Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na član 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o osnovanosti revizije, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011, 49/2013 – US, 74/2013 – US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zastupao DP „BB“ iz ... nad kojim je otvoren stečaj, na osnovu rešenja o pokretanju stečajnog postupka Trgovinskog suda u Somboru St 25/06 od 27.12.2006. godine. Pre otvaranja stečajnog postupka, tužilac je pokrenuo izvršni postupak pred Opštinskim sudom u Apatinu. Rešenjem o izvršenju Iv 170/06 od 11.12.2006. godine obavezan je DP „BB“ iz ... da tužiocu isplati iznos od 3.656.100,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 3.526.500,00 dinara počev od 24.12.2006. godine pa do konačne isplate i na iznos od 129.600,00 dinara počev od 22.11.2006. godine pa do isplate, kao i troškove izvršenja u iznosu od 51.334,00 dinara. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno 16.01.2007. godine. Tužilac je ovo potraživanje prijavio u stečajnom postupku, ali je prijava osporena od strane stečajnog upravnika. Presudom Privrednog suda u Somboru P 197/2010 od 23.03.2010. godine, koja je postala pravnosnažna 08.06.2011. godine, utvrđeno je navedeno tužiočevo potraživanje i tužiocu su dosuđeni troškovi postupka u iznosu od 211.600,00 dinara, a potraživanje je utvrđeno u listi potraživanja u stečajnom postupku. Stečajni postupak nad DP „BB“ iz ... okončan je rešenjem Privrednog suda u Somboru St 6/10 od 20.05.2016. godine, a potraživanje tužioca nije namireno u celosti. Prema rešenju o glavnoj deobi Privrednog suda u Somboru St 6/10 od 05.07.2013. godine, namireni su troškovi postupka tužioca iz parnice P 197/2010 u iznosu od 211.600,00 dinara i deo glavnog potraživanja u iznosu od 58.678,35 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da nemogućnost tužioca da namiri svoje utvrđeno potraživanje prema dužniku sa pretežnim društvenim kapitalom predstavlja povredu prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, pa je usvojio tužbeni zahtev tužioca ocenivši da se odgovornost države za naknadu materijalne štete u konkretnom slučaju utvrđuje primenom Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, odnosno da se u konkretnom slučaju ne moraju primeniti odredbe Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku koje propisuju poseban postupak utvrđenja povrede prava koji je preduslov za naknadu štete.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio presudu prvostepenog suda i odbio tužbeni zahtev smatrajući da tužilac nije dokazao postojanje uzročno- posledične veze između rada organa tužene i eventualne štete koju je tužilac pretrpeo, a čiju naknadu potražuje u ovom sporu, naročito da je uzrok štete postupanje stečajnog suda kojim mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, odakle bi proisticala eventualna odgovornost tužene u smislu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Članom 35. stav 2. Ustava Republike Srbije je propisano da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Prema članu 6. stav 1. Zakona o sudijama, za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija.

Članom 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ("Službeni glasnik RS", br. 40/2015) je propisano da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 2). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3). Članom 32. tog zakona je propisano da novčano obeštećenje i naknadu imovinske štete isplaćuje sud ili javno tužilaštvo koji su povredili pravo na suđenje u razumnom roku.

Iz navedenog činjeničnog stanja proizlazi da tužilac ima pravnosnažnu presudu za svoje neizmireno potraživanje prema DP „BB“ iz ..., da je pre otvaranja stečaja pokrenuo postupak prinudnog izvršenja, kao i da mu je u stečajnom postupku utvrđeno potraživanje koje mu nije u celosti isplaćeno. Međutim, tužilac nije dokazao da je predmetna šteta nastala kao posledica nezakonitog ili nepravilnog rada sudije (suda) koji je vodio stečajni postupak nad stečajnim dužnikom prema kojem tužilac ima novčano potraživanje utvrđeno pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Somboru P 197/2010 od 23.03.2010. godine. Osim toga, saglasno članu 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, tužba za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku može se podneti u roku od jedne godine od kada je stranka stekla pravo na pravično zadovoljenje. Pravo na pravično zadovoljenje, saglasno članu 22. navedenog zakona, ima stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu, stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora i stranka čija je žalba usvojena, a to pravo stiče se kada istekne rok u kome je sudija ili javni tužilac bio dužan da preduzme naložene procesne radnje, a stranka čija je žalba usvojena – kada primi rešenje o usvajanju žalbe. Iz izloženog sledi da je pravo na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku uslovljeno povredom tog prava, utvrđenom u postupku koji je propisan tim zakonom i koji se pokreće tim prigovorom. U konkretnom slučaju nije utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (član 11. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku), a tužilac nije dokazao da je postupanje stečajnog suda izvan razumnog roka za okončanje stečajnog postupka isključivi razlog nemogućnosti naplate njegovog novčanog potraživanja.

Tužilac revizijom ukazuje da tužena odgovara po principu objektivne odgovornosti za štetu, odnosno da odgovara za obaveze koje su utvrđene pravnosnažnim sudskim odlukama koje nisu bile izvršene jer je tužena propustila da preduzme sve što je u njenoj moći da se iste realizuju. S tim u vezi tužilac smatra da je tužena dužna da dokaže da postoje uslovi koji isključuju njenu objektivnu odgovornost, što ovde nije bio slučaj. Međutim, po oceni revizijskog suda ovakvi navodi tužioca ne mogu se prihvatiti kao osnovani. Ovo imajući pre svega u vidu da je odgovornost tužene za imovinsku štetu zbog propuštanja izvršenja presuda protiv društvenih preduzeća uslovljena odlukom kojom je utvrđeno da je radnjama organa države došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pravilna primena odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku podrazumeva utvrđenje činjenice postojanja štete i uzročno-posledične veze nastale štete sa povredom prava na suđenje u razumnom roku. Iz toga dalje sledi da se tužbeni zahtev za naknadu štete može odbiti ako nije ispunjen neki od ovih uslova. U konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao da mu je u tim postupcima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, što je neophodan uslov da bi se mogla ceniti eventualna odgovornost tužene u smislu odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, pa je pravilno drugostepeni sud ocenio da u konkretnom slučaju nema uzročno- posledične veze između postupanja organa tužene i štete koju tužilac tvrdi da je u konkretnom slučaju pretrpeo, jer odgovornost tužene postoji samo u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić