Ceneći ispunjenost uslova da se o reviziji tužilje odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da nije dozvoljeno odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku predviđeno je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije, shodno stavu 2 iste odredbe, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Prema razlozima pobijane drugostepene presude, tuženi imaju stečeno pravo na dom, iz kog tužilja traži njihovo iseljenje kao vlasnica stana. Nižestepeni sudovi zaključuju da pravo tuženih na dom odnosi prevagu u odnosu na pravo tužilje na mirno uživanje njene imovine, sve u skladu sa članom 8. st. 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Bez obzira što se nakon donošenja Zakona o stambenim odnosima 29.07.1973. godine više nije moglo sticati stanarsko pravo na stanu u privatnoj svojini, nižestepeni sudovi zaključuju da nije demokratski opravdano lišiti tužene doma u kom žive više od 40 godina, budući da nemaju rešenu stambenu potrebu na drugi način.

Razlozi na kojima je zasnovana pobijana drugostepena presuda ne upućuju na potrebu novog tumačenja prava o navedenom pravnom pitanju. Pravo na dom regulisano je članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i članom 58 Ustava Republike Srbije. Pravo na dom, kao jedno od osnovnih ljudskih prava, shodno članu 8 st. 2 Konvencije, može biti ograničeno i oduzeto samo ukoliko je to neophodno u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda i kriminala, zaštite zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i slobode drugih. Kad istovremeno postoje dva suprotstavljena ljudska prava, tada se mora ceniti kom od ta dva suprotstavljena pravna interesa treba pružiti pravnu zaštitu. Pravo na imovinu, odnosno na uživanje imovine jednog lica ne može po automatizmu isključiti pravo drugih lica na dom, u situaciji kada su ta lica u skladu sa ranije važećim propisima i na legitiman način stupila u posed te nepokretnosti. Njihova životna egzistencija ne može biti ugrožena da bi se pružila zaštita pravu na imovinu drugog lica. Takvom zahtevu se može udovoljiti samo ukoliko se tim licima obezbedi rešenje stambenog pitanja na drugi način. U vezi sa revizijskim navodom tužilje da su nižestepeni sudovi lišili tužilju prava na ceo stan i da je tužilja koristila deo stana a tuženi drugi deo stana, treba napomenuti da je o tužbenom zahtevu tužilje odlučeno na način kako je ona isti postavila. Sledi da tužilja nije lišena prava da koristi deo stana koji je i do tada koristila.

Iz svega navedenog proizlazi da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti u opštem interesu. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda predmetno pravno pitanje razmotreno je upravo u interesu ravnopravnosti građana i u opštem interesu. Ne postoji ni potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

U skladu sa iznetim, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 4. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tužilje, u skladu sa odredbom člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilje nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora u konkretnom slučaju iznosi 400.000,00 dinara, odnosno 3.270 evra.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora ne dostiže zahtevani revizijski cenzus, sledi da je revizija tužilje nedozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić