.2009. godine, 05.09.2014. godine, 30.11.2015. godine, kada je pored ostalog konstatovano da navedeni prostor predstavlja jedini prolaz do kuće tuženika, da se na spornom prostoru nalazi staza sa posađenim rastinjem – tujama, a sa susedne strane nalazi se zid koji je podigao tužilac koji je kasnije srušen, te da je od 2014. godine konstatovano da je predmetna staza izbetonirana, a da su na tom delu vidljivi ostaci betonske cigle. U predlogu radi uređenja načina korišćenja koji je dana 15.03.1982. godine podnela u svojstvu predlagača GG iz ... protiv ovde tuženog BB, ista je navela da ulaz u plac koji se nalazi u sastavu zgrade tuženog BB koristi preko 50 godina, da joj on to zabranjuje i da je on otvorio neki drugi prolaz preko tuđeg placa gde nema pravo da prolazi. Na osnovu iskaza parničnih stranaka utvrđeno je da je u trenutku kupovine kuće od strane tuženog postojao pasaž u sastavu zgrade tuženog koji je tuženi kasnije pregradio odnosno zazidao i nesporno je da tuženi sporni prostor koristi kao prolaz, da je isti izbetonirao, a na osnovu iskaza tuženog, saslušanih svedoka ĐĐ, EE, obojica iz ... i pisanih dokaza utvrđeno je da je tuženi spornim prolazom prolazio duže od 20 godina.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nakon održane glavne rasprave na osnovu ovlašćenja iz člana 383. stav 4. ZPP, drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu, odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, a usvojio protivtužbeni zahtev tuženog. U odnosu na tužbeni zahtev tužioca, drugostepeni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer tuženi nije oduzeo od tužioca sporni deo nepokretnosti i nema isključivu faktičku vlast na istom, nije ga ogradio ni lišio tužioca državine na tom delu, koji tuženi koristi kao prolaz do svoje nepokretnosti. U odnosu na protivtužbeni zahtev, drugostepeni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za primenu člana 49, 54. i 56. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer je utvrđeno da tuženi preko spornog dela, sada tužiočeve KP .. je faktički ostvarivao službenost prolaza duže od 20 godina, da ga u tome niko nikada nije ometao niti mu je branio, sve do pokretanja ove parnice 2009. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 49. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da je stvarna službenost pravo vlasnika jedne nepokretnosti (povlasno dobro) da za potrebe te nepokretnosti vrši određene radnje na nepokretnosti drugog vlasnika (poslužno dobro) ili da zahteva od vlasnika poslužnog dobra da se uzdržava od vršenja određenih radnji koje bi inače imao pravo vršiti na svojoj nepokretnosti (stav 1.). Stvarna službenost se može ustanoviti na određeno vreme ili za određeno doba godine (stav 2.).

Iz navedene zakonske odredbe proizilazi da je stvarna službenost vezana za nepokretnost, a ne za određeno lice (izuzev kod ličnih službenosti). Promena vlasnika povlasnog ili poslužnog dobra ne menja sadržinu stvarne službenosti, jer se ne radi o pravu određenog lica već vlasnika koji se može menjati. Pravo stvarne službenosti je sukcesorne prirode jer prenosom prava svojine na nepokretnosti automatski se prenosi i pravo stvarne službenosti, dok se pravo stvarne službenosti ne može preneti kao posebno pravo.

Odredbom člana 54. navedenog zakona propisano je da se stvarna službenost stiče održajem kada je vlasnik povlasnog dobra faktički ostvarivao službenost za vreme od 20 godina, a vlasnik poslužnog dobra se tome nije protivio (stav 1.). Odredbom člana 56. istog zakona propisano je da vlasnik povlasnog dobra može zahtevati da se prema vlasniku poslužnog dobra utvrdi postojanje stvarne službenosti (stav 1.). Na tužbu iz stava 1. ovog člana shodno se primenjuju odredbe iz člana 37. stav 2. ovog člana (stav 2.).

Iz navedenog proizilazi da se pravila o sticanju prava svojine održajem (član 28. i 30. zakona) shodno primenjuju i kod sticanja stvarne službenosti održajem (zastoj, prekid i slično). Tako se kod zastoja održaja ne računa u vreme za održaj samo vreme za koje održaj nije tekao zbog određenih razloga. Čim prestanu smetnje, rok nastavlja da teče tamo gde je stao. Na zastoj održaja na odgovarajući način primenjuju se odredbe Zakona o obligacionim odnosima (čl. 381. – 386.). Zastoj održaja nastaje između ostalog u sledećim slučajevima: vreme održaja prestaje da teče ako je svojina prešla na poslovno nesposobno lice dok ono ne dobije staraoca; rok za održaj ne teče između bračnih drugova, između roditelja i maloletne dece, tj. između lica koja se nalaze u odnosu zavisnosti; usled određenih objektivnih razloga, npr. poplava, zemljotresa, epidemija, za koje vreme nisu radili sudovi na određenom području ili u slučaju propisivanja da se na dotičnoj stvari ne može steći pravo vlasništva, kao u konkretnom slučaju.

Saglasno navedenom, kod nesporne činjenice da je u trenutku kada je tužilac 2007. godine postao zakupac, a 2011. godine vlasnik KP br. .. (stari broj KP br. ..), pravo službenosti tuženog već je bilo stečeno održajem, jer je vršeno duže od 20 godina u periodu od 1982. do 1993. godine, kada je ta katastarska parcela iz privatne prešla u režim društvene odnosno državne svojine, sa zastojem toka održaja od 1993. godine (kada je upisana na Opštinu Niš), do 04.07.1996. godine (iako je i u tom periodu vršena službenost prolaza) kada je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima brisan član 55. koji je zabranjivao sticanje prava službenosti na stvarima u društvenoj svojini, i od 04.07.1996. godine do podnošenja tužbe 22.06.2009. godine, čemu se vlasnici poslužnog dobra nisu protivili.

Suprotno navodima revizije nije dokazana ni nesavesnost tuženog-protivtužioca kao vlasnika povlasnog dobra pri vršenju službenosti prešačkog prolaza, jer je utvrđeno da je još u vreme kada je on kupio svoju nepokretnost – povlasno dobro, za ulazak u istu postojala mala kapija (koju je on nakon par meseci zamenio metalnom u istoj veličini) i stazica od crvenih cigala koju je kasnije izbetonirao. Ovo tim pre što je sam tužilac saslušan kao stranka u postupku izjavio da je on sagradio zid na svojoj kat. parceli – poslužnom dobru na mestu do sporne staze koju je tuženi koristio, koju je kasnije sam porušio, što upućuje na zaključak da je još u vreme kupovine povlasnog dobra (ili neposredno nakon toga) tuženi prolazio spornim pešačkim prolazom za ulazak u povlasno dobro.

Imajući u vidu iznete razloge, revizija tužioca je odbijena kao neosnovana, pa je odlučeno kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić