U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužioca „Raiffeisn Leasing“ DOO sa sedištem u Beogradu , protiv tuženog AA iz ..., koga zastupa Miroslav Danojlić, advokat iz ..., radi ispunjenja ugovora, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž broj 438/18 od 08.02.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 08.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž broj 438/18 od 08.02.2018. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka u iznosu od 318.200,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Šapcu P broj 772/16 od 13.09.2017. godine, prvim stavom izreke ukinuto je rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Šapcu Iv broj 84/15 od 14.12.2015. godine i odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete isplati iznos od 3.892.453,95 dinara sa kamatom prema zakonskoj zateznoj kamati od 11.12.2015. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 147.833,00 dinara. Drugim stavom izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 243.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.03.2017. godine do isplate dok je odbijen zahtev za naknadu troškova parničnog postupka do traženog iznosa od 412.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž broj 438/18 od 08.02.2018. godine, žalba tužioca se delimično usvaja i presuda Osnovnog suda u Šapcu P broj 772/16 od 13.09.2017. godine je preinačena u drugom i trećem stavu izreke tako što je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 3.892.453,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 11.12.2015. godine do isplate u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja, dok je odbijen zahtev tuženog da mu tužilac naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 243.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.09.2017. godine do isplate. U preostalom delu deo odluke o troškovima parničnog postupka je potvrđen i žalba je odbijena. Drugim stavom izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju pozivajući se na odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postuku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14). Troškove postupka je tražio i opredelio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u okviru ovlašćenja iz člana 408. ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. ZPP pa ne može biti predmet razmatranja revizijskog suda.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u pravnosnažno okončanom postupku koji je prethodio donošenju pobijane presude tužilac je bio u poslovnom odnosu sa PD – Društvo za prevoz, promet i turizam „Duga“ DOO Petlovača sa kojim je zaključio 7 Ugovora o finansijskom lizingu čiji predmet su bila određena vozila. U ugovorima je bio utvrđen rok otplate, visina mesečne rate i sastavni deo svih ugovora su bili Opšti uslovi ugovora o finansijskom lizingu broj 12 – 06 i plan otplate. Korisnik lizinga je bio obavezan da potpiše zapisnik o primopredaji vozila, dok je davalac lizinga bio u obavezi da odmah po pribavljanju preda kopije saobraćajnih dozvola, kopiju polisa obaveznog osiguranja od autoodgovornosti, polise kasko osiguranja za svaku godinu tokom trajanja ugovora kao i sredstva obezbeđenja plaćanja. Ugovori su potpisani od strane korisnika lizinga i jemca platca, tuženog u ovoj parnici. Kao jemac platac tuženi je naveo da je upoznat i da prihvata Opšte uslove koji su sastavni deo ugovora. Tuženi je kao solidarni jemac radi obezbeđenja novčanog potraživanja iz navedenih ugovora o finansijskom lizingu sa tužiocem zaključio 7 Ugovora o jemstvu u kojima je u članu dva navedeno da se obavezuje prema tužiocu kao davaocu lizinga da će izvršiti dospele obaveze korisnika lizinga, u slučaju da on to sam ne učini. Članom tri Ugovora o jemstvu je navedeno da tuženi preuzima jemstvo kao jemac platac i da je obveznik plaćanja za potpuno i pravnosnažno ispunjenje svih ugovornih obaveza korisnika lizinga zajedno sa svim kamatama i troškovima postupka opomene, kao i da je upoznat sa Opštim uslovima lizinga koji čine sastavni deo ugovora. Članom četiri stranke su predvidele da je tuženi kao jemac obavezan da tužiocu kao davaocu lizinga preda sredstva za obezbeđenje i ispunjenje svoje obaveze kao jemca i to po jedno blanko menicu uz svaki ugovor o jemstvu. Sve menične isprave su potpisane od strane jemca, a radi se o blanko solo menicama bez protesta na ime obezbeđenja urednog izmirenja obaveza, dospelih, nenaplaćenih lizing rata po svim Ugovorima o lizingu. Tuženi je istovremeno ovlastio tužioca da u momentu dospeća po svakom Ugovoru o lizingu može popuniti menicu do visine dospelog duga i to sve dospele neisplaćene lizing rate i sve pripadajuće troškove po navedenom ugovoru radi njihove naplate na teret izdavaoca bez posebne saglasnosti. Kako primalac lizinga nije u roku izmirivao ugovorne obaveze, to jest plaćao lizing rate, jednostranom izjavom davaoca lizinga – tužioca Ugovor o lizingu je raskinut dana 29.05.2009. godine dok su predmeti lizinga vraćeni tužiocu kao davaocu lizinga koji ih je ustupio trećim licima.

Preduzeće „Duga“ DOO Petlovača više od 2 godine bilo je u neprekidnoj blokadi, pa je na zahtev MBS protiv istog pred Privrednim sudom u Valjevu rešenjem St. 306/11 od 10.02.2011. godine pokrenut stečajni postupak. U ovom postupku tužilac je prijavio svoje potraživanje koje glasi na ime naknade štete koju je davalac lizinga imao zbog raskida ugovora sa primaocem lizinga i da je njegovo potraživanje u momentu raskida ugovora iznosilo 383.684 evra, a da je prodajom predmeta lizinga i njihovim daljim davanjem u lizing trećim licima namirio svoje potraživanje u visini od 265.410 evra, zbog čega ima pravo na naknadu štete nastale nepredviđenim raskidom ugovora, koje je Zaključkom suda ušlo u list prijavljenih i priznatih potraživanja. Stečajni postupak je okončan usvajanjem plana reorganizacije po rešenju Privrednog suda u Valjevu St broj 306/11 od 03.02.2012. godine i po ovom rešenju tužilac prema „Dugi“ DOO Petlovača kao primaocu lizinga ima potraživanje od 3.892.453,95 dinara. Davalac lizinga je dana 02.02.2015. godine izdao potvrdu kojom tužilac kao poverilac potvrđuje da je „Duga“ DOO Petlovača izmirila sve svoje ukupne obaveze prema poveriocu, shodno pravnosnažnom planu reorganizacije koji je usvojen rešenjem Privrednog suda u Valjevu St broj 306/11 od 03.02.2012. godine koji je postao pravnosnažan dana 01.03.2012. godine.

Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da se na sporni odnos stranaka imaju primeniti odredbe člana 1007. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima koje su citirane u drugostepenoj presudi, zbog čega ih revizijski sud ne ponavlja.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova, da plan reorganizacije ima snagu izvršne isprave za poverioce koji su navedeni u istom i da sam predstavlja novi ugovor između poverioca i stečajnog dužnika. Zakonom nije predviđeno da isti ima dejstvo i u odnosu na jemca. Naprotiv, sama pravna priroda plana reorganizacije kao ugovora ukazuje da deluje među strankama sa proširenim specifičnim dejstvom na druge poverioce stečajnog dužnika ali ne i na sadužnike stečajnog dužnika. Dakle, plan reorganizacije deluje i na obezbeđene i neobezbeđene poverioce, ali samo na poverioce stečajnog dužnika, a ne i na druga lica koja su sadužnici kao jemci placi koji su u konkretnom slučaju solidarno odgovorni sa stečajnim dužnikom.

Odnos solidarnih dužnika regulisan je odredbom člana 414. ZOO kao što to pravilno zaključuje i drugostepeni sud.

Potpisivanjem Ugovora o jemstvu tuženi je prihvatio Opšte uslove lizinga koji predviđaju i obavezu naknade štete jemca platca, pa su stoga neosnovani revizijski navodi da jemac platac odgovara samo pod uslovima i rokovima koji su predviđeni planom reorganizacije, a što bi u konkretnom slučaju značilo da je obaveza tuženog prestala jer je davalac lizinga izdao potvrdu da nema potraživanja prema primaocu lizinga u stečajnom postupku. Potpisujući ugovore o jemstvu čiji sastavni deo su i Opšti uslovi lizinga, koji sadrže odredbu o obavezi jemca platca da naknadi svu štetu tuženi se obavezao da će naknaditi štetu čija visina je utvrđena u postupku usvajanja plana reorganizacije. U tom postupku utvrđeno je da je potraživanje tužioca prema korisniku lizinga iznosilo 383.684 evra, da je tužilac namirio svoje potraživanje u iznosu od 265.410 evra te da preostalo potraživanje na ime štete iznosi 3.892.453,95 dinara, koji prema Ugovoru o jemstvu potražuje od tuženog.

Neosnovani su revizijski navodi da je potraživanje tužioca zastarelo u smislu člana 376. stav 1. i 2. ZOO.

Tužilac tužbom traži ispunjenje Ugovora o jemstvu a čiji predmet ugovora je i naknada štete. S toga se na sporni odnos stranaka ne primenjuju odredbe člana 376. stav 1. i 2. ZOO kojim je propisano da šteta zastareva u roku od 3 godine od dana saznanja za štetu i učinioca (subjektivni rok), odnosno rok od 5 godina od dana nastanka štete (objektivni rok), već opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. ZOO od 10 godina.

Šteta koju tužilac trpi suprotno revizijskim navodima nije nastala danom raskida ugovora 29.05.2009. godine, već danom donošenja plana reorganizacije u stečajnom postupku kojim je utvrđena visina štete koju je kao svoju ugovornu obavezu dužan da nadoknadi tuženi a to je 03.02.2012. godine. S obzirom na datum podnošenja tužbe u ovom postupku 11.12.2015. godine potraživanje tužioca nije zastarelo, kao što se to revizijom neosnovano ukazuje.

Na osnovu izloženog, kako se ni ostalim navodima revizije pravilnost i zakonitost pobijane drugostepene presude ne dovodi u sumnju Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tuženog i odlučio kao u izreci presude primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Odluku o troškovima postupka doneta je primenom čl. 165. stav 2. u vezi sa čl. 154. stav 1. ZPP prema postignutom uspehu revidenta u revizijskom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić