Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 796/19 od 06.10.2020. godine, stavom prvim izreke ukinuta je prvostepena presuda i presuđeno, tako što je utvrđeno prema tuženima da je tužilja suvlasnik na ½ idealnih delova nepokretnosti i to: porodične stambene zgrade koja se nalazi u Ulici ... na k.p.br. ... upisane u LN br. ... KO ..., kao i prava trajnog korišćenja navedene parcele, a koja je pribavljena po ugovoru overenom kod Opštinskog suda u Vranju Ov 4531/03 od 08.08.2003. godine, porodične stambene zgrade koja se nalazi u ... u ulici ... na k.p.br. ... u okviru građevinske parcele broj ... u bloku broj ... u ... upisane u LN br. ... KO ..., kao i prava trajnog korišćenja navedene parcele, koja nepokretnost je pribavljena po ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti overenom u Opštinskom sudu u Vranju pod Ov 4056/06 od 28.06.2006. godine i poslovnog prostora – lokala u ... u ulici ... površine 50,8m2 pribavljenog po ugovoru Ov 6211/04 od 28.10.2004. godine, što su tuženi dužni da priznaju i nakon izvršene fizičke deobe tužilji ustupe u svojinu i državinu alikvatne delove predmetnih nepokretnosti. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi BB da tužilji na ime ½ protivvrednosti putničkog automobila bliže označenog u tom stavu izreke isplati iznos od 235.278,12 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.04.2018. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi BB da joj isplati 25.000 švajcarskih franaka u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate sa kamatom po stopi Evropske centralne banke od 07.05.2007. godine do isplate, takođe u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate. Stavom četvrtim izreke, utvrđeno je prema tuženima da su ništavi i bez pravne važnosti ugovori o poklonu nepokretnosti Ov 9408/06 od 27.12.2006. godine zaključen između tuženog BB kao poklonodavca i tuženog VV kao poklonoprimca, ugovor o poklonu nepokretnosti Ov 9409/06 od 27.12.2006. godine zaključen između tuženog BB kao poklonodavca i tuženog VV kao poklonoprimca i ugovor o poklonu nepokretnosti Ov 152/07 od 11.01.2007. godine zaključen između BB kao poklonodavca i tužene GG kao poklonoprimca, u delu kojim je obuhvaćena nepokretna imovina u svojini tužilje i to ½ od idealnih delova nepokretnosti dosuđenih stavom prvim izreke. Stavom petim izreke, obavezani su tuženi da tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 578.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi BB je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je u usvajajućem delu tužbenog zahteva zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 3. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U ovoj parnici prvostepeni sud je postupao u spojenim parnicama po tužbi podnetoj 10.02.2007. godine i tužbi koja je podneta 11.04.2012. godine. Za spojene parnice sud je doneo zajedničku presudu, pa se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) koji je stupio na snagu 01.02.2012. godine, budući da se u istom parničnom postupku ne mogu primenjivati različita procesna pravila.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se navodima revizije ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 211. ZPP, jer su u ovoj parnici tužbom obuhvaćena sva lica koja su učesnici materijalno pravnog odnosa, imajući u vidu prirodu pravnog odnosa i sadržinu tužbenog zahteva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi BB su zaključili brak ...1998. godine, koji je razveden pravnosnažnom presudom 05.03.2007. godine, u kome su dobili dvoje dece. Tuženi VV i GG su roditelji tuženog BB. Tužilja je nakon udaje otišla u ..., gde su tuženi BB i VV živeli i radili, i gde su do oktobra meseca 2002. godine živeli u porodičnoj zajednici, dok je tužena GG živela u Srbiji i samo povremeno dolazila u GG budući da se starala o roditeljima svog supruga u Srbiji. Krajem 2002. godine tužilja i tuženi BB su se sa decom preselili u drugi grad i zasnovali posebno domaćinstvo u kome su oboje sticali prihod. Tuženi BB je bio u radnom odnosu i ostvarivao zaradu oko 3.000 švajcarskih franaka mesečno, ali je 2001. godine pretrpeo povredu zbog koje više nije mogao da radi pa je primao 80% od zarade naredne dve godine kada se prekvalifikovao (2003. godine) i zatim bavio trgovinom, ali nije mogao da ostvaruje zaradu na prethodnom nivou. Tužilja je obavljala povremene i privremene poslove za koje nije bila prijavljena, poslove na ime pomoći u kući i brige o starim i bolesnim licima, te ostvarivala zaradu u visini od oko 2.000 švajcarskih franaka mesečno. Tuženi BB je na svom računu pre zasnivanja bračne zajednice imao ušteđevinu od 50.000 švajcarskih franaka i taj novac je podigao sa računa nakon razvoda braka. U toku trajanja bračne zajednice tužilja i tuženi BB su stekli nepokretnosti na osnovu ugovora Ov 4531/03 od 08.08.2003. godine (porodična stambena zgrada na k.p.br. ... KO ..., zatim ugovora Ov 4056/06 od 28.06.2006. godine (porodična stambena zgrada na k.p.br. ... KO ...) i ugovora o kupoprodaji Ov 6211/04 od 28.10.2004. godine (poslovni prostor – lokal u ... u Ulici ...). Ove nepokretnosti kupljene su na ime tuženog BB, kao kupca pri čemu su stambeni objekti bili u fazi grubrih građevinskih radova, te su nakon kupoprodaje izvođeni radovi na tim objektima. Tuženi BB je kao poklonodavac, predmetne nepokretnosti poklonio svojim roditeljima tuženima VV i GG na osnovu ugovora o poklonu koji su overeni u Opštinskom sudu u Vranju i koji su predmet tužbenog zahteva. Veštačenjem je utvrđena vrednost doprinosa parničnih stranaka u sticanju, tako što je dato više varijanti. Prilikom veštačenja, u doprinos tužilje pored prihoda uračunato je uvećanje po osnovu nege dece do tri godine i staranja o deci posle tri godine, pa je tako ostvareni prihod tužilje iznosio 374.968 švajcarskih franaka, dok je prihod tuženog BB iznosio 334.060 švajcarskih franaka, a prihod tuženog VV je iznosio 142.145 švajcarskih franaka. Kako su predmetne nepokretnosti kupljene 2003, 2004. i 2006. godine, sud nije prihvatio iskaze tuženih u pogledu tvrdnje da je tuženi VV finansirao kupovinu predmetnih nepokretnosti svojim sredstvima, tako što je prodao svoju kuću u ..., jer je na osnovu ugovora o kupoprodaji te kuće utvrđeno da je zaključen 25.12.2007. godine, nakon razvoda braka tužilje i tuženog BB i nakon kupoprodaje predmetnih nepokretnosti. Pored toga, nisu prihvaćene tvrdnje da su građevinski radovi na predmetnim nepokretnostima finansirani isključivo sredstvima tuženog VV, jer se radi o novčanim davanjima na ime pomoći tuženom BB i njegovoj porodici. Iznos od 50.000 švajcarskih franaka koji predstavlja posebnu imovinu tuženog BB nije korišćen za potrebe bračne zajednice, jer je podignut sa bankovnog računa nakon razvoda braka, pa nije mogao biti uračunat u njegov doprinos. Putničko vozilo marke „...“ kupljeno je u toku trajanja braka tužilje i tuženog BB, koji ga je prodao posle razvoda braka, a vrednost vozila utvrđena je veštačenjem u iznosu od 476.010,76 dinara.

Navedeno činjenično stanje drugostepeni sud je utvrdio nakon što je otvorio raspravu na osnovu člana 383. stav 4. ZPP i izveo predložene dokaze koje je cenio u smislu člana 8. tog zakona. Drugostepeni sud je zaključio da su predmetne nepokretnosti i putničko vozilo stečeni u toku trajanja bračne zajednice parničnih stranaka (tužilje i tuženog BB) i da u vreme sticanja nije postojala porodična zajednica sa njegovim roditeljima, jer sa tuženim VV nisu živeli u istom domaćinstvu, već u različitim gradovima u ..., dok je tužena GG živela u Srbiji. U konkretnom slučaju ne radi se ni o ekonomskoj zajednici, jer su tužilja i tuženi BB imali sopstvene prihode, a davanja tuženog VV su bila usmerena na pomoć sinu za potrebe njegove porodice, pa predmetna imovina predstavlja zajedničku imovinu supružnika (tužilje i tuženog BB). Ceneći utvrđene okolnosti i prihode supružnika, te nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko finansijske struke, drugostepeni sud je zaključio da su doprinosi supružnika u sticanju podjednaki. Zato je usvojio tužbeni zahtev za utvrđenje suvlasničkog udela tužilje od ½ idealnog dela i prava trajnog korišćenja (katastarskih parcela) predmetnih nepokretnosti i obavezao tuženog BB da tužilji isplati polovinu vrednosti putničkog vozila stečenog u braku, koji je prodao posle razvoda braka. Ugovori o poklonu kojima je tuženi BB poklonio predmetne nepokretnosti svojim roditeljima, ništavi su i ne proizvode pravno dejstvo u visini utvrđenog suvlasničkog udela tužilje.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je suprotno navodima revizije, pravilnom ocenom izvedenih dokaza na raspravi u smislu člana 8. ZPP, utvrdio činjenično stanje i pravilnom primenom materijalnog prava iz članova 171, 177. i 180. Porodičnog zakona odlučio o tužbenom zahtevu.

Prema članu 171. Porodičnog zakona, imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (stav 1.), a deobom zajedničke imovine u smislu ovog zakona, smatra se utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini (član 177.). Po članu 180. navedenog zakona ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud (sudska deoba), pri čemu se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. Veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine. Prema članu 195. navedenog zakona, imovina koju su zajedno sa supružnicima odnosno vanbračnim partnerima stekli radom članovi njihove porodice u toku trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu.

Drugostepeni sud je ocenio sve izvedene dokaze i svoju ocenu tih dokaza obrazložio, pa je na osnovu rezultata celokupnog postupka po svom uverenju zaključio da predmetna imovina nije stečena u porodičnoj zajednici parničnih stranaka, već u bračnoj zajednici supružnika (tužilje i tuženog BB), budući da u vreme sticanja nije postojala zajednica života, niti ekonomska zajednica sa roditeljima tuženog, što je uslov za primenu člana 195. PZ. S obzirom da predmetne nepokretnosti predstavljaju zajedničku imovinu stečenu u bračnoj zajednici i da su udeli supružnika u sticanju podjednaki, pravilno je zaključio drugostepeni sud da ugovori o poklonu kojima je tuženi BB poklonio svojim roditeljima imovinu stečenu u braku sa tužiljom ne proizvode pravno dejstvo, odnosno da su ništavi u pogledu suvlasničkog udela tužilje od ½ idealnog dela.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu izloženog ocenio da se neosnovano revizijom tuženog osporava utvrđeno činjenično stanje i pravilna primena materijalnog prava, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Zahtev tužilje za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer ovi troškovi nisu bili potrebni radi vođenja parnice.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić