U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Zoran Danojlić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Valjevu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3117/19 od 27.11.2019. godine, na sednici održanoj 23.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3117/19 od 27.11.2019. godine u preinačujućem delu stava prvog izreke i stavu drugom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Šapcu P 605/2018 od 27.03.2019. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete na putničkom motornom vozilu marke „Kia“ tip „...“ registarske oznake ŠA .., isplati 352.173,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.07.2007. godine do isplate, a preko ovog iznosa do traženih 1.054.970,50 dinara odbijen je tužbeni zahtev kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu naknadi štetu zbog nekorišćenja vozila od strane tužioca za potrebe advokatskog posla u periodu od 06.08.2012. godine do 18.07.2017. godine u iznosu od 2.695.836,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.07.2017. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu naknadi štetu zbog nekorišćenja vozila od strane tužioca za svoje lične potrebe i potrebe svoje porodice u periodu od 06.08.2012. godine do 18.07.2017. godine u iznosu od 905.790,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.07.2017. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu isplati naknadu štete zbog korišćenja tužiočevog vozila od strane MUP-a RS u periodu od 22.11.2013. godine do 18.07.2017. godine u iznosu od 7.113.765,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.07.2017. godine do isplate. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 121.830,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, a preko ovog iznosa do traženog iznosa od 529.856,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka kao neosnovan. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3117/19 od 27.11.2019. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je delimično usvojena, delimično odbijena i prvostepena presuda potvrđena u pobijanom delu kojim je tužena obavezana da isplati tužiocu naknadu štete u iznosu od 352.173,50 dinara sa zateznom kamatom od 27.03.2019. godine do isplate (deo stava prvog) i u delu odluke o naknadi troškova postupka (stav četvrti izreke), a preinačena u preostalom pobijanom usvajajućem delu tako što je odbijen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 352.173,50 dinara od 18.07.2017.godine (pogrešno označen datum u izreci 18.07.2007.godine) do 27.03.2019. godine. Stavom drugim izreke, žalba tužioca je odbijena u celosti i prvostepena presuda potvrđena u pobijanom odbijajućem delu (deo stava prvog, stav drugi, stav treći i stav četvrti izreke). Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz član 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitne povrede iz stava 1. ovog člana učinjene u postupku pred drugostepenim sudom na koje se u reviziji neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je po naredbi o privremenom oduzimanju Višeg javnog tužilaštva u Beogradu OIK 8/12 od 6.8.2012. godine, istog datuma oduzeto predmetno putničko vozilo, zbog pokretanja krivičnog postupka protiv tužioca i grupe lica u predmetu Višeg suda u Beogradu Ki. 480/12. Tužiocu je stavljeno na teret da je izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz čl. 359 stav 3 KZ i pranja novca iz čl. 231 KZ RS, a krivični postupak u odnosu na tužioca nije rezultirao donošenjem pravnosnažne osuđujuće presude. Oduzimanje vozila je izvršeno po odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“ br. 97/2008), a vraćanje po odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, br. 32/2013) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 82. tog Zakona. Tužiočevo vozilo je počev od 22.11.2013. godine do vraćanja bilo dato na korišćenje Ministarstvu unutrašnjih poslova, po osnovu ugovora o korišćenju privremeno oduzete imovine, koji je zaključen između Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom i MUP-a, kao ugovornih strana. Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kž2 1472/15 od 23.2.2017. godine ukinuto je rešenje o privremenom oduzimanju vozila i odlučeno da se isto vrati tužiocu. Vozilo je tužiocu vraćeno sa oštećenjima. Veštačenjem je utvrđena visina štete na vozilu, koja se dovodi u vezu sa privremenim oduzimanjem vozila, u iznosu od ukupno 228.149,50 dinara, kao i umanjenje vrednosti vozila, po odbitku redovne amortizacije, zbog neadekvatnog čuvanja od strane tužene, u ukupnom iznosu od 124.024,00 dinara. Tužilac je, zbog privremenog oduzimanja, bio uskraćen za upotrebu vozila u privatne svrhe i za obavljanje advokatske delatnosti od 06.08.2012. godine do 18.07.2017. godine. Veštačenjem, na okolnost utvrđivanja visine štete zbog nemogućnosti korišćenja vozila u privatne i poslovne svrhe, na bazi izjave tužioca o vrsti i učestalosti transporta koji je koristio nakon što mu je vozilo oduzeto, određeno je da naknada te vrste štete iznosi 2.695.836,00 dinara (radi obavljanja delatnosti) i 905.790,00 dinara (upotreba vozila u lične svrhe).

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev u delu kojim je tražena naknada na ime stvarne štete na vozilu i za umanjenje vrednosti po stopi amortizacije od 3%, u visini utvrđenoj veštačenjem, a u preostalom delu tužbeni zahtev za naknadu ostalih vidova štete odbili nalazeći da tužilac nije dokazao štetu pretrpljenu zbog nemogućnosti korišćenja vozila, a u pogledu štete zbog korišćenja vozila od strane MUP na strani tužene u ovom delu ne postoji odgovornost niti protivpravno ponašanje, jer je tužena u svemu postupala u skladu sa zakonskim odredbama i ovlašćenjima, te u radu organa tužene nema protivpravnosti u postupanju čime je isključena njena odgovornost za eventualnu štetu. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu samo u delu kojim je odlučeno o zakonskoj zateznoj kamati na dosuđeni iznos na ime stvarne štete i umanjene vrednosti, dosuđujući kamatu počev od 27.03.2019.godine.

Po shvatanju ovog suda, razlozi suda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev zasnovani su na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Tužena, suprotno revizijskim navodima, u konkretnom slučaju odgovara samo za ono umanjenje vrednosti vozila koje je posledica nepažljivog i neadekvatnog čuvanja vozila, po stopi koja je veća od redovne, jer bi redovna amortizacija, što ističe i revident u reviziji, svakako nastala i u redovnim okolnostima, da je vozilo bilo u državini tužioca, a prema svim utvrđenim činjenicama i okolnostima konkretnog slučaja, nema mesta primeni ni člana 187. ZOO kako se u reviziji neosnovano navodi. Odluku o kamati na iznos dosuđene naknade stvarne štete i umanjenja vrednosti vozila drugostepeni sud je doneo pravilnom primenom odredbe člana 189. stav 2. ZOO, s obzirom da se u konkretnom slučaju odlučivalo o naknadi pričinjene materijalne štete na vozilu koja je utvrđena veštačenjem. Pravilna je i primena pravila o teretu dokazivanja, kod odlučivanja o zahtevu za naknadu štete zbog nekorišćenja vozila, s obzirom da nisu priloženi dokazi na osnovu kojih bi se izračunao stvarni trošak po ovom osnovu, a sam revident u navodima revizije ističe da je činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno. Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela ("Službeni glasnik RS", br. 32/2013), kao i ranijim zakonom ("Službeni glasnik RS", br. 97/2008), reguliše se postupak oduzimanja i upravljanja imovinom fizičkih i pravnih lica, koja je ostvarena iz krivičnih dela. Prema odredbi člana 52. stav 2. važećeg zakona, u opravdanim slučajevima Direkcija može poveriti upravljanje privremeno oduzetom imovinom drugom fizičkom ili pravnom licu na osnovu ugovora. Prema tome, suprotno navodima revizije, osnov korišćenja vozila od strane MUP-a je zakonit. Nema neosnovanog sticanja na strani tužene jer je osnov zadržavanja i korišćenja vozila u samom zakonu. Sudovi su u konkretnom slučaju odlučivali u okviru postavljenog zahteva, zbog čega se revizijom neosnovano navodi da je tužbeni zahtev prekoračen. Tužilac nije u toku postupka dokazao da je u postupanju organa tužene prilikom oduzimanja vozila bilo, niti u čemu se sastoji, nezakonito i protivpravno postupanje organa tužene, koje bi bilo u uzročno-posledičnoj vezi sa nastalom štetom za tužioca i koje bi vodilo odgovornosti tužene u smislu člana 172. stav 1. ZOO. Činjenica da je u krivičnom postupku tužiocu oduzeto vozilo, sama po sebi ne daje pravo oštećenom da ostvari naknadu materijalne štete, ako u radnjama organa tužene nema nezakonitog i protivpravnog postupanja, kao što je ovde slučaj.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić