Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu vođen je krivični postupak u predmetu K 1129/13 po privatnoj krivičnoj tužbi AA, ovde tužioca protiv okrivljene VV zbog krivičnog dela uvrede. U tom postupku, u završnoj reči na glavnom pretresu održanom 14.02.2014. godine okrivljena je izjavila: ''prihvatam završnu reč svog branioca, ja sam se u međuvremenu raspitala i saznala da je privatni tužilac raščinjen, da je Vladika upoznat sa ovim, sveštenici u crkvi su u šoku i preduzeće mere, a sveštenik iz ... mi je rekao da privatni tužilac tuži sve iz ...., da je sada prešao na ... i ...., a tuži se i sa svojom sestrom sa kojom živi u zajedničkoj kući. U vezi sa navedenom izjavom protiv VV je po privatnoj krivičnoj tužbi tužioca vođen krivični postupak u Zrenjaninu u predmetu K 123/14 – pred osnovnim sudom, koji postupak je okončan oslobađajućom presudom od 07.04.2016. godine. Tužilac je i protiv ovde tuženog BB podneo krivičnu prijavu zbog krivičnog dela uvrede, a vezano za izjavu VV, ističući da je ona neistinite podatke o tužiocu čula upravo od BB, protiv kog je tim povodom vođen krivični postupak pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu i okončan pravnosnažnim rešenjem o odbijanju privatne krivične tužbe K 202/14 od 11.08.2014. godine. U pismenoj izjavi koju je na zahtev tužioca sačinio tuženi BB dana 21.02.2014. godine navedeno je da je tuženog telefonom kontaktirala VV, da se interesovala o svešteniku AA, da joj je tom prilikom saopšteno da tužilac nije njihov klirik, a da je njegov zadnji status bio u Eparhiji ... u mestu ..., da u njegovom statusu nema saznanja te joj je dat broj telefona Eparhije ... u ..., pri čemu joj je tuženi saopštio da ima saznanja da je GG, koji mu se lično obraćao, u sporu sa tužiocem zbog verbalnog konflikta u dvorištu DD.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca nalazeći da sadržina događaja u kom su od strane tuženog izrečene informacije o tužiocu iz sadržine izrečenog, ne mogu biti shvaćene kao napad na tužiočevo dostojanstvo, čast i ugled, niti, sve i da se tužilac osećao povređenim, mogu biti podobne da od njega izazovu takva duševna trpljenja koja bi opravdala dosudu naknade nematerijalne štete po kriterijumima iz člana 200. ZOO. Dalje, tužilac nije pružio dokaze o statusu sveštenog lica, a iznošenje eventualno pogrešnih informacija nije bilo rezultat namere tuženog da poveredi tužiočevo dostojanstvo.

Drugostepeni sud nalazi da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je utvrdio da tužilac nije dokazao postojanje osnova odgovornosti tuženog u smislu odredbe člana 154. stav 1, čl. 158. i 200. ZOO da nije dokazao postojanje adekvatne uzročno-posledične veze između izrečenog od strane tuženog i materijalne štete za koju tužilac tvrdi da je trpeo u vidu duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda. Iz utvrđenih činjenica proizilazi da tužena VV jeste od tuženog tražila informacije, ali je isti samo izneo informaciju da tužilac više nije njihov klirik i da je njegov zadnji status bio u Eparhiji ... u mestu ... i da o njegovom statusu nema saznanja. Po oceni drugostepenog suda iznošenje takvih navoda nije moglo da ima za posledicu povredu prava ličnosti jer se ne vidi šta je to od izgovorenog konkretno moglo da šteti ugledu, niti u kakvoj meri su posledice saznanja imale na njegovu ličnu sferu (osim povišenog krvnog pritiska). Činjenice date od tuženog VV, nisu bile u nameri iznošenja ili prenošenja neistinitosti o tužiocu u cilju da mu se uzrokuje šteta, jer nisu te informacije iznete sa namerom dezavuisane tužiočeve ličnosti i statusa. Za uspeh u sporu za naknadu štete, zbog povrede časti i ugleda nije dovoljan subjektivni doživljaj lica koji se slovi oštećenim već je neophodno da postoji subjektivna komponenta kod tuženog, koja bi se ogledala u jasnoj nameri da se informacija prenese u cilju omalovažavanja ili ponižavanja tužiočeve ličnosti, a koje opisane radnje po oceni drugostepenog suda nemaju taj karakter jer se iste moraju posmatrati s aspekta sadržine izrečenog u kontekstu celokupnog događaja jer iste nisu podobne da prouzrokuju psihičko uznemirenje tužioca u meri i obimu koji bi zavredio naknadu nematerijalne štete.

Pravilno je drugostepeni sud ocenio da u prvostepenom postupku nije bilo nezakonitog postupanja suda u smislu povrede odredbe člana 374. stav 2. ZPP jer je tužiocu bilo omogućeno da raspravlja pred sudom, a u toku postupka sud odlučuje koje će dokaze izvesti koje smatra relevantnim za pravilno presuđenje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je ocenio drugostepeni sud da je prvostepeni sud doneo pravilnu odluku i da tužilac u toku postupka nije dokazao da u kontekstu dokaza, informacije koje je tuženi preneo VV mogu biti ocenjene kao značajne da bi iste mogle da povrede čast i ugled, niti se može smatrati (a što tužilac nije ni dokazao) da se iznete informacije prenose u cilju omalovažavanja ili ponižavanja tužiočeve ličnosti. Pravilno zaključuje drugostepeni sud da tužilac nije dokazao postojanje osnova odgovornosti tuženog u smislu citiranih odredbi člana 154. stav 1. i člana 200. ZOO. Ni ostali navodi iz revizija tužioca nisu takvog značaja da mogu dovesti do drugačije odluke suda.

Iz napred iznetih razloga primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić