U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., Grad ..., čiji je punomoćnik advokat Dragiša Šćekić iz ..., protiv tužene „Credit Agricole banka Srbija“ ad Novi Sad, čiji je punomoćnik advokat Rajko Marić iz ..., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Jagodini Gž 3114/21 od 14.01.2022. godine, u sednici održanoj 20.04.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Jagodini Gž 3114/21 od 14.01.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČAVAJU SE presuda Višeg suda u Jagodini Gž 3114/21 od 14.01.2022. godine i presuda Osnovnog suda u Jagodini P 2817/21 od 04.10.2021. godine tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se utvrdi da je odredba člana 4. Ugovora o gotovinskom kreditu broj ... od 28.04.2010. godine, zaključenog između parničnih stranaka, apsolutno ništava u delu koji glasi: „ korisnik je saglasan i ovlašćuje banku, da prilikom odobravanja kredita, jednokratno naplati troškove za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 2% od vrednosti odobrenog iznosa kredita“, kao i da tužena tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 2.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.04.2010. godine do konačne isplate, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, u roku od 8 dana od dana dostavljanja prepisa ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Jagodini P 2817/21 od 04.10.2021. godine, stavom prvim izreke utvrđeno je da je odredba član 4. Ugovora o gotovinskom kreditu zaključenog 28.04.2010. godine između parničnih stranaka, u delu bliže opisanom u ovom stavu izreke, apsolutno ništava. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 2.200,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29.04.2010. godine do konačne isplate. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 23.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Višeg suda u Jagodini Gž 3114/21 od 14.01.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, kao korisnik kredita, sa tuženom bankom, dana 28.04.2010. godine, zaključio je ugovor o gotovinskom kreditu sa deviznom klauzulom broj ... . Odredbom člana 1. ovog ugovora, tužena je odobrila tužilji kredit u iznosu od 110.000,00 dinara. Pobijanim delom odredbe člana 4. istog ugovora, propisano je da je korisnik saglasan i ovlašćuje banku, da prilikom odobravanja kredita, jednokratno naplati troškove za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 2% od vrednosti odobrenog iznosa kredita. Po osnovu navedene ugovorne odredbe tužena je od tužioca naplatila iznos od 2.200,00 dinara. Pre zaključenja ovog ugovora, banka je obrascem 1b – osnovni podaci o kreditu (ponuda) od 28.04.2010. godine, u članu 3.3 navela vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a koji iznos u konkretnom slučaju predstavlja proviziju za obradu zahteva u iznosu od 2.200,00 dinara (naknada za odobrenje kredita).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev zaključujući da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava, na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), zato što tužiocu, kao korisniku kredita, tužena banka nije obrazložila iz čega se trošak obrade kreditnog zahteva i puštanja u korišćenje tačno sastoji i kako je došla do tog novčanog iznosa, a nije opredelila ni strukturu ovih troškova, kako bi se utvrdilo da li su oni stvarno nastali. S obzirom na to, zauzeli su stnaovište da tužilac ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu člana 104. i 214. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, jer je tužena banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava određene troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenja ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o načinu i postupku sprovođenja opštih uslova poslovanja koje banka primenjuje u odnosu s klijentima fizičkim licima („Službeni glasnik RS“ broj 74/09 koja se primenjuje od 31.10.2009. godine) i koja je važila u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kreditu od 28.04.2010. godine. Ovom Odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito na osnovu kreditnih poslova, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke (tačka 1. stav 1.). Na osnovu odredaba tačke 13. ove odluke može se zaključiti da ponuda banke, koja se odnosi na kredite, treba jasno i nedvosmisleno da sadrži podatke koji treba da budu utvrđeni i iskazani (u ponudi) tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka i dostavljeni klijentu na način propisan uputstvom iz tačke 19. ove odluke. Pored toga po odredbi tačke 14. stav 1. navedene odluke, pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, kao i one koji se ne uključuju u taj obračun.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, tužilac je kao korisnik kredita zaključio ugovor o kreditu sa tuženom dana 28.04.2010. godine, a u ponudi od istog datuma iskazana je naknada od 2.200,00 dinara, koju klijent treba da plati na ime obrade kreditnog zahteva, te suprotno stanovištu nižestepenih sudova, u konkretnom slučaju nije izostalo jasno i potpuno obaveštavanje korisnika kredita pre zaključenja ugovora u skladu sa navedenom odlukom Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 74/09). Banka shodno navedenim zakonskim odredbama nije bila u obavezi da iskazuje strukturu ove naknade, niti od čega se sastoji, odnosno da li je reč o stvarnim troškovima koji su realni i opravdani. Sledom navedenog, pobijani deo ugovorne odredbe člana 4. predmetnog ugovora, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti uslovima i načinu obaveštavanja klijenata banke, pa kako predmetna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Na osnovu iznetog Vrhovni kasacioni sud je preinačio nižestepene presude i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to: na ime sastava obrazloženog podneska od 09.09.2021. godine u iznosu od 9.000,00 dinara, na ime sastava žalbe i revizije iznos od po 18.000,00 dinara, sve prema važećoj AT u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji, što čini ukupan iznos od 45.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate, shodno članovima 277. stav 1. i 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženoj nije priznat trošak na ime sudskih taksi koje je tražila u žalbi i reviziji jer iste nisu u smislu člana 163. stav 2. ZPP opredeljene po vrsti i visini.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić