U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković, dr Ilije Zindovića, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nebojša Spasić, advokat iz ..., protiv tužene „Komercijalna banka“ AD Beograd, čiji je punomoćnik Goran Gojačanin, advokat iz ..., radi utvrđenja i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 6154/20 od 23.09.2020. godine, u sednici održanoj dana 09.12.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 6154/20 od 23.09.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČAVA SE presuda Višeg suda u Beogradu Gž 6154/20 od 23.09.2020. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 19505/19 od 03.12.2019. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništava odredba člana 6. stav 1. Ugovora o dinarskom gotovinskom kreditu za refinansiranje bez devizne klauzule br. .. od 10.07.2014. godine, zaključenog između tužioca i tužene, a koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati banci jednokratnu naknadu u visini od 1% od iznosa realizovanog kredita iz člana 1. ovog ugovora“, da se tužena obaveže da tužiocu na ime sticanja bez osnova plati iznos od 4.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.07.2014. godine pa do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj na ime troškova celog postupka isplati iznos od 37.500,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 19505/19 od 03.12.2019. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je odredba člana 6. stav 1. Ugovora o dinarskom gotovinskom kreditu za refinansiranje bez devizne klauzule broj .. od 10.07.2014. godine, zaključenog između tužioca i tužene, apsolutno ništava. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 4.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.07.2014. godine pa do isplate. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 23.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana nastupanja uslova za izvršenje do islate.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 6154/20 od 23.09.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda, a odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su dana 10.07.2014. godine zaključile ugovor o dinarskom gotovinskom kreditu za refinansiranje bez devizne klauzule broj ..., kojim je tužena odobrila tužiocu kredit u iznosu od 400.000,00 dinara. Odredbom člana 6. stav 1. navedenog ugovora, propisano je da se tužilac obavezuje da na ime obrade kredita i puštanja kredita u korišćenje, plati banci jednokratnu naknadu u visini od 1% od iznosa odobrenog kredita. Po osnovu navedene ugovorne odredbe, tužena je od tužioca naplatila 4.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev zaključujući da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava, na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer je ista neodređena, protivna načelu savesnosti i poštenja, kao i načelu ravnopravnosti stranaka. Ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezao da banci plati troškove obrade troškova kredita u procentualnom iznosu od iznosa odobrenog kredita ili nominalnom iznosu ništava je u svakoj situaciji kada u ugovoru ili u Opštim uslovima banke nisu pojedinačno navedeni troškovi koje korisnik prihvata da plati, kao i iznos svakog takvog troška. Takvo ugovaranje obaveze korisnika, bez specifikacije troškova iznosa svakog pojedinačnog troška, predmet obaveze čini neodređenim, a ugovornu odredbu ništavom shodno odredbi člana 47. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, ovakvim ugovaranjem povređeno je i načelo ravnopravnosti stranaka u obligacionom odnosu iz člana 11. Zakona o obligacionim odnosima, jer korisniku kredita nije data mogućnost da se upozna sa vrstom i cenom troškova banke koje se ugovorom na njega prevaljuju i da proceni da li su ti troškovi zaista učinjeni, ili će biti učinjeni, da li je njihova cena odgovarajuća, ili se proizvoljno naplaćuju, kao i načelo savesnosti i poštenja iz člana 12. istog zakona, jer ugovaranje obaveze plaćanja troškova banke, bez specifikacije troškova i njihove visine, dopušta mogućnost zloupotrebe u realizaciji ove ugovorne obaveze, odnosno mogućnost da banka naplati više puta isti trošak, odnosno trošak koji uopšte nije imala, a što je u suprotnosti sa obavezom svake ugovorne strane da se u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržava načela savesnosti i poštenja. S obzirom na zauzeto stanovište, nižestepeni sudovi zaključuju da tužilja ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi, na osnovu člana 214. Zakona o obligacionim, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja jer je tužena banka nesavestan sticalac.

Nižestepeni sudovi zaključuju da su neosnovani navodi tužene da se tužilac saglasio sa ponudom banke, te da je predmetni ugovor o kreditu zaključio na osnovu svih podataka o bitnim elementima ugovora i visini stvarnih troškova kredita o kojima je obavešten u predugovornoj fazi, jer iz stanja u spisima predmeta proizilazi da tužena nije dokazala da je tužioca upoznala sa pojedinačno navedenim troškovima na koje se odnosi sporna ugovorna odredba, niti iznos svakog takvog troška, a na koji način bi tužena kao ekonomski jača ugovorna strana, adekvatno ispunila svoju obavezu obaveštavanja korisnika kredita o strukturi i visini troškova, čime je narušeno načelo autonomije volje iz člana 10. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br.36/11 i 39/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 10.07.2014. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Sl. glasnik RS“, br.45/11), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3. visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu (obrazac 1B – osnovni elementi kredita), koju je dostavio tužilac, u članu 3. utvrđena je visina i vrsta svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa između ostalog i jednokratna naknada za obradu zahteva – fiksna u iznosu od 4.000,00 dinara, a koja odredba je inkorporisana u sadržinu sporne ugovorne odredbe. Dakle tužilac je, nesporno, sa sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi bio obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, zato banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga.

Iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. ZOO (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva). Sledom izloženog, pobijana ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, banci plati jednokratnu naknadu u visini od 1% od iznosa realizovanog kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. U situaciji kada je trošak obrade kredita bio iskazan kroz efektivnu kamatnu stopu i sadržan u ponudi banke, na koju je korisnik kredita pristao, taj trošak je od korisnika kredita naplaćen na zakonom dozvoljen način. Struktura, odnosno navođenje šta čini trošak obrade kredita, ne predstavlja preduslov za punovažnost odredbe o naplati troška obrade kredita. Takva obaveza banke ne proizlazi iz pozitivnih propisa koji regulišu ugovor o kreditu i troškove koje banka ima pravo da naplati prilikom obrade i puštanja kredita u tečaj.

S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zateznom zakonskom kamatom na osnovu članova 210. i 214. ZOO.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to: na ime jednog obrazloženog podneska u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanja na jednom održanom ročištu 7.500,00 dinara, na ime sastava žalbe i sastava revizije po 12.000,00 dinara, sve prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Tuženoj nisu priznati troškovi sudskih taksi koji nisu opredeljeni u smislu čl. 163. st. 2. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija
dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić