Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 7312/19 od 17.12.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 10685/18 od 20.11.2018. godine. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovani.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužene izjavljena na osnovu navedene odredbe (posebna revizija) dozvoljena je radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je primenom člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženim zaključila ugovor o gotovinskom kreditu dana 15.06.2018. godine, kojim je tužilji odobren kredit u visini od 100.000,00 dinara sa rokom otplate od 120 meseci. Članom 9. stav 1. tačka 1. ugovora o kreditu predviđena je obaveza korisnika kredita da plati tuženoj jednokratnu naknadu za obradu kredita u visini od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara. Tužena je po osnovu navedene ugovorene odredbe naplatila iznos, od 2.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su utvrdili ništavost osporene odredbe ugovora o kreditu. Po stanovištu sudova, sporna ugovorna odredba protivna je načelu načelu savesnosti i poštenja, zato što je tužena banka prilikom zaključenja ugovora o kreditu povredila pravo klijenta na obaveštenost, jer tužilja prilikom zaključenja ugovora nije informisana o kojim troškovima je reč, odnosno banka nije iskazala vrstu i strukturu navedenih troškova kao i način njihovog obračuna koji je vezan za iznos odobrenog kredita, tako da je tužilji ostao nepoznat mehanizam obračuna, njihova struktura i stvarna namena i ona je na taj način dovedena u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu. Utvrdivši ništavost spornih ugovornih odredbi u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, sudovi su primenom člana 104. tog Zakona obavezali tuženu na vraćanje onoga što je primila od tužilje po osnovu izvršenja njene obaveze preuzete tim ugovornim odredbama i na plaćanje zatezne kamate od dana prijema novca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijanog prava.

Tužena je, shodno odredbama članova 42. i 43. Zakona o bankama i člana 17. stav 1. i 4. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, imala pravo da od tužilje naplati spornu naknadu za obradu kreditnog zahteva i da njenu visinu procentualno iskaže i prikaže kroz obračun efektivne kamatne stope, što ne spore ni nižestepeni sudovi. Međutim, pogrešan je zaključak sudova da tužilji, pre zaključenja ugovora, nisu bili predočeni jasni i nedvosmisleni podaci o tome i da je ona tako dovedena u neravnopravan položaj zato što joj je ostao nepoznat mehanizam njihovog obračuna. Tužena je sudu dostavila ponudu sačinjenu na propisanom obrascu, koju je uručila tužilji, u kojoj je po vrsti i visini iskazala sve naknade i troškove kredita, pa i naknadu za obradu kreditnog zahteva. Uručenjem ove ponude u predugovornoj fazi tužena je obavestila tužilju o vrsti i visini naknada i troškova na jasan i nedvosmislen način koji zadovoljava uslov određenosti obaveze, u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima. Tužena nije bila dužna da u ponudi iskaže strukturu i specifikaciju troškova i naknada, jer takva njena obaveza ne proizilazi iz člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i Odluke Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku, važeće u vreme zaključenja predmetnog ugovora. Takav prikaz troškova kredita ne bi ponudu banke učinio jasnijom i razumljivijom, niti bi doprineo ostvarivanju osnovnog cilja obaveštavanja korisnika u predugovornoj fazi - omogućavanja korisniku da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i odluči se da li ponuđeni ugovor odgovara njegovim potrebama i mogućnostima. Osporena ugovorna odredba sačinjena je jasno i razumljivo, a predmet obaveze tužioca - korisnika kredita je odrediv, jer je određen označenim procentom u odnosu na iznos odobrenog kredita utvrđen u članu 1. Ugovora.

Iz navedenih razloga, sporna odredba ugovora o kreditu nije ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i ne postoji obaveza tužene na restituciju, u skladu sa članom 104. stav 1. tog Zakona. Zbog toga je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke – preinačene presude nižestepenih sudova i odbijeni tužiljini zahtevi, kao i njen zahtev za naknadu troškova postupka.

Odluka o troškovima celokupnog postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP. Tuženoj su dosuđeni troškovi za sastav jednog podneska u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanje na jednom održanom ročištu iznos od 7.500,00 dinara, sastav žalbe i revizije u iznosu od po 12.000,00 dinara, sudsku taksu za žalbu i drugostepenu presudu u iznosu od po 1.900,00 dinara i sudsku taksu za reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara.

Odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova na ime revizijskog postupka, obzirom da odgovor na reviziju nije obavezan ni nužan u postupku po ovom pravnom leku u smislu člana 154. ZPP, zbog čega je odlučeno kao u stavu četvrtom izreke, shodno članu 165.stav 1.ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić