Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 414/16 od 02.11.2016. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je odbijena, žalba tužene je delimično usvojena a delimično odbijena i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 6736/14 od 02.12.2015. godine preinačena, tako što je obavezana tužena da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode iznos od 300.000,00 dinara (umesto iznosa od 1.410.000,00 dinara), dok je preko dosuđenog iznosa tužbeni zahtev na ime naknade nematerijalne štete odbijen i tužena obavezana da na ime naknade troškova prvostepenog postupka isplati tužiocu iznos od 82.600,00 dinara (umesto iznosa od 211.200,00 dinara), te je u preostalom pobijanom nepreinačenom delu prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke drugostepene presude, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Imajući u vidu razloge zbog kojih je revizija izjavljena, kao i to da je, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US i 55/14 - u daljem tekstu: ZPP), revizija uvek dozvoljena kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2) ZPP i ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu K 1415/02 od 28.10.2003. godine osuđen u odsustvu na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci. Tužilac se nalazio u bekstvu, a lišen je slobode 18.01.2008. godine. U KPZ ... izdržavao je kaznu zatvora u periodu od 19.01.2008. godine do 19.03.2011. godine. Tužilac se u zatvoru nalazio u zatvorskoj jedinici u kojoj su bili osuđenici za najteža krivična dela. Inače, tužilac je ranije osuđivan zbog falsifikovanja isprava i drugih krivičnih dela. Tužilac je razveden i živi u zajedničkom domaćinstvu sa dvoje dece, unukom i roditeljima. Zbog izdržavanja kazne zatvora, tužilac je bio izložen osudi svoje okoline. Tužilac je 16.11.2009. godine podneo zahtev da se utvrdi nastupanje apsolutne zastarelosti izvršenja kazne zatvora izrečene presudom Opštinskog suda u Novom Sadu K 1415/02 od 28.10.2003. godine i da se obustavi njeno izvršenje. Prvostepeni sud je rešenjem K 1415/02 od 10.12.2009. godine odbio ovaj zahtev, a drugostepeni sud je rešenjem Kž 264/10 od 19.02.2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu branioca okrivljenog, ovde tužioca, izjavljenu protiv prvostepenog rešenja i zaključio da zastarelost izvršenja kazne više nema pravno dejstvo jer je izvršenje započeto pre isteka apsolutnog roka zastarelosti. Vrhovni kasacioni sud je presudom Kzz 55/11 od 31.08.2011. godine uvažio zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca Ktz 491/11 od 12.07.2011. godine i utvrdio da je 03.12.2009. godine nastupila apsolutna zastarelost izvršenja kazne okrivljenom, ovde tužiocu. Tužilac je neosnovano boravio u zatvoru 470 dana – od 03.12.2009. godine, kada je nastupila apsolutna zastarelost izvršenja kazne, do 19.03.2011. godine, kada je izdržao kaznu zatvora.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, našavši da je suma od 1.410.000,00 dinara adekvatna satisfakcija oštećenom licu za njegova trpljenja, te da ova suma predstavlja pravičnu naknadu za duševne bolove koje je tužilac pretrpeo.

Drugostepeni sud je u pobijanoj presudi ocenio da su osnovani žalbeni navodi tužene da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbe član 200. Zakona o obligacionim odnosima, a da su neosnovani žalbeni navodi tužioca da je iznos naknade štete koji je odredio prvostepeni sud prenizak, kao i navodi tužioca da prilikom određivanja iznosa naknade nematerijalne štete ne treba uzeti u obzir da je tužilac povratnik i da se nalazio u bekstvu. Činjenice od značaja za određivanje visine pravične naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode po članu 200. Zakona o obligacionim odnosima koje je drugostepeni sud uzeo u obzir su: okolnosti lišenja slobode i zatvaranja tužioca, vreme neosnovanog boravka u zatvoru, uslovi zatvora i njihova humanost, ponašanje zatvorskih čuvara i zatvorskog osoblja, odsustvo realnih uvreda i torture, vrsta krivičnog dela za koje je tužilac osuđen, životno doba tužioca, njegovo porodično stanje, ranija osuđivanost, neprihvatanje u daljem i bližem okruženju u mestu prebivališta, tužiočevo hronično oboljenje i njegovo bekstvo kao uzrok zastarelosti izvršenja kazne zatvora. Imajući u vidu sve navedene činjenice, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 300.000,00 dinara, umesto iznosa od 1.410.000,00 dinara.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava prilikom određivanja visine pravične novčane naknade nematerijalne štete tužiocu delimično osnovani.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, iznos od 300.000,00 dinara dosuđen pobijanom drugostepenom presudom tužiocu nije pravilno i adekvatno odmeren za 470 dana neosnovanog boravka u zatvoru zbog nastupanja apsolutne zastarelosti izvršenja kazne zatvora, bez obzira na činjenice da je tužilac i ranije bio osuđivan i da je njegovo bekstvo uzrok zastarelosti izvršenja kazne zatvora. Naime, ove činjenice nisu mogle u tolikoj meri da utiču na smanjenje naknade nematerijalne štete koju je dosudio prvostepeni sud ako se imaju u vidu svi ostali kriterijumi koji su u ovom slučaju uticali na visinu naknade. Pri tome, prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete drugostepeni sud nije uzeo u obzir da je Vrhovni kasacioni sud utvrdio nastupanje apsolutne zastarelosti izvršenja kazne zatvora izrečene tužiocu postupajući po zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca, koji je podignut tek 12.07.2011.godine - 15 meseci nakon donošenja rešenja protiv koga je podnet i četiri meseca nakon što je tužilac izdržao kaznu zatvora u punom trajanju. Nesumnjivo je da bi neosnovano zadržavanje tužioca u zatvoru posle nastupanja apsolutne zastarelosti izvršenja kazne trajalo znatno kraće da je nadležni tužilac blagovremeno podigao zahtev za zaštitu zakonitosti, a što bi umanjilo duševne bolove tužioca zbog neosnovanog lišenja slobode.

Sledom svega navedenog, Vrhovni kasacioni sud je pobijanu presudu preinačio i primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima tuženu obavezao da, pored dosuđenog iznosa od 300.000,00 dinara, tužiocu isplati dodatni iznos od 400.000,00 dinara, nalazeći da iznos od 700.000,00 dinara predstavlja pravičnu naknadu kojom će se pružiti satisfakcija tužiocu za duševne bolove koje je trpeo zbog neosnovanog lišenja slobode. Tužiocu je dosuđena i zakonska zatezna kamata na iznos od 400.000,00 dinara od 02.12.2015. godine, kao dana donošenja prvostepene presude, do isplate, u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Traženi iznos naknade nematerijalne štete preko dosuđenog prevazilazi kriterijume pravične naknade imajući u vidu sve okolnosti ovog slučaja koje su od značaja za odmeravanje naknade, pa je Vrhovni kasacioni sud reviziju u preostalom odbijajućem delu potraživanja po ovom osnovu odbio kao neosnovanu, vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Vrhovni kasacioni sud je cenio navode tužioca da su nekim presudama Apelacionog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Novom Sadu, koje su u reviziji označene i uz nju dostavljene, drugim licima dosuđeni znatno viši iznosi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode, ali nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje na praksu apelacionih sudova, jer se ne radi o presudama koje su donete na osnovu istog ili bitno sličnog činjeničnog stanja kao što je ono u slučaju tužioca. Visina naknade nematerijalne štete treba da je adekvatna naknadama koje se dosuđuju u sličnim situacijama, odnosno u približno istim okolnostima.

Usled delimičnog preinačenja pobijane presude, povećanjem dosuđene naknade nematerijalne štete, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 165. stav 2. i čl. 153. i 154. ZPP, preinačio presudu i u delu odluke o troškovima postupka, tako što je tuženu obavezao da na ime troškova prvostepenog parničnog postupka isplati tužiocu, pored dosuđenog iznosa od 82.600,00 dinara, iznos od još 62.000,00 dinara (ukupno 144.600,00 dinara), a na ime troškova drugostepenog parničnog postupka iznos od 90.600,00 dinara.

Tužilac je tražio da mu tužena isplati troškove sastava revizije u iznosu od 45.000,00 dinara i takse na reviziju u iznosu od 111.600,00 dinara. Imajući u vidu delimični uspeh tužioca u revizijskom postupku, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 165. stav 2. i čl. 153. i 154. ZPP, tužiocu priznao troškove sastava revizije u iznosu od 18.000,00 dinara i takse na reviziju u iznosu od 72.600,00 dinara, te obavezao tuženu da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati ukupan iznos od 90.600,00 dinara.

Na osnovu izloženog, odlučeno je kao u izreci, saglasno odredbama člana 416. stav 1. i 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić