U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Stojanović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7149/19 od 15.07.2020. godine, na sednici održanoj 09.12.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7149/19 od 15.07.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 1181/16 od 04.04.2019. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove usled neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 576.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.04.2019. godine kao dana presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, delimično je odbijen tužbeni zahtev u delu u kom je traženo da sud obaveže tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove usled neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od još 2.424.000,00 dinara preko dosuđenog iznosa od 576.000,00 dinara do traženog iznosa od 3.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 04.04.2019. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti i prava ličnosti usled neopravdanog lišenja isplati iznos od 5.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.04.2019. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tražno da sud obaveže tuženu da tužiocu na ime naknade materijalne štete po osnovu izmakle koristi na ime ugovorene mesečne naknade i godišnje naknade za uspešno vođenje poslova za period od 01.08.2001. godine do 31.12.2002. godine isplati i to za ugovorenu mesečnu naknadu ukupan iznos od 42.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati od dana podnošenja tužbe do isplate u dinarskoj protivvrednosti i za ugovorenu godišnju naknadu za uspešno vođenje posla ukupan iznos od 28.421.020,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate. Stavom petim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7149/19 od 15.07.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu petom izreke i obavezana tužena da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 142.120,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih revizijskih razloga.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke, na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda postupka iz odredbe člana 374. stav 1. učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom koje bi mogle predstavljati dozvoljen revizijski navod.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu Kri 30/01 od 12.04.2001. godine protiv okrivljenog AA, ovde tužioca, određen je pritvor koji najduže može trajati mesec dana, s tim da mu se isti ima računati od 11.04.2001. godine od 08,00 časova kada je lišen slobode. Pritvor je određen na osnovu člana 191. stav 2. tačka 2. Zakonika o krivičnom postupku (mogućnost ometanja istrage uticajem na svedoke) i zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Pritvor mu je produžavan rešenjima veća Okružnog suda u Kraljevu, da bi rešenjem Okružnog suda u Kraljevu od 21.06.2001. godine tužiocu bio ukinut pritvor i odlučeno da se isti ima odmah pustiti na slobodu. Presudom Višeg suda u Kraljevu K 79/11 od 24.11.2011. godine tužilac je oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi sa stavom 3. i 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 85/2005). Presudom Apelacionog suda u Kraljevu Kž1 770/12 od 04.06.2014. godine preinačena je prvostepena presuda u odnosu na okrivljenog AA tako što je oslobođen od optužbe da je učinio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika. Vest o hapšenju tužioca objavljena je u dnevnim novinama „Večernje novosti“ i „Blic“. Tužilac je 20.02.2001. godine zaključio ugovor o poslovnoj saradnji sa „BB“ iz ... kojim je angažovan da ispituje tržište u Srbiji u vezi sa privatizacijom cementnih fabrika u Beočinu, Novom Popovcu i Kosjeriću i vrši poslove organizovanja prodajne mreže cementa i poslove finansijskog i pravnog konsaltinga pri kupoprodaji cementa. Za obavljanje tih poslova ugovorio je mesečnu naknadu u iznosu od 5.000 DM za sve vreme trajanja posla, najduže 5 godina, kao i godišnju naknadu za uspeh pri vođenju poslova u iznosu od 2% vrednosti od prodaje cementa. Početak angažovanja tužioca određen je kao trenutak osnivanja kompanije u Srbiji od strane „BB“. Svedok VV koji je bio zastupnik Austrijsko-srpskog društva je u iskazu potvrdio navode tužioca u pogledu angažmana u austrijskoj kompaniji. Nakon ukidanja pritvora tužilac je 15.08.2001. godine uputio dopis navedenoj kompaniji kojim je podneo zahtev za realizaciju zaključenog ugovora o poslovnoj saradnji od 20.02.2001. godine sa rokom važenja 01.08.2001. godine kao datuma osnivanja kompanije „BB“ doo Beograd, ali je 03.09.2001. godine dopisom obavešten da nakon njegovog hapšenja ne postoje zakonski uslovi za dalje zajedničko poslovanje i da saradnja sa osobom koja je okrivljena za teška krivična dela nije u interesu kompanije. Tužilac se 31.03.2016. godine obratio Ministarstvu pravde sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete i materijalne štete zbog izgubljene dobiti. Tužilac se vodi kao neosuđivano lice. Tužilac je bio najmlađi magistar ekonomskih nauka na Ekonomskom fakultetu u Beogradu sa završnom ocenom 10, a nakon toga je postao jedan od direktora preduzeća GG, zatim predsednik Vlade Grada ..., a od 1993. godine imenovan za direktora fonda ..., 1998. godine ministar za ..., te je završio pregovore sa londonskim klubom, a 1998. godine doveo je i ... banku u Srbiju. U 2001. godini tokom februara vodio je razgovore sa DD u pogledu angažmana za direktora banke koju je osnovao, član je SPS od osnivanja. Pre hapšenja je savetovan da se skloni iz Srbije na neko vreme pošto se sprema njegovo hapšenje, međutim odlučio je da ostane jer nije bilo razloga da napusti Srbiju. Supruga mu je radila u Ministarstvu ..., deca su mu bila mala, a nisu ni imali novca. Pre hapšenja pozvan je da se javi u policiju gde je ispitivan, a nakon toga je uz pratrnju policije u punoj opremi i sa dugim cevima, bez obrazloženja prebačen sa lisicama na rukama iz ... u ... . U ... je u samici proveo 7 dana, a u pritvoru oko 3 meseca. Niko ga nije maltretirao, ali su uslovi bili katastrofalni. Bio je na svim naslovima novina, vestima, majka mu se razbolela, supruga mu je premeštena u noćnu smenu iako su imali malu decu, a po izlasku iz pritvora nije mogao da se zaposli. Kratko je radio u firmi ĐĐ nakon čega se zaposlio kod kuma u Visokoj školi strukovnih studija u ... i radio kao profesor 5 godina dok je u međuvremenu, da bi vratio dugove, prodao stan i preselili su se kod tasta.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode, s obzirom da je utvrđeno da je tužilac bio lišen slobode, da je u pritvoru proveo 72 dana, a da je pravnosnažnom presudom oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Takođe pravilno su zaključili da nije osnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete u smislu člana 189. u vezi člana 155. i 154. Zakona o obligacionim odnosima, zato što izmakla korist podrazumeva da je nastala šteta izostankom dobiti koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čija realzacija je sprečena štetnikovom radnjom ili propuštanjem, pa kako tužilac pre štetnog događaja nije ostvarivao dobitak u odnosu na koji je u ovoj parnici tražio naknadu štete, ocenjeno je da se njegovo sticanje prihoda po tom osnovu prema redovnom toku stvari nije moglo očekivati. Ovo stoga što je tužena u toku postupka osporila verodostojnost i autentičnost ugovora zaključenog između tužioca i inostrane firme sa sedištem u ..., a tužilac nije pružio dokaz da je saslušani svedok, koji je potvrdio da je potpisnik ugovora kao nejavne isprave, ovlašćen da isti potpiše jer se radi o podacima koji se upisuju u javne registre privrednih društava, da se i samo postojanje privrednih društava stiče upisom u javne registre, te kako tužilac dokaze kojima bi se otklonila sumnja u osporenu autentičnost tokom postupka nije predložio, to je njihova sadržina pravilno ocenjena, a na tužiocu je kao na strani koja se na ispravu poziva teret dokazivanja njene istinitosti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu osnovani navodi tužioca u reviziji da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Visina naknade nematerijalne štete na koju tužilac ima pravo u smislu člana 545. Zakonika o krivičnom postupku važećeg u vreme kada je protiv njega pokrenut krivični postupak odnosno člana 584. stav 1. tačka 1. sada važećeg Zakonika o krivičnom postuku, određena je pravilnom primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Pri odlučivanju o visini novčane naknade, suprotno revizijskim navodima vođeno je računa o svim okolnostima konkretnog slučaja, naročito cilju naknade kojom se oštećenom pruža zadovoljenje za duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti usled neosnovanog lišenja slobode. S obzirom na navedeno, revizijom tužioca se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava i navodi da je visina naknade nematerijalne štete prema konkretnim okolnostima prenisko odmerena.

Naknada nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima za cilj ima materijalnu satisfakciju zbog povrede ustavom zaštićenih prava i dobara kao što su sloboda i prava ličnosti. Pravična naknada nematerijalne štete kao oblik otklanjanja štetnih posledica sastoji se u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja u meri u kojoj je to moguće, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća. A pri tome ona ne sme biti cilj već sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete i ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom. Naknadu štete sud odmerava uzimajući u obzir sve subjektivne i objektivne okolnosti od značaja za odluku u ovoj pravnoj stvari, a naročito one koje utiču na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova izazvanih lišenjem slobode, kao što su dužina trajanja pritvora, težina krivičnog dela koja mu je stavljena na teret, patnje koje je zbog lišenja slobode trpeo, porodično stanje tužioca i druge okolnosti. U konkretnom slučaju se radi o parnici radi naknade nematerijalne i materijalne štete, u kojima odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primene materijalnog prava zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, te su neosnovani navodi revizije tužioca da mu je dosuđena manja naknada od one koja bi mu pripadala prema svim utvrđenim okolnostima, jer su nižestepeni sudovi sveobuhvatno i podrobno cenili sve utvrđene okolnosti konkretnog slučaja. Imajući u vidu prirodu i društvenu svrhu prava na naknadu nematerijalne štete dosuđivanje veće naknade bilo bi u suprotnosti sa značajem povređenog dobra i cilju kome ta naknada služi zbog čega je suprotno navodima revizije tužioca njegov tužbeni zahtev preko iznosa dosuđenog pobijanom presudom neosnovan.

Materijalna šteta prema članu 155. ZOO je umanjenje nečije imovine, obična šteta ili sprečavanje njenog povećanja izmakla korist, a prema članu 189. stav 3. ZOO pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

U konkretnom slučaju, suprotno navodima revizije, nije dokazana uzročno-posledična veza između nepravilnog rada organa tužene, neosnovanog pritvora i nastale materijalne štete po tužioca.

Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili činjenicu da je osporena autentičnost navedenog ugovora koji predstavlja polaznu osnovu za tužiočev zahtev, da tužilac nije dostavio dokaze za suprotno, a da se potraživanje materijalne štete u vidu izmakle koristi, može smatrati osnovanim samo ako postoji osnovano očekivanje prema posebnim okolnostima, jer je na tužiocu teret dokazivanja navedenih činjenica da bi po redovnom toku stvari ostvario dobitak u traženom obimu, što on u konkretnom slučaju nije učinio. Čak i kada ne bi bila osporena autentičnost ugovora, tužilac je zaključio ugovor u kome je bio predviđen mesečni honorar i honorar za ostvareni prihod, ali koji ugovor bi stupio na snagu tek po osnivanju firme u Republici Srbiji, koja je osnovana nakon izlaska tužioca iz pritvora, te prema oceni ovog suda, procena tužioca da bi ostvario zaradu u istom obimu i na isti način kao i privredno društvo koje je poslovalo sa inostranom firmom se ne može smatrati izvesnošću u smislu uslova za naknadu štete zbog izmakle koristi tužiocu. Ovo zato što je, u nedostatku navedenih dokaza koji se tiču profesionalne angažovanosti i visine ostvarene dobiti koju je tužilac kao stručnjak iz ekonomskih nauka ostvarivao pre pritvaranja, takva procena subjektivna, jer ne polazi od osnovnih i realnih očekivanja po redovnom toku stvari, te se ne može govoriti o razumnom stepenu izvesnosti u ostvarivanju materijalne štete koju tužilac potražuje ovom tužbom. Pri tome, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da pravo na naknadu štete zbog izmakle koristi poverilac ima samo ako je prema onome što se u životu redovno dešavalo ili prema posebnim okolnostima sučaja izvesno da bi tu korist i ostvario i nije dovoljno optimistično predviđanje dobitka i nije dovoljno da je poverilac planirao dobitak, već da bi po redovnom toku stvari morao biti izvestan, uz postojanje razumne verovatnoće u pogledu ostvarenja takve koristi na osnovu redovnog toka stvari koji je prethodio štetnoj radnji. Tužiocu je pritvor ukinut 21.06.2001. godine dok je predstavništvo strane firme u Srbiji otvoreno 01.08.2001. godine, te su neosnovane revizijske tvrdnje da tužilac zbog pritvora nije mogao da realizuje ugovor koji je pre pritvaranja zaključio, a kako je utoku vođenja krivičnog postupka tužilac bio zaštićen preuzmpcijom nevinosti, to ne može u ovom postupku osnovano potraživati naknadu materijalne štete zbog izgubljene dobiti iz razloga što inostrana kompanija nije želela da sa njime zaključi ugovor zbog vođenja krivičnog postupka. Ranije citirana odredba ZOO koja definiše izmaklu dobit i način kako se on utvrđuje zahteva da se imaju u vidu dobici koji se mogu osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima. Takva zakonska odredba po mišljenju ovog suda u konkretnom slučaju ne dozvoljava mogućnost utvrđivanja budućeg profita poređenjem sa prihodima koje ostvaruju slične kompanije, firme, koje rade istovrsne poslove, a kako je to tužilac tvrdio i predlagao veštačenje, koje je suprotno navodima revizije pravilno odbijeno. Kako je osporena autentičnost priloženog ugovora, a tužilac nije pružio druge pouzdane dokaze kojima bi dokazao osnovanost svog potraživanja materijalne štete, to je pravilno njegov zahtev odbijen kao neosnovan. Shodno navedenom neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i preostale revizijske navode tužioca, ali je zaključio da su isti pravilno cenjeni od strane drugostepenog suda, jer su isticani i u žalbi, a nisu od uticaja na ocenu pravilnosti presuđenja, zbog čega revizija tužioca nije osnovana, te je odlučeno na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija
Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić