U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović i Dragane Boljević, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB i VV, svih iz ..., koje zastupa Svetlana Bojović, advokat iz ..., protiv tužene GG iz ..., koju zastupa Radule Perović, advokat iz ..., radi poništaja zaveštanja, odlučujući o reviziji tužilja AA i BB izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8667/19 od 11.03.2021. godine, u sednici održanoj dana 14.04.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČAVA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 8667/19 od 11.03.2021. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Smederevu P 108/19 od 03.06.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P 108/19 od 03.06.2019. godine, stavom prvim izreke, poništeno je pismeno zaveštanje pred svedocima zaveštaoca DD, biv. iz ..., sačinjeno 01.07.2015. godine, zbog nesposobnosti za rasuđivanje, zbog čega zaveštanje ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da naknadi tužiocima troškove parničnog postupka u iznosu od 228.290,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8667/19 od 11.03.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca da se poništi pismeno zaveštanje pred svedocima sada pok. DD od 01.07.2015. godine, pošto je zaveštalac bio nesposoban za rasuđivanje u trenutku njegovog sačinjavanja, te da zaveštanje ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom drugim izreke ukinuto je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Stavom trećim izreke predmet je vraćen prvostepenom sudu radi donošenja odluke o eventualnom tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti zaveštanja.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13 - US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 2010. godine, po prekidu zajednice života sa suprugom, tužiljom AA, sada pok. DD, otac tužilaca BB i VV, preselio se u vikendicu u ..., gde je zasnovao zajednicu života sa tuženom. Sredinom 2015. godine dijagnostifikovan mu je karcinom i zabranjeno mu je da upravlja motornim vozilom. Počev od 20. juna, kad su deca počela da ga posećuju, govorio je usporeno i nerazgovetno, teško se kretao, obema rukama pridržavao predmete i ubrzo nije mogao da ustane iz kreveta. Prilikom prijema u bolnicu 02.07.2015. godine imao je trzajeve u levoj ruci i nozi i nije odreagovao na njihovo prisustvo. Dan pre toga sačinjeno je sporno pismeno zaveštanje pred svedocima. U trenutku kada je zaveštanje potpisala ĐĐ, jedan od testamentalnih svedoka, osim nje i zaveštaoca niko drugi nije bio prisutan, niti je bilo potpisa na mestu označenom za potpis drugog svedoka. Prema nalazu i mišljenju veštaka psihijatra dostavljenom uz tužbu, datom na osnovu smrtovne liste Opšte bolnice ''Sveti Luka'' u Smederevu i nalaza Zavoda za radiološku dijagnostiku ''Soldo Medicina'' iz Beograda, koji je potvrđen nalazom i mišljenjem od 24.03.2016. godine, svest zaveštaoca bila je, i prilikom prijema u bolnicu i dan ranije, kvalitativno izmenjena u vidu sopora, a kod zaveštaoca je postojao potpuni nedostatak tonusa u rukama. Zdravstveni poremećaji uočeni prilikom prijema u bolnicu nisu nastali u toku jednog dana, već su se razvijali postepeno, od prvih psihičkih poremećaja manifestovanih tri do četiri nedelje ranije. Oba veštaka bila su mišljenja da zaveštalac nije bio sposoban da rasuđuje, niti da se potpiše na dan sačinjavanja spornog pismena. Na ročištu od 03.06.2019. godine tužioci su pojasnili da se njihov zahtev za utvrđenje ništavosti zaveštanja iz tužbe od 02.11.2015. godine odnosi na poništaj, odnosno na utvrđenje ništavosti pomenutog zaveštanja.

Imajući u vidu utvrđeno, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilaca osnovan i poništio kao rušljivo navedeno zaveštanje na osnovu člana 166. Zakona o nasleđivanju, jer zaveštalac nije bio sposoban za rasuđivanje u trenutku sačinjavanja zaveštanja, niti je bio sposoban da ga samostalno potpiše, a zaveštanje pritom nije bilo istovremeno potpisano od oba svedoka, niti ga je zaveštalac prethodno potpisao, što su uslovi iz člana 85. Zakona o nasleđivanju za sačinjavanje takve vrste zaveštanja.

Drugostepeni sud je, odlučujući po žalbi tužene, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za poništaj predmetnog zaveštanja, smatrajući da su tužioci za razlog rušljivosti saznali najkasnije 2.11.2015. godine, a zahtev za poništaj stavili tek 03.06.2019. godine (kada je, po mišljenju drugostepenog suda, tužba preinačena), dakle po isteku jednogodišnjeg roka iz člana 169. Zakona o nasleđivanju propisanog za poništaj zaveštanja rušljivog zbog zaveštajne nesposobnosti, čime su izgubili pravo da zahtevaju takvu zaštitu. Pošto prema stavu drugostepenog suda nije bilo odlučeno o eventualnom tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti zaveštanja, drugostepeni sud je spise predmeta vratio prvostepenom sudu na odlučivanje u tom delu i ukinuo odluku o troškovima postupka, jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužilaca ukazuje da je drugostepeni sud, kada je zaključio da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan i doneo odluku kojom je odbio tužbeni zahtev za poništaj zaveštanja, pogrešno primenio materijalno pravo.

Zakonom o parničnom postupku, propisano je (član 200) da je preinačenje tužbe promena istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog zahteva uz postojeći (stav 1) i da tužba nije preinačena ako je tužilac promenio pravni osnov tužbenog zahteva, ako je smanjio tužbeni zahtev ili ako je promenio, dopunio ili ispravio pojedine navode, tako da usled toga tužbeni zahtev nije promenjen (stav 3). Sud će da postupi po tužbi i ako tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega (član 192. stav 4).

Zakonom o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, broj 46/95, 101/03 – odluka US, 6/15) propisani su oblik i uslovi za sačinjavanje pismenog zaveštanja pred svedocima (član 85). Zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismenu svojeručno potpisati (stav 1); svedoci se istovremeno potpisuju na samom zaveštanju, a poželjno je da se naznači njihovo svojstvo svedoka (stav 2). Istim zakonom propisano je i da je zaveštanje rušljivo, između ostalog, ako ga je sačinio onaj ko nije imao zaveštajnu sposobnost i ako pri sačinjavanju zaveštanja nisu poštovani oblik i uslovi određeni zakonom (član 164). Poništaj se može zahtevati u roku od jedne godine, i to ako je zaveštanje rušljivo zbog zaveštajne nesposobnosti - od dana saznanja za postojanje uzroka rušljivosti (član 169. stav 1), a ako je rušljivo zbog povrede oblika i nepoštovanja uslova određenih zakonom – od dana saznanja za zaveštanje (član 170. stav 1). U oba slučaja propisan je i objektivni rok od 10 godina za poništaj zaveštanja, koji teče od proglašenja zaveštanja, s tim što subjektivni rok od jedne godine ne može početi da teče pre proglašenja zaveštanja (čl. 169. stav 2. i 170. stav 2).

Pravno dejstvo, prema tome, može da proizvede samo takvo zaveštanje koje je, slobodno izražavajući svoju volju, sačinilo zaveštajno sposobno lice u jednom od oblika koji su propisani zakonom i čija je sadržina saglasna pozitivnim propisima i pravilima morala, pa nedostatak bilo kojeg od ovih elemenata u vreme zaveštanja čini zaveštanje nepunovažnim.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužioci, preciziranjem tužbe od 03.06.2019. godine, nisu preinačili tužbu. Za promenu istovetnosti zahteva trebalo bi da se preinačenom tužbom ukaže na drugi životni događaj i da se postavi zahtev koji se odnosi na drugačije posledice koje bi za stranke proizvela odluka, u odnosu na zahtev prethodno stavljen tužbom. U konkretnom slučaju međutim, niti je promenjen životni događaj, niti se menja posledica odluke kojom bi se odlučilo o jednom ili o drugom zahtevu (za utvrđenje ništavosti ili za poništaj). Odredba člana 156. Zakona o nasleđivanju, kojom je propisano da je ništavo zaveštanje, između ostalog, lica koje je zbog nesposobnosti za rasuđivanje potpuno lišeno poslovne sposobnosti (koja se ne odnosi na konkretan slučaj, jer zaveštalac nije bio lišen poslovne sposobnosti) ne isključuje primenu načela autonomije volje, jednog od osnovnih načela obligacionog prava sadržanog u članu 10. Zakona o obligacionim odnosima, prema kome su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji. Dakle, osnovni preduslov za nastanak bilo kog pravnog posla, pa i zaveštanja, jeste postojanje slobodno i ozbiljno formirane volje i namere da pravni posao nastane. U suprotnom, ako takve volje nema, pravni posao, dakle ni zaveštanje, ne nastaje. U takvom slučaju nastupa ista pravna posledica kao i u situacijama kada se zaveštanje poništava, ili se utvrđuje njegova ništavost – stavlja se van pravnog prometa pravno nevaljano zaveštanje, tako da ono ne proizvodi pravno dejstvo.

Da bi pismeno zaveštanje pred svedocima ispunjavalo uslove punovažnosti, kako to proizlazi iz citiranih odredaba Zakona o nasleđivanju, nužno je da je kod zaveštaoca postojala ozbiljna, stvarna i slobodna volja da sačini zaveštanje, kojim će za slučaj smrti raspolagati svojom imovinom u korist zaveštajnog naslednika, kao i sposobnost da tu volju izrazi. Izjava ovakve volje morala je biti data pred dva istovremeno prisutna svedoka, tako što bi zaveštalac izjavio da je već sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegova poslednja volja i što bi se potom na tom pismenu svojeručno potpisao, nakon čega bi se istovremeno potpisali i svedoci.

Međutim, u konkretnom slučaju, u vreme sačinjavanja spornog zaveštanja zaveštalac nesumnjivo nije bio sposoban da rasuđuje, dakle nije bio sposoban da slobodno i ozbiljno formira svoju volju, što zaveštanje čini nepostojećim. Osim toga, zaveštalac nije bio sposoban ni da izrazi svoju volju, niti da je potvrdi (svojim potpisom), a svedoci nisu bili istovremeno prisutni kada su potpisivali zaveštanje, pa sporno zaveštanje ne ispunjava ni zakonom propisani oblik i uslove, što ga čini rušljivim u smislu člana 170. Zakona o nasleđivanju.

Precizirajući da zahtevaju poništaj zaveštanja, tužioci su samo promenili pravni osnov svog tužbenog zahteva, za koji sud i inače nije vezan, a koji je sadržan i u zahtevu za utvrđenje ništavosti postavljenom u tužbi, i takvo postupanje ne predstavlja preinačenje tužbe. Zbog navedenog se osnovano ukazuje revizijom da je drugostepeni sud, kad je zaključio da je tužba preinačena i da su, budući da su takav zahtev istakli po proteku zakonom propisanog roka, tužioci izgubili pravo da zahtevaju tu zaštitu, i kad je odbio tužbeni zahtev, pogrešno primenio materijalno pravo.

Na osnovu iznetog Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić