Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Dragane Boljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Lončar advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Marina Jovanović advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 689/20 od 12.03.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 17.02.2022. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 689/20 od 12.03.2020. godine i presuda Višeg suda u Novom Sadu P 1648/17 od 03.12.2019. godine i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 1648/2017 od 03.12.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da na ime duga isplati iznos od 80.600 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2017. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti prema prodajnom kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i da mu nadoknadi troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 478.677,00 dinara u roku od 15 dana. Stavom trećim izreke, odbijen je predlog kojim je tužilac tražio da se odredi privremena mera zabrane otuđenja, opterećenja i svakog drugog raspolaganja nepokretnosti u obimu od ½ idealna dela, i to porodične stambene zgrade broj .. površine 200 m2 koja se nalazi u ..., Ulica ... broj .., sagrađene na parceli .. i parceli .. – zemljište pod zgradom – objektom površine 200 m2 i njiva treće klase površine 259 m2, sve upisano u List nepokretnosti .. K.O. ..., uz upis zabrane u javnu knjigu i sa trajanjem do pravnosnažnog okončanja ovog parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 689/20 od 12.03.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 1648/17 od 03.12.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u sudskom registru upisan kao osnivač i jedini član privrednog društva „VV“ sa sedištem u Mariboru, Republika Slovenija. Obe stranke su u registru upisane kao zastupnici tog privrednog društva, bez ograničenja. Tužilac je sa tim privrednim društvom u periodu od 27.10.2015. godine do 11.01.2016. godine zaključio četiri ugovora o zajmu u ukupnom iznosu od 45.000 evra. Po tim ugovorima rok za vraćanje zajma ugovoren je najkasnije do 31.03.2017. godine. Stranke su 07.03.2016. godine osnovale privredno društvo „GG“ sa sedištem u Novom Sadu, sa jednakim osnivačkim udelima u vrednosti od po 1.000,00 dinara. Oni su bili zastupnici i tog privrednog društva, a poslove zastupanja obavljali su samostalno i bez ograničenja. Između stranaka je 24.02.2017. godine zaključen ugovor o prenosu udela kojim tuženi prenosi, bez naknade, na tužioca osnivački udeo u privrednom društvu u Novom Sadu. Na osnovu tog ugovora izvršena je odgovarajuća promena u registru i tužilac je upisan kao jedini član društva. Istog dana kada je zaključen ovaj ugovor tuženi je potpisao priznanicu kojom je potvrdio da je od tužioca primio iznos od 77.000 evra na ime polovine celokupnog pokretnog inventara, nameštaja, ventilacionih instalacija, rasvete, kuhinjske opreme i drugih uređaja u ugostiteljskom objektu „GG“ u Novom Sadu, i da po tom osnovu više nema nikakvih potraživanja prema tužiocu ili privrednom društvu. Drugom priznanicom od istog datuma tuženi je potvrdio da nema daljih potraživanja prema privrednom društvu, odnosno da privredno društvo nema nikakvih dugovanja prema njemu po bilo kom osnovu. Tužilac je 28.02.2017. godine potpisao punomoćje kojim je ovlastio tuženog da u njegovo ime i za njegov račun, kao ustupilac poslovnog udela, zaključi i potpiše sve dokumente koji su potrebni za zaključenje ugovora o otplatnom prenosu poslovnog udela, kao i za zaključenje i potpis samog ugovora o prenosu poslovnog udela u javnobeležničkom zapisu, za kupoprodajni iznos od 1.000 evra u društvu „VV“, kojim će u njegovo ime i za njegov račun otuđiti celokupni poslovni udeo u tom društvu u visini od 7.500 evra, što predstavlja 100% osnovnog kapitala društva, sa promptnim prenosom poslovnog udela. Potpis tužioca na ovom punomoćju overio je javni beležnik u Mariboru i u javnobeležničkom zapisu konstatovao izjavu vlastodavca da taj posao ne zaključuje prividno ili zbog toga da bi izbegao zakonske obaveze ili protivpravno oštetio treća lica. U javnobeležničkom zapisu je takođe konstatovano da je isti u celosti pročitan u prisustvu svedoka i da je potpisnik – tužilac poučen o pravima i posledicama punomoćja i pravnim posledicama koje mogu proisteći iz pravnog posla koji bude zaključen na osnovu tog punomoćja. Tuženi je prodao privredno društvo sa sedištem u Mariboru.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev. Po stanovištu sudova, između stranaka je bilo samo reči o tome da tužilac proda svoj udeo u slovenačkom privrednom društvu, ali o tome nije postignut dogovor i nije zaključen ugovor o prenosu udela na tuženog već je tuženi dobio samo ovlašćenje da takav prenos izvrši u ime i za račun vlastodavca, tako da tužilac ima pravo da zahteva od tuženog da mu prenese ono što je primio po osnovu pravnog posla obavljenog u njegovo ime i za njegov račun. Ovakvo stanovište sudovi zasnivaju na javnoj ispravi – punomoćju od 28.02.2017. godine, sačinjenim u formi javnobeležničkog zapisa u kojem je konstatovano da je ono izraz stvarne i prave volje potpisnika i da ne predstavlja prividan pravni posao. Zbog toga, nalazeći da nije ni životno niti logično, a nije ni u skladu sa pravnim institutom punomoćja, da punomoćnik plaća nalogodavcu naknadu, sudovi izvode zaključak o nedostatku pasivne legitimacije tuženog. Pri tom, sudovi smatraju da nema mesta primeni ni člana 451. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima jer nije dokazano da je tuženi ikada postao vlasnik privrednog društva sa sedištem u Sloveniji.

Ovakva odluka se, po nalaženju revizijskog suda, za sada ne može prihvatiti kao pravilna.

Naime, osnovano se u reviziji tužioca ukazuje da oba nižestepena suda nisu cenila njegove navode iznete tokom postupka da se sporni odnos stranaka mora posmatrati jedinstveno, kako u odnosu na prekid poslovne saradnje u privrednom društvu sa sedištem u Novom Sadu, tako i u odnosu na slovenačko privredno društvo. S tim u vezi, tužilac se pozvao i na odredbu člana 446. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ističući da je ugovor o prenosu udela tuženog u domaćem privrednom društvu zaključen bez naknade i da je on, preuzevši dug tog privrednog društva u visini ulaganja tuženog u inventar – opremu, isplatio tuženom iznos od 77.000 evra i tim povodom mu izdao punomoćje kojim ga je ovlastio da proda slovenačko privredno društvo i iz iznosa cene isplati mu novčani iznos koji potražuje u ovom sporu. O primeni ove odredbe i eventualno postignutom ugovoru o preuzimanju duga slovenačkog privrednog društva od strane tužioca nižestepeni sudovi se ne izjašnjavaju, niti daju odgovor na životno i logično pitanje zašto tužilac isplaćuje tuženog i preuzima domaće privredno društvo (iako mu se po odredbama zaključenog ugovora, udeo tuženog prenosi bez naknade) i odmah zatim izdaje punomoćje kojim omogućava tuženom neograničeno raspolaganje privrednim društvom u Sloveniji čiji je jedini osnivač i prema kojem ima potraživanje.

Iz tog razloga, nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će oceniti sve navode stranaka i pouzdano utvrditi sadržinu njihovog međusobnog poslovnog odnosa koji je prekinut početkom 2017. godine, odnosno pouzdano razjasniti način na koji je ta poslovna saradnja prekinuta.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP-a, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić