Presudom Višeg suda u Somboru Gž 785/20 od 01.09.2020. godine, stavom prvim izreke odbijene su žalbe tužioca i tuženog i prvostepena presuda potvrđena u pobijanom usvajajućem delu odluke o glavnoj stvari i delu odluke o troškovima. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, na osnovu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse u pogledu dospelosti kamate na potraživanja naknade iz osiguranog slučaja, s obzirom da postoji neujednačena sudska praksa po ovom pitanju. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Odlučujući o reviziji u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede parničnog postupka revizijom se određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 03.12.2018. godine, oko 15,45 časova u ... u ugostiteljskom objektu „BB“, prilikom vršenja službene dužnosti održavanje javnog reda od strane lica koje je remetilo javni red i mir u navedenom objektu odgurnut, usled čega je pao na leđa i udario u ivicu stepenika i tom prilikom je zadobio tešku telesnu povredu u vidu preloma repne trtične kosti. Kao posledica navedenog povređivanja kod tužica je konstatovan invaliditet od 5% prema tački 107A tabele tuženog za određivanje trajnog gubitka opšte radne sposovnosti, odnosno invaliditeta. Tužilac je prijavio štetni događaj tuženom uputivši mu zahtev za naknadu štete 22.03.2019. godine a po osnovu polise osiguranja lica od posledica nesrećnog slučaja, koji zahtev je odbijen od strane prvostepenog organa tuženog, a odbijen je i prigovor na odluku prvostepenog organa sa obrazloženjem da nije utvrđeno da je kod tužioca došlo do gubitka opšte radne sposobnosti odnosno invaliditeta. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da je tužilac u predmetnom štetnom događaju zadobio povredu i da je kod tužioca, kao posledica zadobijene povrede, došlo do gubitka opšte radne sposobnosti, odnosno nastupanja invaliditeta od 5%.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca i obavezali tuženog da tužiocu po osnovu polise osiguranja lica od posledica nezgode isplati 35.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja 09.03.2020. godine do isplate, dok je odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na dosuđeni iznos isplati i zakonsku zateznu kamatu od 04.12.2018. godine do 08.03.2020. godine, ocenivši da tužiocu pripada zakonska zatezna kamata od dana presuđenja 09.03.2020. godine do isplate u smislu odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, a ne po proteku roka od 14 dana od dana kada je tužilac prijavio osigurani slučaj u smislu odredbe člana 919. Zakona o obligacionim odnosima, zaključivši da je tek sa danom presuđenja na nesumnjiv način utvrđen iznos potraživanja tužioca po osnovu polise osiguranja za nastupeli invaliditet.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo u pogledu odlučivanja o zahtevu tužioca za naknadu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga.

Odredbom člana 919. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad se dogodi osigurani slučaj, osiguravač je dužan isplatiti naknadu ili svotu određenu ugovorom u ugovorenom roku koji ne može biti duži od četrnaest dana, računajući od kada je osiguravač dobio obaveštenje da se osigurani slučaj dogodio (stav 1), ali ako je za utvrđivanje postojanja osiguravačeve obaveze ili njenog iznosa potrebno izvesno vreme, ovaj rok počinje teći od dana kada je utvrđeno postojanje njegove obaveze i njen iznos (stav 2).

U konkretnom slučaju među strankama je nesporno da je tužilac 22.03.2019. godine prijavio osigurani slučaj po osnovu polise osiguranja lica od posledica nezgode. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizijskim navodima se osnovano ukazuje da zakonska zatezna kamata počinje da teče protekom četrnaestog dana od dana prijavljivanja da je nastupio osigurani slučaj, u smislu odredbe člana 919. Zakona o obligacionim odnosima. Nižestepeni sudovi su pogrešno ocenili da tužiocu pripada zakonska zatezna kamata od dana presuđenja 09.03.2020. godine do isplate u smislu odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, zaključivši da je tek sa danom presuđenja na nesumnjiv način utvrđen iznos potraživanja tužioca po osnovu polise osiguranja za nastupeli invaliditet. U konkretnom slučaju, tuženi iako mu je omogućeno da na osnovu medicinske dokumentacije i na osnovu utvrđene vrste i težine povreda i trajne posledice prouzrokovane povređivanjem prilikom navedenog osiguranog slučaja utvrdi i visinu svoje obaveze, nije u roku od 14 dana, a ni nakon toga svoju obavezu kao osiguravač ispunio. Kod takvog stanja stvari osnovano revident ističe da je tuženi pao u docnju protekom četrnaestog dana od 22.03.2019. godine kada je tužilac tuženom prijavio osigurani slučaj, uz dostavljanje i medicinske dokumentacije. Naime, prema citiranoj odredbi člana 919. Zakona o obligacionim odnosima osiguravač je dužan isplatiti naknadu ili svotu određenu ugovorom u ugovorenom roku koji ne može biti duži od četrnaest dana, računajući od kada je osiguravač dobio obaveštenje da se osigurani slučaj dogodio. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je tužilac tuženom prijavio osigurani slučaj 22.03.2019. godine, to je tuženi pao u docnju po proteku roka od 14 dana računajući od toga dana, pa zakonska zatezna kamata počinje teći nakon četrnaestog dana od dana prijema obaveštenja o osiguranom slučaju (odredba člana 324. stav 1. ZOO), odnosno od 07.04.2019. godine. Za period od 04.12.2018. godine do 06.04.2019. godine tuženi nije dužan da tužiocu isplati kamatu, jer u tom periodu nije bio u docnji. Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je preinačio nižestepene odluke u delu odluke o zakonskoj zateznoj kamati na glavni dug i na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka od 48.600,00 dinara i to: za žalbu i reviziju od po 14.400,00 dinara, za takse na žalbu i drugostepenu odluku od po 3.300,00 dinara i za takse na reviziju i odluku po reviziji od po 6.600,00 dinara.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić