Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu - dela kojim je odbijen tužbeni zahtev i odlučeno o troškovima postupka, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac se, radi razmatranja pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse, u reviziji pozvao i na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, ali se revizijski sud nije upuštao u ocenu ispunjenosti razloga propisanih navedenom odredbom jer je njena primena u ovom sporu isključena zbog vrednosti predmeta spora pobijanog dela (član 403. stav 3. ZPP).

Tuženi Grad Kragujevac je podneo odgovor na tužiočevu reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijski navodi o bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjenim u postupku pred drugostepenim sudom, su paušalni jer revident ne navodi odredbe procesnog zakona koje drugostepeni sud nije primenio ili ih je pogrešno primenio. Navodom da je pobijana drugostepena presuda suprotna datom obrazloženju, razlozima i izvedenim dokazima, tužilac u suštini ukazuje na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja zakonom (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP), nije predviđena kao razlog za ovaj vanredni pravni lek.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, delimičnim rešenjem Agencije za restituciju br. ../2012 od 28.08.2012. godine tužiocu je vraćena imovina oduzeta njegovom pravnom prethodniku i utvrđeno tužiočevo pravo svojine na nepokretnostima upisanim u list nepokretnosti .. KO Kragujevac - porodičnoj stamenoj zgradi površine 111m2 i pomoćnoj zgradi površine 11m2 na parceli .., kao i na pripadajućem delu označene parcele čija je ukupna površina 2 ara 19m2. Navedenim delimičnim rešenjem obavezani su tužena Republika Srbija kao vlasnik i tuženi Grad Kragujevac kao korisnik označenih nepokretnosti da iste po pravnosnažnosti tog rešenja prenesu u svojinu i državinu tužiocu. Na osnovu tog rešenja, koje je postalo pravnosnažno i izvršno dana 04.07.2013. godine, tužilac se u katastru nepokretnosti upisao kao vlasnik predmetnih nepokretnosti, ali mu one tuženi nisu predali u državinu. Predlogom za izvršenje od 25.11.2014. godine tužilac je protiv tuženih, kao izvršnih dužnika, pokrenuo izvršni postupak radi predaje spronih nepokretnosti u državinu. Predloženo izvršenje određeno je rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Kragujevcu I 6685/14 od 25.11.2014. godine. Prigovori izvršnih dužnika odbijeni su rešenjem izvršnog suda Ipv.I. 800/14 od 10.12.2014. godine. Izvršenje je sprovedeno 16.12.2014. godine kada je tužilac uveden u posed spornih nepokretnosti. U vreme sprovođenja izvršenja u posedu tih nepokretnosti bila su treća lica - BB i Privredno društvo „VV“ koji su u izvršnom postupku izjavili prigovor. Rešenjem izvršnog suda I 6685/14 od 03.02.2015. godine ovaj prigovor je odbačen, a rešenjem istog suda Ipv.I. 187/15 od 10.03.2015. godine odbijen je i prigovor ovih lica. Tužilac je u posebnoj parnici tražio da se navedena treća lica obavežu na predaju predmetnih nepokretnosti. Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P 4098/13 od 21.01.2014. godine tužbeni zahtev je usvojen, ali je tu presudu ukinuo drugostepeni sud rešenjem Gž 1163/14 od 07.05.2014. godine. U ponovnom postupku tužilac je, nakon stupanja u posed spornih nepokretnosti, podnetu tužbu povukao. Tuženi u toj parnici su se protivili povlačenju tužbe pa je zato o tužbenom zahtevu meritorno odlučeno, tako što je isti odbijen presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P 4244/15 od 15.10.2015. godine. Tužilac je 20.10.2014. godine sa Privrednim društvom „GG“ iz ... zaključio ugovor o zakupu na određeno vreme u trajanju od pet godina - od 01.11.2014. godine do 01.11.2019. godine. Predmet tog ugovora bile su nepokretnosti koje su pravnosnažnim rešenjem Agencije za restituciju vraćene u svojinu tužioca, a zakupnina je ugovorena u iznosu od 3.000 evra mesečno u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Aneksom ugovora o zakupu od 16.03.2015. godine izmenjeno je vreme trajanja zakupa, tako što je ugovoreno da zakup počinje 15.02.2015. godine i da traje do 15.02.2020. godine. Predmetna nepokretnost nalazi se u ekstra zoni Grada Kragujevca. Tokom 2013. i 2014. godine tuženi Grad je izdavao u zakup poslovne prostorije koje se nalaze u toj zoni grada po ceni od 15 evra po 1m2, dok je u 2015. godini cena zaukupa iznosila 27 evra po 1m2 poslovnog prostora.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je zaključio da je nižestepeni sud pogrešno primenio odredbe članova 154. sta 1, 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima kada je obavezao tužene da solidarno nadoknade tužiocu štetu u visini dinarske protivvrednosti 52.200 evra, jer su neizvršenjem obaveze iz pravnosnažnog i izvršnog delimičnog rešenja Agencije za restituciju od 28.08.2012. godine sprečili tužioca da za period od dana pravnosnažnosti i izvršnosti tog rešenja (04.07.2013. godine) do stupanja u posed nepokretnosti (16.12.2014. godine) ostvari dobit izdavanjem vraćenih nepokretnosti u zakup po ceni od 3.000 evra mesečno.

Po nalaženju tog suda, ugovor o zakupu kojim je ugovorena zakupnina u visini od 3.000 evra mesečno ne može biti osnov za utvrđenje visine štete po osnovu izmakle koristi za period pre njegovog zaključenja (20.10.2014. godine) i pre nego što je tužilac imao obavezu da zakupca uvede u posed nepokretnosti (01.11.2014. godine), zbog čega mu pripada pravo na naknadu ove vrste materijalne štete samo za period od 01.11.2014. godine do 16.12.2014. godine u iznosu od 4.600 evra dok je u preostalom delu tužbeni zahtev neosnovan. Po shvatanju drugostepenog suda, tužilac se u tužbi i tokom postupka pozvao samo na ugovor o zakupu, pa je zato osnovan žalbeni navod tuženih da nije ni tvrdio da je imao nameru da nepokretnost izda u zakup i ranije, niti je na te okolnosti pružio dokaze, a predlog za izvršenje je mogao podneti i pre nego što je takav ugovor zaključio.

Iz tih razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je samo delimično usvojio tužbeni zahtev i dosudio tužiocu troškove parničnog postupka srazmerno njegovom uspehu u sporu.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tuženi nisu izvršili obavezu predaje sporne nepokretnosti u državinu tužiocu koju su imali po pravnosnažnom i izvršnom delimičnom rešenju Agencije za restituciju od 28.08.2012. godine, donetog na osnovu članova 16. i 47. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11). Nakon pravnosnažnosti i izvršnosti tog rešenja tuženi nisu preduzeli ni jednu radnju da predaju u državinu tužiocu nepokretnosti koje su mu vraćene u naturalnom obliku i tako tužiocu omoguće vršenje ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine - da svoju stvar drži, da se njome koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom, predviđenih članom 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Okolnost da se u državini sporne nepokretnosti nalazilo treće lice (pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Kragujevcu P. 1747/02 od 04.04.2008. godine odbijen je tužbeni zahtev tog lica, da se, u odnosu na Republiku Srbiju, utvrdi njegovo pravo svojine na tim nepokretnostima), odnosno pravno lice koje je sa njim zaključilo ugovor o zakupu, ne oslobađa tužene od odgovornosti za pasivno ponašanje - nepreduzimanje ni jedne radnje da se ova lica isele i tako omogući predaja vraćenih nepokretnosti u državinu tužiocu. Zbog toga, u ovom slučaju postoji osnov odgovornosti tuženih sadržan u članovima 154. stav 1. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa članom 206. stav 3. istog zakona.

Prema članu 155. Zakona o obligacionim odnosima, šteta je i sprečavanje povećanja nečije imovine (izmakla korist). Odredbom člana 189. tog zakona propisano je da oštećeni ima pravo i na naknadu izmakle koristi (stav 1) i da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (stav 3).

Sporna nepokretnost je dugi niz godina korišćena kao poslovni prostor (navod revizije koji nije osporen u odgovoru na reviziju). Zbog toga, u konkretnom slučaju zakupnina predstavlja dobit koju je tužilac mogao osnovano očekivati u smislu člana 189. stav 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima, a čije je ostvarenje sprečeno propuštanjem tuženih da izvrše njihovu obavezu utvrđenu izvršnom ispravom - pravnosnažnim i izvršnim delimičnim rešenjem Agencije za restituciju, odnosno nepreduzimanjem radnji da spornu nepokretnost oslobode od lica i stvari i ispražnjenu je predaju tužiocu. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, suprotno stavu drugostepenog suda, zaključenje ugovora o zakupu upravo pokazuje nameru tužioca da vraćenim nepokretnostima raspolaže tako što će ih izdati u zakup. Zato tužilac ima pravo na naknadu štete - izgubljenu dobit, ne samo za period od dana kada je po zaključenom ugovoru o zakupu imao obavezu da nepokretnost preda u državinu zakupcu do dana kada je stupio u posed tih nepokretnosti, već i za period od dana izvršnosti rešenja Agencije za restituciju do dana stupanja u posed.

Imajući izloženo u vidu, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke - preinačena drugostepena presuda i obavezani tuženi da solidarno nadoknade tužiocu štetu u punom iznosu i da mu nadoknade troškove postupka prema potpunom uspehu u sporu.

O zahtevu tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji odlučeno je primenom člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP, i stavom drugim izreke obavezani tuženi na solidarnu isplatu iznosa od 427.645,00 dinara. U ovaj iznos uračunati su troškovi za sastav revizije u iznosu od 45.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 53.058,00 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 229.587,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić