Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju bez navođenja zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/14, 87/18 i 18/20), a u vezi člana 403. stav 2.tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

Pri donošenju pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se sadržinom revizije ukazuje nije predviđena kao razlog zbog kojeg se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji I 160/02 od 25.04.2002. godine, po predlogu tuženog, određeno je izršenje protiv izvršnog dužnika VV, radi naplate novčanih potraživanja u iznosu od 40.000 nemačkih maraka. Rešenjem Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji I 160/02 od 23.11.2005. godine, na predlog izvršnog poverioca, ovde tuženog, izmenjena su sredstva izvršenja i određeno da će se izvršenje radi naplate novčanog potraživanja sprovesti na nepokretnostima izvršnog dužnika VV, među njima i na kp. br. .. i .. KO ... . Tužilja je, kao kupac, sa izvršnim dužnikom VV, kao prodavcem 15.01.2009. godine, izvan izvršnog postupka, zaključila ugovor o kupoprodaji spornih kp. br. .. površine 8,25 ari, voćnjak 5. klase zajedno sa dva pomoćna objekta izgrađena bez građevinske dozvole i kp. br. .. površine 7,31 ari njiva 6. klase, overen pred Opštinskim sudom u Vrnjačkoj Banji Ov 1263/09 od 01.04.2009. godine, za kupoprodajnu cenu od 443.460,00 dinara koju je tužilja isplatila prodavcu i sačinjena priznanica 25.12.2009. godine. Kao vlasnik predmetnih parcela u javnim knjigama upisan je VV. Tužilja je zahtev za sprovođenje promena i upis prava svojine na predmetnim nepokretnostima nadležnoj Službi za katastar nepokretnosti podnela 15.11.2019. godine. Izvršni dužnik VV je pravnosnažno rešenje o izvršenju I 160/02 od 23.11.2005. godine primio 28.11.2005. godine, a zaključak o prodaji predmetnih nepokretnosti donet je 10.09.2012. godine. Tužilja je u svojstvu trećeg lica izjavila prigovor trećeg lica - umešača 29.11.2012. godine, a izvršni dužnik je 24.12.2012. godine dostavio sudu pisanu izjavu da je treće lice od njega kupilo predmetne parcele po osnovu overenog ugovora o kupoprodaji od 15.01.2009. godine. U pisanoj i overenoj izjavi pred javnim beležnikom od 02.10.2018. godine, VV je izjavio da je zaključenjem ugovora o kupoprodaji od 15.01.2009. godine tužilji prodao predmetne parcele, od kada je tužilja u mirnoj i nesmetanoj državini spornih nepokretnosti, pri čemu joj on ne osporava pravo svojine, niti se protivi tužbenom zahtevu u ovoj parnici.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbe člana 20. stav 7. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, odbio tužbeni zahtev u delu za proglašenje izvršenja na spornim parcelama nedopuštenim, imajući u vidu da je izvršni dužnik 28.11.2005. godine primio rešenje o izvršenju od 23.11.2005. godine kojim su izmenjena sredstva izvršenja i određeno da će se izvršenje radi naplate novčanog potraživanja sprovesti na nepokretnostima izvršnog dužnika, između ostalog i na kat.parcelama br. .. i .. KO ..., i koje su predmet kupoprodajnog ugovora između tužilje i izvršnog dužnika, a da je sa tužiljom ugovor o kupoprodaji tih nepokretnosti zaključio 15.01.2009. godine.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da se proglasi da je izvršenje na predmetnim parcelama nedopušteno nalazeći da tužilja, kao kupac na osnovu punovažnog pravnog osnova ima kvalifikovanu svojinsku državinu na predmetnim parcelama koja sprečava izvršenje, i valjan pravni osnov za sticanje prava svojine – overen ugovor o kupoprodaji spornih parcela, bez obzira što tužilja nije izvršila upis ovog prava u nadležnoj SKN i tako stekla pravo svojine u smislu člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, a izvršni poverilac nije vodio postupak za pobijanje dužnikovih pravnih radnji, nije dokazao nesavesnost tužilje kao kupca, niti je ugovor o kupoprodaji spornih nepokretnosti ništav u smislu odredbe člana 103. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ili simulovani pravni posao.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, na utvrđeno činjenično stanje pravilno je pobijanom odlukom primenjeno materijalno pravo utvrđenjem nedopuštenosti izvršenja na spornim nepokretnostima.

Odredbom člana 50. stav 1 Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ broj 31/2011, 99/2011) propisano je da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, može sve do okončanja izvršnog postupka da izjavi prigovor sudiji, kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim. Ako izvršitelj sprovodi izvršenje, sudija prigovor dostavlja i njemu.

Naime, tužilja kao savestan i zakoniti držalac spornih nepokretnosti po punovažnom ugovoru, usmerenom na prenos prava svojine, ima pravo koje sprečava izvršenje, usled čega je pravilnom primenom člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, pobijanom presudom u preinačujućem delu usvojen tužbeni zahtev i proglašena nedopustivost izvršenja. Suprotno revizijskim navodima, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev. Naime, izvršenje prodajom predmetnih parcela je nedopušteno, zato što te nepokretnosti ne predstavljaju imovinu izvršnog dužnika. To su prestale biti još od prodaje i predaje u kvalifikovanu državinu tužilji 15.01.2009. godine, po osnovu punovažnog pravnog posla - ugovora o kupoprodaji. Učinjenim raspolaganjem prodavac je lišen svojinskih ovlašćenja, prenosom na sticaoca, ovde tužilju. Prema odredbi člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Upisom svojine u javne knjige stvara se zakonska pretpostavka da je lice upisano u javne knjige vlasnik upisane nepokretnosti, međutim i vanknjižnim vlasnicima (koji imaju punovažan pravni osnov-ugovor za sticanje prava svojine i koji se nalaze u državini nepokretnosti) pripada pravo na sudsku zaštitu. Okolnost što tužilja nije upisana kao vlasnik predmetnih nepokretnosti nije odlučna činjenica, već su to činjenice koje se odnose na punovažan pravni osnov-ugovor o sticanju prava svojine, izvršenje ugovornih obaveza, njenu savesnost i kvalifikovanu državinu nepokretnosti, po kojima su nižestepeni sudovi ocenili da na predmetu izvršenja tužilja ima pravo koje sprečava izvršenje, usled čega je pobijanom odlukom pravilno usvojen tužbeni zahtev. Sledom navedenog, kako izvršni poverilac, ovde tuženi nije pobijao pravne radnje izvršnog dužnika u smislu zaključenja spornog ugovora o prodaji, niti je dokazao da se u konkretnom slučaju radi o simulovanom pravnom poslu ili ništavom ugovoru, to tužilja osnovano zahteva da se izvršenje na spornim nepokretnostima proglasi nedopuštenim, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Iz iznetih razloga, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić