Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1205/19 od 30.05.2019. godine, odbijena je žalba i potvrđena prvostepena presuda. Odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. ZPP.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova sastava istog.

Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parcela .../... upisana je u listu nepokretnosti br. ... KO ... kao njiva 2, druge klase površine 23a 73kvm po vrsti građevinsko zemljište kao privatna svojina, između ostalih, tužilaca AA u 1170/25102 dela i BB u 1150/25120 dela. Prema Planu generalne regulacije naseljenog mesta Veternik (''Službeni list Grada Novog Sada'' 27/15 i 14/17) navedena parcela nalazi se u zoni novog porodičnog stanovanja i namenjena je za javnu i saobraćajnu površinu (regulacija ulice Tri bagrema i Dragoslava Srejovića) na njoj nije predviđena izgradnja objekata, a čini deo postojećih u ulica Tri bagrema i Dragoslava Srejovića u naselju Veternik. Lokalitet je opremljen uličnim instalacijama vodova i kanalizacije, elektroenergetskim i gasnim instalacijama, te mrežom elektronskih komunikacija, dok je saobraćajna površina izgrađena od asfaltnog zastora. Gradska uprava za saobraćaj i puteve za ovu parcelu nije izdala građevinsku dozvolu. Prema planskoj dokumentaciji ona je celom svojom površinom ušla u sastav napred navedenih ulica dok je u prirodi u sastav ulice ušlo 69,7% njene površine. Ostatak parcele koji nije priveden nameni je ograđen i funkcionalno se koristi sa susednim parcelama na koji način ograda predstavlja regulacionu liniju. Navedenu parcelu u onoj površini koja je privedena nameni neometano koristi neograničeni broj lica za javni saobraćaj. Tržišna vrednost parcele broj .../... KO ... prema izveštaju poreske uprave po m² iznosi 7.043,69 dinara (59,62 evra/m²). Ukupna vrednost parcele iznosi 16.714.676,37 dinara/kvm (141.501,99 evra/kvm). Tržišna vrednost dela parcele koji je priveden nameni iznosi ukupno 11.650.263,26 dinara, od čega bi srazmerno suvlasničkom udelu tužiocu prvog reda pripalo 543.016,18 dinara, a tužiocu drugog reda 533.738,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev zaključujući da tužioci nisu dokazali da je put preko navedene parcele izgrađen pošto su oni postali njeni vlasnici, odnosno da je faktička eksproprijacija izvršena u vreme kada su oni bili vlasnici sporne parcele, a time svoju aktivnu legitimaciju. Navedena parcela prešla je u sastav ulica, ali po oceni nižestepenih sudova iz izvedenih dokaza i priloženih isprava ne proizlazi da su tužioci u trenutku faktičkog deposediranja i pretvaranja parcele u javnu površinu bili vlasnici oduzetog zemljišta i na taj način onemogućeni da ga koriste u skladu sa vlasničkim pravima.

Osnovano se u reviziji ukazuje da je odluka nižestepenih sudova doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tužioci su, između ostalih lica, upisani kao suvlasnici na kat. parceli preko koje prelazi ulica prema Planu generalne regulacije naseljenog mesta Veternik usvojenog 2015. godine. Upravo ta činjenica, koja nije osporena u postupku pred nižestepenim sudovima daje tužiocima aktivnu legitimaciju u ovom postupku. S obzirom da tužioci koji su upisani sa pravom susvojine na parceli koja je predmet spora nisu u mogućnosti da je upotrebljavaju jer je ona privedena nameni – izgrađen je put, odnosno izmenjen karakter navedenog zemljišta, koje je faktički pretvoreno u javno dobro o kom stara i treba da se stara jedinica lokalne samouprave. S obzirom da je to zemljište faktički privedeno nameni, Grad Novi Sad snosi odgovornost prema tužiocima iako zemljište prethodno nije oduzeto jer ono ni na koji način više ne može biti vraćeno u državinu tužilaca (faktička eksproprijacija). Tužioci zbog toga imaju pravo na naknadu u novcu za faktički eksproprisano zemljište srazmerno visini svog suvlasničkog udela prema tržišnoj ceni takvog zemljišta na osnovu člana 42. u vezi člana 72. stav 2. Zakona o eksproprijaciji u visini koja je utvrđena na osnovu izveštaja poreske uprave.

U konkretnom slučaju radi se o ulici odnosno javnoj saobraćajnoj površini koja je po svojoj prirodi dobro u opštoj upotrebi i o kome se stara lokalna samouprava. Iako navedeno zemljište nije formalno oduzeto tužiocima tuženi snosi odgovornost za obeštećenje vlasnika jer je zemljište svojim planskim aktima i faktičkim radnjama na terenu priveo odgovarajućoj nameni ulice u naseljenom mestu. Ovo proizlazi iz člana 2. stav 1. tač. 1. i 12. Zakona o javnim putevima prema kojima javni put jeste put koji ispunjava propisane kriterijume za kategorizaciju od strane nadležnih organa dok se pod ulicom podrazumeva javni put u naselju koji saobraćajno povezuje delove naselja. Izgradnja, održavanje, upravljanje i korišćenje ulica je u nadležnosti tuženog (član 20. tačka 12. Zakona o lokalnoj samoupravi). Faktička eksproprijacija nastaje kada se na zemljištu grade objekti od javnog i opšteg interesa (ulice, putevi i infrastrukturni i drugi objekti pa iako ne postoji odluka nadležnog organa o oduzimanju zemljišta – rešenje o eksproprijaciji, do faktičke eksproprijacije dolazi usled propusta opštine koja dozvoljava izgradnju objekta od javnog interesa na zemljištu koje nije formalno eksproprisano. Izgradnjom ulice promenjena je namena navedene parcele i ne radi se više o privatnom dobru, već o javnom dobru – o javnoj saobraćajnoj površini koju koristi neograničen broj ljudi zbog čega povraćaj parcele u državinu tužiocima nije moguć.

U situaciji kada je zemljište privedeno nameni u skladu sa opštim aktom što je ovde slučaj, ono je po sili zakona postala javna svojina jer nije moguć njegov povraćaj u državinu ranijih vlasnika, odnosno korisnika, kojima nije omogućeno da ostvare naknadu u upravnom postupku jer formalne eksproprijacije nije bilo, pa je jedina mogućnost njihove pravne zaštite kroz institut faktičke eksproprijacije. Pri tome nije od značaja kada su ove parcele izašle iz državine tužilaca i kada su počele da se koriste kao javno dobro. U takvoj situaciji raniji vlasnici zemljišta ne mogu trpeti štetne posledice zbog toga što nadležni organ nije sproveo upravni postupak i doneo rešenje o izuzimanju zemljišta iz poseda koje bi bilo osnov za isplatu naknade za izuzeto zemljište. Osim po Zakonu o eksproprijaciji, tužiocima ovo pravo pripada i po članu 58. Ustava Republike Srbije i po članu 1. protokola 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu čl. 153, 154. i 165. stav 2. ZPP. Tužiocima su priznati troškovi na ime sastava tužbe od strane advokata u iznosu od 9.000,00 dinara, dva održana ročišta od po 10.500,00 dinara, na ime dva veštačenja iznose od 29.295,00 dinara i od 37.615,00 dinara, taksa na tužbu 38.540,00 dinara, taksa na presudu 69.460,00 dinara, na ime sastava žalbe 27.000,00 dinara, takse na žalbu 69.460,00 dinara, takse na drugostepenu odluku 69.460,00 dinara, za sastav žalbe 27.000,00 dinara, za sastav revizije 33.000,00 dinara, takse na reviziju 138.920,68 dinara i takse na revizijsku odluku 195.000,00 dinara, sve odmereno prema važećoj AT i TT.

Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju jer ovi troškovi nisu bili ni nužni ni neophodni za odlučivanje o ovom pravnom leku (čl. 154. stav 1. ZPP).

Predsednik veća sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić