Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 125/04...), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile brak ... godine iz koga imaju dvoje dece. Brak je prestao razvodom ... godine ali je zajednica života obnovljena ... godine i trajala je sve do ... godine. Za vreme zajedničkog života u braku (...) tužilja je vodila brigu o domaćinstvu i deci. Tuženi je za vreme ratnog stanja učestvovao u ratnim dejstvima. Porodica se izdržavala od prodaje robe u uslovima nestašice i inflacije. Brat tuženog je živeo u ... i povremeno je stranke pomagao sitnim novčanim sumama. Kao izbegla lica (.... godine) od zajedničke stečene ušteđevine kupili su kuću (staru) u ... zaključivši ugovor ... godine. Po osnovu tog ugovora kupac nepokretnosti tuženi BB upisao je pravo svojine u javnim knjigama. Za vreme trajanja vanbračne zajednice obe stranke su se bavile prodajom tehničke robe na pijaci i uzgojem domaćih životinja. U zajednici sa njima živela je i tuženikova majka (vezana za postelju) koju je sve do svoje smrti (... godina) negovala tužilja. Prihodima od zajedničkog rada upravljao je tuženi. Stečena sredstva u vanbračnoj zajednici ulagana su u građevinske radove na kući izgradnji dodatnog stambenog prostora i pomoćnih objekata (bliže opisano u nalazu veštaka). Na osnovu građevinskog veštačenja prvostepeni sud je utvrdio da je ukupna vrednost stare kupljene kuće, nove započete kuće, pomoćnih objekata i radova na nadogradnji i adaptaciji 3.068.039,38 dinara, pa imajući u vidu jednak doprinos stranaka dosuđuje tužilji 50% protivvrednosti u novcu (prvostepeni sud je odbio primarni zahtev za utvrđenje prava svojine, a usvojio eventualni).

Na prvostepenu presudu tužilja nije izjavila žalbu ali je to učinio tuženi.

Drugostepeni sud prihvata utvrđeno činjenično stanje od strane prvostepenog suda smatrajući da su doprinosi stranaka u sticanju imovine (kupovina, gradnja, dogradnja i adaptacija) jednaki ali odbija i eventualni tužbeni zahtev smatrajući da Porodični zakon ne priznaje sticaocima zajedničke svojine pravo na deobu u novcu (isplata suvlasničkog dela) u slučaju sudskog spora (osim ako stranke ne postignu poravnanje pre ili za vreme trajanja parnice). Žalbeni sud na osnovu tumačenje pravila sadržanog u čl. 177, 178. i 180. stav 2. Porodičnog zakona u vezi člana 191. stav 2. istog zakona izvlači zaključak da se u sudskom postupku povodom utvrđenja suvlasničkih udela (pretvaranja zajedničke susvojine u susvojinu) ne može dosuditi naknada u novcu. Ona nije moguća ni po pravilima o deobi zajedničke stvari ili imovine iz Zakona o vanparničnom postupku koji ne poznaje mogućnost obavezivanja jednog suvlasnika na isplatu vrednosti suvlasničkog udela drugom suvlasniku. Smatra da obligaciono pravni zahtev može biti osnovan samo u situaciji kada je radom jednog supružnika uvećana vrednost imovine drugog supružnika odnosno kada je jedan od supružnika u manjoj meri doprineo sticanju stvari a ne i kada su njihovi doprinosi jednaki odnosno kada je radom oba supružnika stvorena nova stvar. Kako je o glavnom (stvarnopravnom) zahtevu pravnosnažno odlučeno tako što je odbijen, to apelacioni sud nije mogao ispitivati prvostepenu presudu u pogledu stvarnopravnog zahteva, pa imajući u vidu da tužilja nema pravo na deobu zajedničke stvari isplatom u novcu, to i eventualni tužbeni zahtev odbija kao neosnovan.

Na pravilno utvrđeno činjenično stanje nepravilno je primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i kada je eventualni tužbeni zahtev (obligacione prirode) odbijen kao neosnovan.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da su stranke zajedničkim radom stekle staru kuću, započeli izgradnju nove i obavili više radova na adaptaciji, dogradnji i poboljšanju uslova stanovanja, da je tužilja u višegodišnjem trajanju vodila brigu o deci i domaćim poslovima; da u ovoj parnici tuženi nije načelno osporavao isplatu eventualnog suvlasničkog dela u novcu (osporavao je pravo susvojine smatrajući da je stara kuća kupljena njegovom posebnom imovinom – zajmom od brata).

Argumentacija drugostepenog suda da Porodični zakon priznaje sticaocima pravo na novčano potraživanje samo kada se radi o uvećanju imovine ili suvlasničkom obimu manjeg značaja je tačna.

Ali, u konkretnom slučaju postoji ne samo sticanje nove stvari po osnovu ugovora o prodaji, već ulaganje rada i sredstava u poboljšanju kvaliteta kupljenog stambenog objekta, započinjanje izgradnje novog, izgradnja pomoćnih objekata i više radova kojim se poboljšava ukupni kvalitet objekata. Dakle, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da postoji kombinacija sticanja nove stvari sa povećanjem vrednosti kroz novčana ulaganja (što Porodični zakon izričito ne reguliše), pa imajući u vidu da tuženi načelno u odgovoru na tužbu a i kasnije u toku postupka nije osporavao mogućnost isticanja eventualnog zahteva (obligaciono-pravnog) i da je deoba kroz isplatu sporazumom stranaka dopuštena i po samom Porodičnom zakonu, da je zakon izričito ne isključuje i kada je u pitanju sticanje svojine zajedničkim radom i sredstvima, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda nije suprotno pravilima iz citiranih zakona da se jednom supružniku prizna pravo na potraživanje.

Tačno je da Zakon o vanparničnom postupku kao i raniji Zakon o izvršenju i obezbeđenju (Zakon o izvršnom postupku) poznaju u osnovi dva načina deobe suvlasništva odnosno zajedničke imovine i to fizičku i civilnu deobu, ali u sudskoj praksi je bila prisutna i deoba uz isplatu ili doplatu kao kombinacija dva osnovna načina što nije suprotno pravu, naročito u situaciji kada fizička deoba nije moguća.

Imajući u vidu da su nižestepeni sudovi pouzdano utvrdili da su supružnici (stranke u ovoj parnici) zajedničkim radom i sredstvima doprineli sticanju zajedničke imovine i da tuženi nije osporio tužilji u osnovi pravo na novčano potraživanje (osporavani su udeli) da je saslušan kao stranka priznao činjenicu zajedničkog rada u porodičnoj zajednici, Vrhovni kasacioni sud smatra da tužilja ima pravo na ½ protivvrednosti stečenih stvari. U suprotnom bilo bi povređeno pravo na imovinu iz Protokola 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Na osnovu člana 407. stav 1. ranijeg ZPP odučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužilja je uspela u sporu pa su joj na osnovu čl. 149. i 150. ZPP i važećoj advokatskoj tarifi priznati troškovi prvostepenog postupka u visini (koja je ranije obrazložena) tužilja u reviziji nije istakla zahtev radi naknade troškova revizijskog postupka i ti troškovi joj nisu priznati.

Na osnovu člana 161. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić