.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 3768/2018
20.02.2020. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Gordane Komnenić, Jasminke Stanojević, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Mišo Dobrivojević, advokat iz ..., protiv tužene ''BB'' a.d., ..., čiji je punomoćnik Rajna Andrić, advokat iz ..., radi utvrđenja i sticanja bez osnova, odlučujući o revizijama tužioca i tužene izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4427/17 od 29.11.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 20.02.2020. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o posebnim revizijama tužioca AA iz ... i tužene ''BB'' a.d., ..., izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4427/17 od 29.11.2017. godine.
ODBACUJU SE, kao nedozvoljene, revizije tužioca AA iz ... i tužene ''BB'' a.d., ..., izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4427/17 od 29.11.2017. godine.
ODBIJAJU SE zahtevi tužioca AA iz ... i tužene ''BB'' a.d., ..., za naknadu troškova postupka po reviziji.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 4181/15 od 20.03.2017. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je odredba člana 3. odeljak ''kamata'', ugovora o stambenom kreditu br. ... od 27.12.2017. godine, zaključenog između parničnih stranaka koja glasi: ''Banka zadržava pravo izmene ugovorene kamatne stope u zavisnosti od promene osnovne kamatne stope banke i poslovne politike banke'' ništava odredba ugovora, kao i da je ništav deo odredbe člana 3. odeljak ''kamata'' u delu kojim je određeno da se visina kamatne stope, kao i način obračunavanja i naplate, automatski usklađuje sa izmenama akata poslovne politike banke, a odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da je odredba člana 3. odeljak ''kamata'', istog ugovora zaključenog između parničnih stranaka, apsolutno ništava odredba ugovora u pogledu saglasnosti korisnika da svojim potpisom na tom ugovoru izričito i bezuslovno prihvata da se visina kamatne stope, kao i način obračunavanja i naplate, automatski usklađuje izmenama zakonskih propisa, bez obaveze ugovornih strana da zaključuju poseban aneks tog ugovora, s tim da je banka dužna da, pre početka primene promenjene kamatne stope, o tome pismeno obavesti korisnika kredita, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da mu po osnovu neosnovanog obogaćenja usled jednostrane promene kamatnih stopa isplati iznose, sa kamatom, navedene u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tužena je obavezana da mu na ime neosnovanog obogaćenja u vidu razlike u kursu isplati iznose, sa kamatom, navedene u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na ime neosnovano naplaćene obrade kredita isplati iznos od 2.140,47 CHF, sa zakonskom zateznom kamatom koja se plaća na valutu ''švajcarski franak'' počev od 08.01.2008. godine pa do isplate. Stavom petim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 166.700,00 dinara. Stavom šestim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 49.429,38 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4427/17 od 29.11.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 4181/15 od 20.03.2017. godine, u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom i u delu stava šestog izreke, kojim je obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 49.429,38 dinara. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom izreke gore navedene presude, tako što je obavezan tužilac da tuženoj na dosuđene troškove parničnog postupka u iznosu od 49.429,38 dinara, plati i zakonsku zateznu kamatu počev od 20.03.2017. godine, kao dana presuđenja pa do isplate. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovani.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, obe parnične stranke su izjavile blagovremene revizije i to: tužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava; tužena zbog pogrešne primene materijalnog prava, tako što su predložili da se o njihovim revizijama odlučuje kao posebno dozvoljenim, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse i razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana.
Tužena je podnela odgovor na reviziju tužioca.
U smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 87/18), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi propisani citiranom odredbom Zakona, pošto ne postoji potreba razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i ujednačavanja sudske prakse, niti novog tumačenja prava, uzimajući u obzir vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva. Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, u tom smislu, odgovaraju i usklađeni su sa važećim tumačenjem prava i vladajućim pravnim shvatanjem u praksi nižestepenih sudova i revizijskog suda u primeni Zakona o obligacionim odnosima, tako da ne postoji potreba za novim tumačenjem prava. U revizijama se ukazuje na drugačije odluke međutim, to nužno ne ukazuje na drugačiji pravni stav pošto pravilna primena materijalnog prava zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja pa se ne radi o različitom postupanju sudova u istoj pravnoj stvari. Pobijana presuda ne odstupa od pravnog stava o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita koji je, u vršenju nadležnosti iz člana 31. Zakona o uređenju sudova, Vrhovni kasacioni sud usvojio na sednici Građanskog odeljenja od 22.05.2018. godine. Takođe, pobijana presuda odgovara nalaženju Vrhovnog kasacionog suda da je ništava odredba ugovora kojom banka odobrava kredit u visini dinarske protivvrednosti strane valute po kupovnom kursu banke na dan korišćenja kredita, a korisnik kredita se obavezuje da otplatu kredita vrši po prodajnom kursu banke na dan plaćanja.Tom odredbom ugovora nije ustanovljen paritet strane valute sa kreditnom obavezom tužioca. Visina kreditnih sredstava koja je banka plasirala nije srazmerna visini dospelih rata za plaćanje od strane tužioca, kao korisnika kredita. Time je narušeno jedno od osnovnih načela Zakona o obligacionim odnosima, načelo jednake vrednosti davanja (član 15.) Zato i u slučaju da je dozvoljeno odlučivanje o revizijama parničnih stranaka, u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ne bi bila doneta drugačija odluka.
Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnim revizijama parničnih stranaka, primenom odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.
Ispitujući dozvoljenost izjavljenih revizija tužioca i tužene, na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizije nisu dozvoljene.
Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužilac je podneo tužbu sudu dana 28.09.2015. godine, u kojoj je kao vrednost predmeta spora naveden iznos od 1.583.504,96 dinara. Istu vrednost predmeta spora je tužilac naveo i u podnesku od 02.11.2016. godine, kojim je ''precizirao'' tužbeni zahtev.
Imajući u vidu da se radi o imovinsko-pravnom sporu u kom vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja i preinačenja tužbe (13.209,08 evra), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizije parničnih stranaka nisu dozvoljene.
Odluka o zahtevima za naknadu troškova po reviziji, sadržana u stavu trećem izreke ovog rešenja, doneta je primenom odredbe člana 153. stav 1. i 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da revidenti nisu uspeli u revizijskom postupku.
Predsednik veća – sudija
Vesna Popović, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
