Presudom Višeg suda u Valjevu Gž 485/20 od 29.10.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Valjevu P 323/20 od 03.06.2020. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužene izjavljena na osnovu navedene odredbe (posebna revizija) je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je primenom člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženom zaključila ugovor o dinarskom kreditu za refinansiranje dana ...2017. godine, kojim je tužilji kao korisniku kredita, odobren kredit u iznosu od 1.447.000,00 dinara, dok je odredbom člana 6. stav 1. ugovora predviđeno da se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita. Dana 01.03.2017. godine tužilji je uručena ponuda tužene banke u kojoj je iskazana naknada i troškovi koje tužilja treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu, pored ostalog i naknada za obradu kreditnog zahteva u visini od 2% od iznosa kredita, odnosno iznos od 28.940,00 dinara. Tužena je po osnovu navedene ugovorne odredbe naplatila označeni novčani iznos.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su utvrdili ništavost osporenih odredbi ugovora o kreditu. Po stanovištu sudova, sporna ugovorne odredba protivna je načelu načelu savesnosti i poštenja, zato što je tužena banka prilikom zaključenja ugovora o kreditu povredila pravo tužilje na obaveštenost, jer tužilja prilikom zaključenja ugovora nije informisana o kojim troškovima je reč, odnosno banka nije iskazala vrstu i strukturu navedenih troškova kao i način njihovog obračuna koji je vezan za iznos odobrenog kredita tako da je tužilji ostao nepoznat mehanizam obračuna, njihova struktura i stvarna namena i ona je na taj način dovedena u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu. Utvrdivši ništavost spornih ugovornih odredbi u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, sudovi su primenom člana 104. tog Zakona obavezali tuženu na vraćanje onoga što je primila od tužilje po osnovu izvršenja njene obaveze preuzete tim ugovornim odredbama i na plaćanje zatezne kamate od dana prijema novca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijanog prava.

Ugovor o kreditu uređen je odredbama članova 1065. – 1068. Zakona o obligacionim odnosima. Tim odredbama dat je pojam tog ugovora, određena forma i sadržina, uređena pitanja otkaza davaoca kredita i odustanka od ugovora, kao i vraćanje kredita pre roka, ali nisu bliže uređena ostala prava i obaveze ugovornih strana, pa ni pravo banke da od korisnika naplati troškove i naknade nastale povodom zaključenja ugovora o kreditu ili koje nastanu u toku njegove realizacije.

Zakonom o bankama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 107/05...14/15), kojim je propisano (član 4. stav 1. tačka 2) da banka može obavljati i kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita), nije bliže određena sadržina ugovora o kreditu i prava i obaveze banke i klijenta. Tim Zakonom predviđeno je da se na ugovor zaključen između banke i klijenta primenjuju opšti uslovi poslovanja banke (član 42), kao i da Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova (član 43).

Prema članu 9. stav 3. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 26/11 i 139/14), opšti uslovi poslovanja obuhvataju i akte kojima se utvrđuju naknade i drugi troškovi koje davalac finansijskih usluga naplaćuje korisnicima. Tim Zakonom, pored ostalog, propisana je obaveza banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (član 17. stav 1). Ponuda se ispisuje na propisanom obrascu i pored ostalog sadrži efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat, kao i vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene (član 17. stav 4. tačke 8. i 10).

Izgled i sadržinu obrasca ponude utvrdila je Narodna banka Srbije, Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 65/11, 62/18). Utvrđeni obrazac ponude u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3. tačka 3. vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita.

Iz izloženog sledi da odredba ugovora kojom se korisnik kredita obavezuje da plati troškove obrade kreditnog zahteva nije protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Važeći propisi omogućavaju davaocu i korisniku kredita da u skladu sa načelom autonomije volje (član 10. Zakona o obligacionim odnosima) ugovorom urede pitanje troškova obrade kreditnog zahteva, kao i drugih troškova i naknada u vezi sa svojim obligacionim odnosom. Obavezivanje korisnika kredita na plaćanje troškova obrade kreditnog zahteva nije protivno ni načelu savesnosti i poštenja iz člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, ukoliko je ova obaveza ustanovljena na transparentan način.

Stoga, odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik obavezuje na plaćanje troškova obrade kredita i puštanja kredita u tečaj nije ništava, pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o tim troškovima koji se iskazuju kroz obračun efektivne kamatne stope. Odredbama Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i označenom odlukom Narodne banke Srbije nije predviđeno da banka mora korisniku kredita predočiti strukturu ili specifikaciju troškova, kako bi se smatralo da je klijent sa njima upoznat na jasan i nedvosmislen način. Banka je dužna da korisniku pruži informacije i objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu, na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ti uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji. Sledstveno tome, specifikacija troškova obrade kredita i opis njihove strukture u ponudi nisu uslovi za plaćanje tih troškova, ako je u ponudi navedena vrsta troškova i njihova visina. Predmet obaveze korisnika kredita je u dovoljnoj meri određen preciznim određivanjem vrste troškova i njihove visine, pa se zato ne može postaviti pitanje ništavosti odredbe ugovora o kreditu kojom je korisnik obavezan na plaćanje troškova kredita iz razloga propisanog članom 47. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, tužilja je u predugovornoj fazi – uručenjem ponude na propisanom obrascu, u kojima su iskazani vrsta i visina troškova kredita, pored ostalog i troškovi obrade kreditnog zahteva, obaveštena o njihovoj vrsti i visini na način koji zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze. U pogledu načela jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima, mora se voditi računa o tome da se Zakonom određuje u kojim slučajevima povreda tog načela povlači pravne posledice, kao i da se povreda načela ekvivalencije prvenstveno odnosi na ugovor u celini, a ne pojedine njegove odredbe.

Iz navedenih razloga, sporna odredba ugovora o kreditu nije ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i ne postoji obaveza tužene na restituciju, u skladu sa članom 104. stav 1. tog Zakona. Zbog toga je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke – preinačene presude nižestepenih sudova i odbijen tužbeni zahtev, kao i njen zahtev za naknadu troškova postupka.

Odluka o troškovima celokupnog postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP. Tuženoj su dosuđeni troškovi za sastav jednog podneska u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanje na jednom održanom ročištu iznos od 7.500,00 dinara, sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara, sudske takse na žalbu i odluku po žalbi u iznosu od po 3.057,60 dinara, sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 6.115,20 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 9.172,80 dinara. Tuženoj nije priznato uvećanje troškova na ime podnete žalbe i revizije za 20% jer njen punomoćnik nije pružio dokaz – račun o izvšenim uslugama, na osnovu kojeg je od tužene naplaćen iznos ovih troškova uvećan za porez na dodatu vrednost.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić