Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložili da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupklu („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), propisano je da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Pošto je u konkretnom slučaju, drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, sledi da je revizija dozvoljena na osnovu navedene odredbe zakona, pa je odlučivanje o posebnoj reviziji suvišno.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija osnovana. U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja se porodila ...1986. godine na ginekološkom odeljenju bolnice u ... kada je rodila mrtvo žensko dete, a otpuštena je ...1986. godine. Prema otpusnoj listi sa epikrizom ginekološkog odeljenja bolnice u ... od ...1986. godine, prilikom prijema BB u bolnicu, ...1986. godine, nisu se čuli tonovi ploda, a ona se porodila sledećeg dana ...1986. godine, kada je u 14,00 časova rodila mrtvo žensko dete dugačko 43 cm i teško 1.500 grama. Od prijema u bolnicu pa do porođaja, u vremenskom periodu od preko 24 časa, tužilja nije osećala pokrete bebe. U istoriji bolesti je konstatovano da su prilikom spoljnog pregleda BB konstatovani otkucaji detinjeg srca 140 u minutu, a ne postoji obdukcioni nalaz deteta. U matičnoj knjizi rođenih upisano je rođenje deteta ...1986. godine, po prijavi Medicinskog centra ... broj .. od ...1986. godine, pri čemu u rubrici „primedbe“ nije naznačeno da je dete mrtvo rođeno, niti je dete upisano u matičnu knjigu umrlih. Tužioci nisu videli dete po rođenju, a sumnja da je ono živo kod tužioca AA se pojavila nakon saznanja za aferu sa nestalim bebama tokom 2001. godine. Kod tužilje BB, sumnja se pojavila 2004. godine, kada ju je o svojim sumnjama obavestio njen suprug tužilac AA. Potom je tužilac AA podneo krivičnu prijavu policiji 26.01.2004. godine, a zatim i krivičnu prijavu OJT u Vranju 04.04.2016. godine, u predmetu Ktn 232/16 na obrascu sačinjenom od strane Udruženja roditelja nestalih beba. Prijava je odbačena zbog nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je tužbeni zahtev tužilaca odbio primenom odredbe člana 66. Ustava Republike Srbije i člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pošto je zaključio da je zdravstvena ustanova prijavila rođenje bebe na osnovu koje je nadležna matična služba na način i pod uslovima propisanim Zakonom o matičnim knjigama, izvršila upis činjenice rođenja u matičnu knjigu rođenih, uz administrativni propust da se konstatuje rođenje mrtvog deteta. Po mišljenju drugostepenog suda, u konkretnom slučaju je uredno vođen medicinski protokol sa podacima o zdravstvenom statusu prevremeno rođenog deteta, preduzetim svim dijagnostičkim i terapijskim procedurama, istoriji bolesti i otpusnoj listi u kojoj su upisani podaci o rođenju mrtvog deteta, njegovoj težini i dužini prilikom porođaja i preduzetim dijagnostičkim i terapijskim procedurama. Eventualne nejasnoće i neslaganja u medicinskoj dokumentaciji i izvodu iz matične knjige rođenih, same po sebi, po mišljenju drugostepenog suda, ne znače da je tužena automatski odgovorna za štetu koju tužioci potražuju u ovom sporu, s obzirom da je u periodu 80-ih godina prošlog veka bilo manjkavosti u važećem zakonodavstvu kao i u postupcima pred raznim državnim telima i zdravstvenim ustanovama i da nije bilo doslednih zakonskih propisa o tome kako bi trebalo da se postupa u situaciji kada novorođenče umre u bolnici, a da je preovlađujuće lekarsko mišljenje bilo da roditelje treba poštedeti duševnog bola.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pogrešnoj primeni materijlanog prava, a zbog toga je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Novčana naknada nematerijalne štete propisana je odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će da ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu. Prema odredbi člana 172. stav 1. istog Zakona, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu, u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života propisano je odredbom člana 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, tako što svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.

Na osnovu odredbe člana 16. stav 2. Ustava Republike Srbije, opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori su sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda od 04.11.1950. godine, ratifikovana je od strane nadležnih organa SCG 26.12.2003. godine, a stupila je na snagu 03.03.2004. godine. Od ratifikacije Konvencije, ona je postala sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i domaći sudovi je primenjuju zasnivajući svoje odluke na tom potvrđenom međunarodnom ugovoru u predmetima iz jurisdikcije koja je propisana tom Konvencijom.

U konkretnom slučaju, postoji relevantna medicinska dokumentacija o toku porođaja tužilje ...1986. godine na ginekološkom odeljenju bolnice u ... i otpusna lista koja sadrži podatak o smrti njenog deteta. Klinika na kojoj je obavljen porođaj tužilje je uredno prijavila rođenje deteta nadležnoj matičnoj službi koja je izvršila upis deteta u matičnu knjigu rođenih, ali ne i upis smrti u matičnu knjigu umrlih, pa je ta činjenica, kao i saznanje za aferu sa nestalim bebama tokom 2001. godine, kod tužilaca izazvala sumnju o sudbini njihovog deteta jer nisu videli njegovo telo pa ga nisu ni sahranili. Pobijana presuda drugostepenog suda zasnovana je na činjenici da tužioci, kao roditelji, nisu tražili obdukciju njihovog deteta, iako su, po tada važećem Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, imali mogućnost da to traže pošto obdukcija inače nije bila obavezna i da nisu pružili dokaz da su zahtevali da im se telo bebe preda radi sahranjivanja. Međutim, to su sve činjenice koje se tiču postupanja zdravstvene ustanove u kojoj se porodila tužilja BB, odnosno bolnice u ..., koja je pravno lice i nije organ tužene Republike Srbije. Nejasno je šta je pravni osnov potraživanja tužilaca naknade nematerijalne štete u odnosu na tuženu Republiku Srbiju odnosno koje pravo njihove ličnosti je povređeno nepravilnim ili nezakonitim postupanjem organa tužene, koji je to organ čijim je nepostupanjem tužiocima pričinjena šteta i u čemu se sastoji protivpravnost njegovog postupanja. Obostrano uživanje roditelja i deteta u zajedničkom društvu predstavlja osnovni element porodičnog života, u smislu odredbe člana 8. Evropske konvencije, pa u slučaju sumnje roditelja o statusu njihove novorođene dece, obaveza je države da im pruži pouzdane informacije o sudbini njihove dece, kako bi imali mogućnost da saznaju istinu. Pri tom, treba imati u vidu da se tužilja porodila ...1986. godine, a da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, tada nije bila ratifikovana niti deo domaćeg zakonodavstva. Od ratifikacije pa nadalje, propust države može da se ceni primenom Evropske konvencije, samo u slučaju koji predstavlja nastavak već postojeće situacije, o čemu se Evropski sud za ljudska prava izjasnio u presudi Yagciu Sagrin protiv Turske od 08.06.1995. godine. Dakle, sud je nadležan da razmatra postupanje državnih organa u onoj meri u kojoj se tužba tužilaca odnosi na propust države da ispuni svoje proceduralne obaveze prema Konvenciji počev od dana njene ratifikacije 03.03.2004. godine, dok se činjenice pre ratifikacije Konvencije uzimaju u obzir samo u onoj meri u kojoj se može da smatra da je postojala neprekidna situacija koja traje i posle tog datuma i koja je relevantna za razumevanje činjenica nastalih nakon ratifikacije Konvencije. S tim u vezi, nije utvrđeno, niti je cenjeno da li su nadležni organi tužene pružili tužiocima pouzdane informacije o statusu i sudbini njihovog deteta kada su im se tužioci, takvim zahtevom, obratili, ili je, suprotno tome to bila obaveza klinike na kojoj se porodila tužilja BB. Uslov za naknadu pretrpljene štete, kako materijalne, tako i nematerijalne, jeste preduzimanje štetne (protivpravne) radnje u uzročnoj vezi sa štetom, kao posledicom, a koja je u slučaju odgovornosti za nematerijalnu štetu u psihičkoj sferi oštećenog. Da bi tužena Republika Srbija bila odgovorna i dužna da predmetnu štetu naknadi tužiocima, nužno je bilo utvrditi da li postoji protivpravna radnja njenog organa koja je uzrok predmetne štete, što bi bilo za slučaj da nadležni organ tužene nije preduzeo radnje iz svoje, zakonom ustanovljene nadležnosti, nakon što su mu oni prijavili svoju sumnju u pogledu sudbine deteta koje je tužilja BB rodila ...1986. godine, a te činjenice nisu utvrđene.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo odluku drugostepenog suda, kao i odluku o troškovima parničnog postupka jer zavisi od njegovog ishoda u smislu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku potrebno je da drugostepeni sud utvrdi pravni osnov potraživanja tužilaca naknade nematerijalne štete u odnosu na tuženu, kako bi imao mogućnost da ceni njenu pasivnu legitimaciju. Ako zaključi da je tužena pasivno legitimisana u ovoj parnici, prvostepeni sud će da utvrdi da li postoje propusti u postupanju nadležnih organa tužene u vršenju ili u vezi sa vršenjem njihovih funkcija, u smislu nepravilnog ili nezakonitog postupanja koje je u uzročnoposledičnoj vezi sa pravnim osnovom po kom tužioci traže naknadu predmetne štete, da bi potom, nakon što činjenično stanje u potpunosti pravilno utvrdi, imao mogućnost da, pravilnom primenom materijalnog prava, donese novu i zakonitu odluku.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić