U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić, Biserke Živanović, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., čiji je punomoćnik za prijem pismena Emina Đuran Milić, advokat iz ..., BB, VV i GG, svi iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Emina Đuran Milić, advokat iz ..., protiv tužene DD iz ..., čiji je punomoćnik Zorka Đonović Maluckov, advokat iz ..., radi naknade štete i sticanja bez osnova po tužbi i utvrđenja po protivtužbi, odlučujući o reviziji tužene Sonje Popović izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2522/2019 od 20.06.2019. godine, u sednici veća od 24.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2522/2019 od 20.06.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

DELIMIČNO SE PREINAČUJU presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2522/2019 od 20.06.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 9363/17 od 18.12.2018. godine, u pogledu odluke o naknadi štete zbog nepravilnog zastupanja, tako što SE ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca BB, VV i GG, kojim su tražili da se obaveže tužena da im po ovom osnovu isplati iznos od po 88.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.06.2012. godine do isplate.

U preostalom delu revizija tužene SE ODBIJA.

OBAVEZUJU SE tužioci BB, VV i GG da tuženoj na ime troškova revizijskog postupka isplate iznos od 90.400,00 dinara u roku od 15 dana od prijema presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 9363/2017 od 18.12.2018. godine, tužbeni zahtev je delimično usvojen i tužena obavezana da isplati tužiocu AA po navedenom pravnom osnovu iznos od 280.448,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19.06.2012. godine do isplate, na ime neosnovanog obogaćenja iznos od 16.488,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.03.2013. godine do isplate na ime troškova sudskih taksi na tužbu i presudu u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu P 2354/11; tužilji BB iznos od 104.448,00 dinara i to: zakonsku zateznu kamatu na iznos od 61.000,00 dinara za period od 19.06.2012. godine do isplate, na ime naknade štete iznos od 88.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.06.2012. godine do isplate na ime razlike između dosuđenog novčanog iznosa po presudi Osnovnog suda u Novom Sadu P 2354/11 od 19.06.2012. godine i iznosa koji je trebalo da pripadne tužilji u ovom sporu, na ime neosnovanog obogaćenja iznos od 16.488,00 dinara sa kamatom od 13.03.2013. godine do isplate na ime troškova sudskih taksi na tužbu i presudu u navedenom predmetu; tužiocu VV iznos od ukupno 104.448,00 dinara i to: zakonsku zateznu kamatu na iznos od 61.000,00 dinara za period od 19.06.2012. godine do isplate, na ime naknade štete iznos od 88.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19.06.2012. godine do isplate na ime razlike između dosuđenog novčanog iznosa po presudi Osnovnog suda u Novom Sadu P 2354/11 od 19.06.2012. godine i iznosa koji je trebalo da pripadne tužiocu u ovom sporu, na ime neosnovanog obogaćenja iznos od 16.488,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.03.2013. godine do isplate na ime troškova sudskih taksi u navedenom predmetu; tužiocu GG iznos od 104.448,00 dinara, i to zakonsku zateznu kamatu na iznos od 61.000,00 dinara za period od 19.06.2012. godine do isplate 08.03.2017. godine, na ime naknade štete iznos od 88.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.06.2012. godine do isplate na ime razlike između dosuđenog novčanog iznosa i iznosa koji je trebalo da pripadne tužiocu u navedenom predmetu, na ime neosnovanog obogaćenja iznos od 16.488,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.03.2013. godine do isplate na ime troškova sudskih taksi u navedenom predmetu. Odbijen je protivtužbeni zahtev tužene DD kojim je tražila da se utvrdi da je u Nacrtu novog zknj.ul br. ... upis prava svojine na parcelama ..., ..., ... i ... upisana u KO ..., a u korist ĐĐ i EE, svaki u po 1/2 dela – bez pravnog osnova i bez pravnog dejstva, te kojim se obavezuju tuženi da tužilji naknade troškove parničnog postupka koliko budu iznosili, sa zakonskom zateznom kamatom od pravnosnažnosti presude do isplate. Obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 668.836,76 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude; odbijen je zahtev tužilaca u delu kojim su tražili zakonsku zateznu kamatu na iznos od 16.488,00 dinara od 19.06.2012. godine, te u delu u kojem svi tužioci traže zakonsku zateznu kamatu na troškove postupka od dana presuđenja; odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2522/2019 od 20.06.2019. godine, žalba tužene – protivtužilje je delimično usvojena, a delimično odbijena i prvostepena presuda preinačena tako što je odbijen zahtev tužioca EE kojim je traženo da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade štete isplati iznos od 264.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19.06.2012. godine do isplate i tako što je odbijen zahtev tužilje BB, tužilaca VV i GG, kojim je traženo da sud obaveže tuženu da svakom od tužilaca isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 61.000,00 dinara od 01.03.2013. godine do 16.04.2015. godine, te tako što je obavezana tužena da tužiocima na ime naknade troškova parnice isplati iznos od 638.642,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. U preostalom pobijanom usvajajućem delu odluke o tužbenom zahtevu i pobijanom odbijajućem delu odluke o protivtužbenom zahtevu prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući presudu u potvrđujućem delu, kao i u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP za odlučivanje o reviziji tužilje, jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse u pogledu odgovornosti punomoćnika za štetu pričinjenu zastupanjem, zbog čega je na osnovu člana 404. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je, kao punomoćnik advokat zastupala tužioce u parnici pred Osnovnim sudom u Novom Sadu P 2354/11 u postupku protiv Grada Novog Sada, kao tuženog, radi isplate naknade za njihove faktički eksproprisane nepokretnosti. Postupak je okončan presudom od 19.06.2012. godine, a zbog, po oceni nižestepenih sudova, propusta tužene da pravilno opredeli suvlasničke udele tužilaca na nepokretnostima, tužiocu EE je umesto iznosa od 528.000,00 dinara, koliko mu pripada prema njegovom suvlasničkom udelu od 1/2, dosuđeno 264.000,00 dinara, a tužiocima BB, VV i GG, kao pravnim sledbenicima pok. ŽŽ, po istom osnovu je dosuđeno po 88.000,00 dinara, umesto po 176.000,00 dinara. Pored toga, od iznosa koji su tužiocima dosuđeni po navedenoj presudi, tužena je zadržala za sebe i iznos koji je svakom od tužilaca dosuđen i naplaćen (u okviru troškova parnice) na ime troškova sudske takse za tužbu i presudu, u iznosu od po 16.488,00 dinara, i koji je odbila da vrati tužiocima, koji su po zahtevu suda ove iznose na ime sudske takse uplatili na račun suda 19.11.2014. godine. Pošto je tužiocima BB, VV i GG presudom dosuđen iznos od po 88.000,00 dinara, a tužena im 01.03.2013. godine ponudila iznos od po 61.000,00 dinara, zadržavši pomenuti iznos na ime sudskih taksi, tužioci su odbili da ovu isplatu prime, pa je tužena uplatu iznosa od po 61.000,00 dinara za svakog od ovih tužilaca uplatila u sudski depozit u toku ove parnice, 08.03.2017. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocima isplati tražene iznose po osnovu naknade štete usled nepravilnog zastupanja, tražene iznose na ime plaćenih sudskih taksi po osnovu sticanja bez osnova i da tužiocima, osim tužiocu EE, isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od po 61.000,00 dinara, od 19.06.2012. godine do 08.03.2017. godine.

