Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavili reviziju predviđenu članom 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija). Tuženi predlažu da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji radi razmatranja pitanja prava na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na privatnost osobe prisutne na „javnoj sceni“, koja i sama u javnost iznosi detalje iz svog privatnog života.

U ovom sporu radi se o sukobu dva Ustavom garantovana prava - prava ličnosti (prava na ugled, čast, dostojanstvo) koje Ustav štiti opštom formulacijom - garantovanjem nepovredivosti ljudskog dostojanstva i integriteta čoveka i prava na slobodu mišljenja i izražavanja koje se zakonom može ograničiti, između ostalog i ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih. Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života i sloboda izražavanja zagarantovani su i članovima 8. i 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Sukob ovih prava se u praksi rešava tako što se, imajući u vidu formalno jednaki rang označenih prava, prednost daje jednom od njih u zavisnosti od konkretnih okolnosti i ocene svih pravno relevantnih činjenica.

U konkretnom slučaju, u kontekstu prava na privatnost tužilja se, kao poznata estradna ličnost, ima smatrati javnom ličnošću. U Rezoluciji Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Rec.1165 (1998) o pravu na privatnost, javne ličnosti su definisane kao osobe koje obavljaju javne funkcije i/ili se koristi javnim izvorima prihoda, kao i sve one osobe koje imaju ulogu u javnom životu - politici, ekonomiji, umetnosti, socijalnoj sferi, sportu ili bilo kom drugom području. Parlamentarna skupština je pri tom ukazala na štetnu pojavu „jednostrane interpretacije prava na slobodu izražavanja“, na osnovu koje mediji zadiru u privatnost ljudi uz opravdanje da su njihovi čitaoci ovlašćeni da znaju sve o javnim ličnostima, te istakla i to da pravo na privatnost, zajemčeno članom 8. Evropske konvencije, ne bi trebalo da štiti pojedinca samo od mešanja javne vlasti nego i od mešanja privatnih lica ili institucija, uključujući i masovne medije.

Evropski sud za ljudska prava je u svojim odlukama - slučajevi Von Hannover protiv Nemačke (predstavka br. 59320/00, presuda od 24.06.2004. godine i predstavke br. 40660/08 i 60614/08, presuda od 07.02.2012. godine), MGN LTD protiv Ujedinjenog Kraljevstva (predstavka br.l 39401/04, presuda od 18.01.2011. godine) i Mosley protiv Ujedinjenog Kraljevstva (predstavka br. 48009/08, presuda od 10.05.2011. godine) naveo nekoliko principa koje su domaći sudovi dužni da poštuju radi postizanja ravnoteže između prava na poštovanje nečijeg privatnog života i prava na slobodu izražavanja. Principi izneti u navedenim slučajevima su: da li se radi o predmetu od javnog interesa, što zavisi od okolnosti svakog slučaja; koliko je poznata osoba o kojoj je reč i šta je fokus novinarskog izveštavanja - pravo javnosti da bude informisano može se proširiti i na aspekte privatnog života javne ličnosti, ali ako se informacije odnose isključivo na detalje iz privatnog života i ako su imale za cilj isključivo da zadovolje radoznalost publike, sloboda izražavanja se strožije tumači; ponašanje osobe pre objavljivanja informacije - sama činjenica da je osoba ranije sarađivala sa medijima ne može se koristiti kao argument za uskraćivanje prava na zaštitu privatnosti u svim kasnijim situacijama; sadržaj informacije i način na koji je osoba predstavljena u novinskom članku, kao i opseg distribucije lista, odnosno njegov tiraž; okolnosti u kojima su dobijene informacije, kada se mora voditi računa da li je osoba na koju se iste odnose dala pristanak za njihovo objavljivanje ili je to učinjeno bez njenog znanja.

U ovom sporu, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su o tužbenom zahtevu odlučili uz vođenje računa o izloženim merilima ustanovljenim u praksi Evropskog suda za ljudska prava i sledstveno tome pružili zaštitu tužiljinog prava na privatnost, odnosno njenom ugledu i časti. Tužilja je osoba poznata javnosti (javna ličnost). U spornom članku objavljene su isključivo informacije iz njenog privatnog života, o emotivnoj vezi sa VV, sinom bivšeg ... i ... i vezama sa „žestokim momcima“. Objavljivanje ovih informacija nije bilo od javnog interesa već je isključivo služilo zadovoljavanju znatiželje javnosti, čitalaca lista. Članak je objavljen u časopisu koji se distribuira ne samo u Srbiji već i u regionu (Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Makedonija) i inostranstvu (Nemačka, Austrija i Švajcarska). Informacije o privatnom životu tužilje objavljene su bez njene saglasnosti. Okolnost da je tužilja, u vreme kada je članak objavljen, bila učesnica rijaliti programa „...“ ne može biti opravdanje za njegovo objavljivanje. Reakcija tužilje u emisiji „...“ na objavljeni članak usledila je docnije i ona ne može uticati na odluku u ovom sporu.

Sledstveno izloženom, ne postoje razlozi zbog kojih bi se u konkretnom slučaju dozvolilo odlučivanje o posebnoj reviziji tuženih radi tumačenja materijalnjog prava, naročito odredbe člana 82. Zakona o javnom informisanju i medijima.

Zbog toga je, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Prema članu 126. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima, revizija je dozvoljena protiv drugostepene presude ako je tužbeni zahtev odbijen. Revizijom tuženih pobija se drugostepena presuda kojom je pravnosnažno delimično usvojen tužbeni zahtev, zbog čega takva revizija nije dozvoljena. Revizija tuženih nije dozvoljena ni prema članu 403. stav 3. ZPP jer vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po sredenjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa je zato primenom člana 413. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić