U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca R.D. iz P., čiji je punomoćnik R.T., advokat iz U., protiv tuženog Privrednog društva RB K. d.o.o. iz L., čiji je punomoćnik D.Ž., advokat iz V., radi naknade štete, odlučujući o revizijama tužioca i tuženog izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1199/13 od 17.09.2014. godine, u sednici održanoj 18.11.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE, kao neosnovane, revizije tužioca i tuženog, izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1199/13 od 17.09.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 16/12 od 25.12.2012. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete plati 5.632.925,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.12.2012. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan, tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa od 5.632.925,06 dinara do traženih 27.080.778,08 dinara sa zakonskom kamatom od 01.07.2012. godine do isplate, kao i u delu kamate na dosuđeni iznos za period od 01.07. do 25.12.2012. godine. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 207.246,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1199/13 od 17.09.2014. godine, žalbe parničnih stranaka su odbijene, kao neosnovane i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, obe parnične stranke su izjavile revizije, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), pa je našao da su revizije neosnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, pravnosnažnim rešenjem nadležnog upravnog organa od 19.12.1985. godine, eksproprisane su nepokretnosti u svojini tužioca – kuće i drugi građevinski objekti postojeći na kp. br. …, KO P., uz pravo na pravičnu naknadu od korisnika eksproprijacije, pravnog prethodnika tuženog. Pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Ubu R 145/84 od 21.08.1989. godine, utvrđena je visina naknade za eksproprisane građevinske objekte, koja je na dan 26.12.1985. godine iznosila 32.026.819,00 tada važećih dinara. Ovim rešenjem je utvrđeno i da je od navedenog iznosa naknade tužiocu plaćeno 46,82%, dok je preostali iznos od 1.291.693.679,00 tada važećih dinara, koji čini 53,18% naknade, ostao neisplaćen, pa je tuženi obavezan da isti plati tužiocu u roku od 15 dana po prijemu ovog rešenja, sa pripadajućom kamatom i troškovima postupka. Kako mu priznati iznos nije plaćen u celosti, tužilac je 20.04.1990. godine podneo predlog za izvršenje, na osnovu izvršne isprave – navedenog pravnosnažnog rešenja Opštinskog suda u Ubu R 145/84 od 21.08.1989. godine, s tim što je u predlogu za izvršenje i u toku postupka (podneskom od 11.09.1991. godine), tužilac, kao izvršni poverilac naveo da mu je 07.03.1990. godine plaćeno još 359.361,59 tada važećih dinara, a 18.04.1990. godine još 124.000,00 tada važećih dinara. Ovaj izvršni postupak okončan je rešenjem suda od 21.09.2004. godine, kojim je obustavljeno izvršenje, jer se prema nalazu veštaka iznosi određeni izvršnom ispravom, obračunati prema metodu denominacije, ne mogu izraziti ni u jednoj novčanoj jedinici, važećoj na dan 24.01.1994. godine. Punomoćnik tužioca je navedeno rešenje primio 21.12.2004. godine, a tužbu u ovoj pravnoj stvari, radi naknade inflatorne štete podneo je 24.01.2005. godine. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđena je tržišna vrednost eksproprisanih objekata (opisanih u nalazu veštaka građevinske struke od 21.07.1989. godine), koja u vreme presuđenja iznosi 16.270.649,26 dinara, pa odbijanjem plaćenog dela naknade, uzimajući u obzir i uplate izvršene 1990. godine, utvrđeno je da je, prema procentu nenamirenosti, tuženi ostao dužan tužiocu platiti još 5.632.928,06 dinara, u kom delu je i usvojen tužbeni zahtev.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano revizijama parničnih stranaka ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, u ovoj parnici predmet tražene pravne zaštite je naknada inflatorne štete nastala zbog gubitka supstance potraživanja tužioca, do koje je došlo usled dejstva visoke inflacije (hiperinflacija).

Pravo tužioca na naknadu za eksproprisane nepokretnosti nije sporno, a utvrđeno je i pravnosnažnim rešenjem u vanparničnom postupku, kojim je utvrđena i visina ove naknade. Okolnost što navedeni iznos tužiocu nije isplaćen, iz razloga što je obezvređen usled hiperinflacije, ne uskraćuje mu pravo na ovu naknadu i to na potpunu naknadu u smislu člana 190. Zakona o obligacionim odnosima, što podrazumeva neplaćeni deo tržišne vrednosti eksproprisanih nepokretnosti.

Imajući u vidu da je vrednost novčane supstance iznosa dosuđenog pravnosnažnom sudskom odlukom, uz poštovanje načela jednake vrednosti uzajamnih davanja, u konkretnom slučaju pravilno utvrđena, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da ovako utvrđena vrednost od 5.632.925,06 dinara predstavlja punu naknadu ranije dosuđenog, a neplaćenog iznosa.

Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu osnovani navodi u reviziji kojima tuženi osporava ocenu nižestepenih sudova o prigovoru zastarelosti potraživanja. Naime, pravilno su nižestepeni sudovi našli da je neosnovan istaknuti prigovor, jer u ovom slučaju nema primene člana 389. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da se smatra da nije bilo prekida (zastarevanja) ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena.

Postupak za utvrđenje i isplatu naknade za eksproprisane nepokretnosti i postupak za naknadu inflatorne štete, predstavljaju dva različita postupka, jer su osnovi potraživanja različiti, zbog čega pravnosnažna odluka o visini naknade nije smetnja za vođenje sudskog postupka za naknadu inflatorne štete. Upravo iz ovog razloga, početak roka zastarelosti za podnošenje zahteva za naknadu inflatorne štete, što je predmet spora u ovoj pravnoj stvari, ne teče od momenta saznanja za visinu osnovnog duga, niti od momenta pokušaja prinudne naplate glavnog duga u izvršnom postupku, već za podnošenje ovog zahteva počinje teći novi rok i to od momenta kada je poverilac saznao da je došlo do potpunog gubitka novčane suptance iz osnovnog potraživanja, a to je u ovom slučaju momenat kada je obustavljen izvršni postupak iz razloga da se iznosi određeni izvršnom ispravom, ne mogu izraziti ni u jednoj novčanoj jedinici. Ovakav način okončanja izvršnog postupka je relevantan za ocenu da nema mesta primeni člana 389. stav 2. ZOO, odnosno da jeste bilo prekida zastarevanja 20.04.1990. godine kada je tužilac podneo predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave – pravnosnažnog rešenja Opštinskog suda u Ubu R 145/84 od 21.08.1989. godine.

Imajući ovo u vidu, kao i da je rešenje o obustavljanju izvršnog postupka doneto 21.09.2004. godine, a punomoćniku tužioca dostavljeno 21.12.2004. godine, dok je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta već 24.01.2005. godine, to je očigledno da je podneta u okviru roka iz člana 371. ZOO, što i prigovor zastarelosti, koji je tuženi istakao, čini neosnovanim.

Navode u reviziji kojima tužilac osporava da su mu tokom 1990. godine plaćeni iznosi od 359.361,59 i 124.000,00 dinara, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje irelevantnim, jer se njima zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno, primenom člana 398. stav 2. ZPP.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 405. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.