Polazeći od istog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kojem je tužena obavezana da svakom od tužilaca isplati iznos od po 16.488,00 dinara sa odgovarajućom kamatom, na ime troškova sudskih taksi koje su tužioci platili. Zatim je, preinačujućim i revizijom nepobijanim delom presude, odbio zahtev tužioca EE da se tužena obaveže da mu isplati iznos od 264.000,00 dinara po osnovu naknade štete zbog neodgovarajućeg zastupanja, a polazeći od utvrđene činjenice da ovaj tužilac tuženu i nije ovlastio za zastupanje, odnosno da je to ona činila bez izdatog punomoćja, pa kako ugovor o zastupanju između njih nije zaključen to se ovaj tužilac neosnovano poziva da mu je prouzrokovana šteta zbog povrede ugovorne obaveze tužene kao punomoćnika advokata. U odnosu na preostale tužioce u pogledu naknade štete prouzrokovane neodgovarajućim zastupanjem, prvostepena presuda je potvrđena, a potvrđena je i odluka o odbijanju protivtužbenog zahteva tužene za utvrđenje kako je protivtužbom traženo, s obzirom da za takav zahtev tužena nema pravni interes. U pogledu zakonske zatezne kamate na iznos od po 61.000,00 dinara, prvostepena presuda je delimično potvrđena, a delimično preinačena. Naime, prvostepeni sud je tuženu obavezao da ovim tužiocima na iznos od po 61.000,00 dinara plati zakonsku zateznu kamatu od 19.06.2012. godine, kao dana donošenja presude P 2354/11 (jer je tužiocima na te iznose od tada dosuđena i u izvršnom postupku naplaćena zakonska zatezna kamata) do polaganja tog iznosa u sudski depozit 08.03.2017. godine. Po stavu drugostepenog suda, pošto su tužioci odbivši ponudu tužene da prime iznos od po 61.000,00 dinara pali u poverilačku docnju, u smislu odredbe člana 325. stav 1., u vezi sa članom 310. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, prestala je da teče kamata saglasno odredbi člana 326. stav 2. ZOO, jer je prestala dužnička, a nastupila poverilačka docnja. Međutim, kako je danom podnošenja tužbe sudu 16.04.2015. godine sa zahtevom za isplatu u smislu člana 324. stav 2. ZOO, tužena ponovo došla u docnju, koja traje do isplate, drugostepeni sud je prvostepenu presudu delimično preinačio u korist tužilje tako što je u, revizijom nepobijanom delu, odbio zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate za period od 01.03.2013. godine do 16.04.2015. godine, a u preostalom delu, za period od 19.06.2012. godine do 01.03.2013. godine i period od 16.04.2015. godine do isplate 08.03.2017. godine, u revizijom pobijanom delu, potvrdio.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženu da tužiocima BB, VV i GG isplati dosuđene iznose od po 88.000,00 dinara po osnovu naknade štete usled nepravilnog zastupanja.

Usvajajući tužbeni zahtev po ovom osnovu sudovi su se pozvali na odredbe člana 154.i člana 186. ZOO, u vezi sa članom 12, 17, 18.stav 1. ZOO i odredbom člana 12.tačka 1. Kodeksa profesionalne etike advokata. Međutim, iz utvrđenog činjeničnog stanja, proizlazi da je okolnost da je tužena zahtev za isplatu naknade tužiocima po osnovu faktičke eksproprijacije zasnovala na prethodnom zemljišnoknjižnom stanju (a po kome tužiocima pripadaju manji suvlasnički udeli) posledica njenog pravnog stava o tome koji izvod je u ovom slučaju pravno relevantan. Tužena smatra da je to izvod sa suvlasničkim udelima koji su tužiocima pripadali u vreme kada su sporne parcele postale ulice, i time faktički eksproprisane, a što odgovara starom zemljišnoknjižnom stanju. Tužioci smatraju da im naknada pripada prema povećanim suvlasničkim udelima koje su stekli kasnije, razvrgnućem u postupku komasacije, u vreme kada su predmetne parcele već bile u sastavu ulica i da je zahtev trebalo postaviti prema sadržini zapisnika o komasaciji i nacrtu novog zemljišnoknjižnog uloška. I sam drugostepeni sud obrazloženje svoje odluke zasniva na analizi tog spornog pitanja i svom shvatanju kako je ono trebalo da bude rešeno, čineći time osnovanim navode revidenta da se na taj način u ovoj parnici zapravo procenjuje pravilnost drugog pravnosnažno okončanog postupka, a što nije primereno. Ishod svake parnice je rezultat aktivnosti parničnih stranaka, ali i suda, a sud u skladu sa obavezom iz člana 313. ZPP se stara na odgovarajući način, postavljanjem pitanja, da se u toku postupka pruže potrebna objašnjenja, da bi se utvrdile činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti tužbenog zahteva. Pritom, presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 2354/11 od 19.06.2012. godine je i po žalbi potvrđena od strane drugostepenog suda u tom postupku.

Odgovornost advokata za naknadu štete je podvrgnuta opštim pravilima o subjektivnoj odgovornosti, uz podrazumevajući standard pažnje dobrog stručnjaka iz člana 18.stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Advokat ne odgovara za neuspeh u parnici, izuzev ako se dokaže njegova krivica za nesavestan i nezakonit rad. Advokat ima pravo i dužnost da u granicama ovlašćenja preduzima sve radnje za koje smatra da mogu da koriste stranci kojoj pruža pravnu pomoć i suvereno procenjuje celishodnost radnji koje preduzima za stranku. Stav advokata u pogledu određenih pravnih okolnosti nije pitanje njegove savesnosti, već je to stvar stručnosti advokata koga je tužilac sam izabrao. Građanskopravna odgovornost advokata podrazumeva povredu ugovora o zastupanju (neizvršavanje ili neodgovarajuće izvršenje ugovorne obaveze), postojanje protivpravnosti, postojanje krivice i postojanje kauzalne veze između uzroka i nastupanja štetne posledice. Parnične radnje koje punomoćnik preduzima u granicama formalnog ovlašćenja proizvode svoje dejstvo prema vlastodavcu, bez obzira na to da li se punomoćnik pritom pridržavao vlastodavčevih uputstava ili o njima nije vodio računa. Sud je taj koji odlučuje, a advokat samo predlaže da se odluči na određeni način. Advokat se ugovorom ne obavezuje da će za stranku da dobije parnicu. Prema članu 12. tačka 1. Kodeksa profesionalne etike advokata (''Službeni glasnik RS'', br. 27/2012 i 159/2020 – Odluka US) u zastupanju advokat je odgovoran za savete koje je dao ili propustio da da, i za mere koje je preduzeo ili propustio da preduzme. Stoga je u ovom konkretnom slučaju neprihvatljivo pozivanje nižestepenih sudova na odredbu člana 154. stav 1, u vezi sa članom 158. Zakona o obligacionim odnosima, a koja se odnosi na odgovornost po osnovu krivice. Krivica postoji kada je šteta prouzrokovana namerno ili nepažnjom, s tim da se nepažnja javlja u dva vida – kao krajnja nepažnja ili kao obična nepažnja, odnosno nehat. Međutim, kao što je već izneto, pitanje pravnog shvatanja advokata je pitanje njegove stručnosti, a ne krivice, a stranka je ta koja je odgovorna za izbor svog punomoćnika.

Kako se iz svih iznetih razloga, ne može prihvatiti stav o odgovornosti tužene po ovom osnovu tužbenog zahteva, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP nižestepene presude u ovom pogledu preinačio.

U preostalom delu Vrhovni kasacioni sud je reviziju odbio kao neosnovanu, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, jer je tačan zaključak nižestepenih sudova da tužena nema pravni interes za postavljeni protivtužbeni zahtev za utvrđenje (na pravilnost kog zaključka ne utiče činjenica da je taj zahtev odbijen a ne tužba odbačena), a obavezivanje tužene za vidove štete o kojima je odlučeno u preostalom potvrđujućem a revizijom pobijanom delu drugostepene presude je zasnovano na pravilnoj primeni već navedenog materijalnog prava.

Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke, a odlučio je i da detaljno ne obrazlaže odluku u ovom pogledu, na osnovu ovlašćenja iz člana 414. stav 2. ZPP, s obzirom da se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koje je drugostepeni sud pravilno ocenio, a obrazlaganjem revizijske odluke se ne bi postiglo novo tumačenje prava, niti doprinelo njegovom ujednačenom tumačenju.

Tuženoj su dosuđeni troškovi revizijskog postupka na ime sastava revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, prema važećoj AT u vreme preduzimanja ove parnične radnje i na ime sudskih taksi za reviziju u iznosu od 33.160,00 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 45.240,00 dinara, prema važećoj TT, ukupno 90.400,00 dinara, a srazmerno uspehu u postupku po reviziji.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić