Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi VV je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011...18/2020, u daljem tekstu: ZPP).

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakona o izvršenju i obezbeđenju, odbijen je tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac, po osnovu sopstvene gradnje i kupovine, vlasnik predmetnih nepokretnosti i da je nedopušteno izvršenje određeno rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Trsteniku I 210/08 od 04.04.2008. godine, odnosno zaključcima Osnovnog suda u Kruševcu Sudske jedinice u Trsteniku od 05.06.2013. godine i od 08.09.2014. godine, u predmetu I 7375/10/15, radi namirenja novčanog potraživanja izvršnog poverioca, ovde tuženog VV, prema izvršnom dužniku, ovde tuženom BB, po osnovu pravnosnažne i izvršnne presude Opštinskog suda u Trsteniku P 271/07 od 24.09.2007. godine, a kojima je određeno izvršenje popisom, procenom i prodajom pokretnih i nepokretnih stvari izvršnog dužnika, određeno da se izvršnom poveriocu predaju u svojinu predmetne nepokretnosti i naloženo izvršom dužniku da ih ispražnjene od lica i stvari preda izvršnom poveriocu. Ovo zbog toga što je ocenom izvedenih dokaza utvrđeno da su tužilac i tuženi BB pokretanjem parnica i priznanjem tužbenih zahteva u njima, izdejstvovali presude na osnovu priznanja od 09.04.2008. godine i od 29.09.2009. godine, po osnovu kojih je izvršen prenos prava svojine na nepokretnostima koje su predmet izvršnog postupka sa tuženog BB na tužioca, a zaključenjem poravnanja 15.12.2011. godine sa bivšom suprugom tuženog BB delom na njegove ćerke kao treća lica, a sve sa namerom da osujete naplatu novčanog potraživanja ovde tuženog VV prema tuženom BB iz predmetnih nepokretnosti u izvršnom postupku, kakva raspolaganja su nedozvoljena u smislu člana 3. stav 3. ZPP.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je drugostepena odluka u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Iz odluka koje je tužilac dostavio uz reviziju ne proizlazi zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Pored navedenog, revizijom se osporava ocena dokaza i pravilno utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja razlog za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije. Primena ovog instituta je predviđena isključivo za pitanja materijalnog prava, pa je potrebno da se u reviziji jasno navede pravno pitanje čije se razmatranje predlaže i obrazloži potreba njegovog razmatranja u smislu ispunjenja uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tač. 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese. (član 403. st. 1.i 3.)

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 05.04.2015. godine, u kojoj je kao vrednost predmeta spora naveden iznos od 20.000,00 dinara. Imajući u vidu da u postupku pred prvostepenim sudom, u smislu člana 33. stav 3. ZPP, na pripremnom ročištu nije proverena tačnost vrednosti predmeta spora, to je za ocenu dozvoljenosti revizije merodavna vrednost predmeta spora koju je tužilac označio u tužbi. Na dan podnošenja tužbe, 1 evro je prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, iznosio 120,0558 dinara, pa vrednost predmeta spora navedena u tužbi predstavlja dinarsku protivvrednost iznosa 166,59 evra.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan ponošenja tužbe, to revizija tužioca nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić