U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednik veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca „Ekolovita“ d.o.o. iz Novog Sada, koga zastupa punomoćnik Branislav Šokac, advokat iz …, protiv tuženih AA iz …, koga zastupa punomoćnik Dragan Zarić, advokat iz … i BB iz …, koju zastupa Dunja Landeka, advokat iz …, radi pobijanja pravnih radnji i utvrđenja ništavosti, vrednost predmeta spora 10.626.000,00 dinara, odlučujući o reviziji prvotuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž br 4939/18 od 28.03.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 11.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija prvotuženog AA iz … izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž br 4939/18 od 28.03.2019. godine

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Somboru P 27/17 od 06.08.2018. godine tužbeni zahtev je delimično usvojen. Utvrđeno je da su ništavi ugovori o poklonu nepokretnosti zaključeni između tuženog AA kao poklonodavca i tužene BB kao poklonoprimca, bliže navedene u izreci prvostepene presude. Odbačen je zahtev tužbe u delu u kome je traženo da se naloži RGZ-SKN Sombor brisanje promena upisanih u katastar nastalih na osnovu navedenih ugovora o poklonu nepokretnosti. Obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 751.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude, pa do isplate, a odbijen je zahtev za zakonsku zateznu kamatu na troškove postupka od presuđenja do izvršnosti presude.

Apelacioni sud u Novom Sadu je pobijanom presudom Gž br 4939/18 od 28.03.2019. godine odbio žalbe stranaka i potvrdio prvostepenu presudu Višeg suda u Somboru. Odbio je zahtev tužioca i tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je prvotuženi zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP i odlučio da revizija prvotuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda, koje bi mogle biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Neosnovan je revizijski navod o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema utvrđenim činjenicama prvotuženi je sin drugotužene. U periodu od 2006. do 2012. godine prvotuženi je bio vlasnik preduzetničke radnje, a zatim je tokom 2010. godine postao suvlasnik tužioca sa 49,8%. Zbog problema između članova društva tužioca tokom 2011. godine zaključen je ugovor o međusobnim pravima i obavezama kojim se prvotuženi obavezao da na osnovu preuzete opreme tužioca isplati iznos od 90.000 evra u periodu od 5 godina, isporukom odgovarajuće količine ... . U 2012. godini sporazum je stavljen van snage, ali su obaveze prvotuženog u pogledu isporuke robe ostale neizmenjene, osim u pogledu količine. Obzirom da prvotuženi nije izvršavao svoje obaveze pravnosnažnom presudom je utvrđena njegova obaveza da tužiocu isporuči 210 tona ... i naknadi troškove postupka. U postupku izvršenja zaključkom javnog izvršitelja od 07.11.2016. godine konstatovano je da prvotuženi nema imovine pošto je preneo na majku, ovde drugotuženu. Prvotuženi je 2011. i 2014. godine kao poklonodavac zaključio da drugotuženom, kao poklonoprimcem ugovore o poklonu nepokretnosti. U posebnom parničnom postupku, po tužbi poverioca VV, protiv prvotuženog utvrđeno je da Ugovor o poklonu Ov …/… nema pravno dejstvo prema ovom poveriocu u obimu potrebnom za namirenje njegovog novčanog potraživanja do iznosa od 1.418.077,02 dinara sa potraživanom kamatom.

U predmetnom sporu tužilac je podneo tužbu protiv tuženih, radi pobijanja pravnih radnji i utvrđenja ništavosti predmetnih ugovora o poklonu. U podnesku od 10.10.2017. godine tužilac je kao primarni postavio zahtev za utvrđenje ništavosti spornih ugovora, a kao eventualni utvrđenje da pobijani ugovori nemaju pravno dejstvo prema tužiocu. Na ročištu od 15.12.2017. godine prvostepeni sud je dozvolio preinačenje tužbe.

Kod ovako utvrđenih činjenica i postavljenog tužbenog zahteva nižestepeni sudovi su usvojili primarni zahtev za utvrđenje ništavosti spornih ugovora primenom odredbi člana 51. stav 1. i 2. i člana 52. u vezi sa članom 103. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo sa razloga što su zaključili da sporni ugovori o poklonu imaju nedostatak u pogledu postojanja namere darivanja, jer su zaključeni da bi prvotuženi sačuvao svoju imovinu od naplate potraživanja poverilaca. To je drugotuženoj bilo poznato, pa predstavlja razlog za ništavost tih ugovora.

Revizijskim navodima prvotuženi osporava legitimitet tužioca za podnošenje tužbe za ništavost ugovora zbog nedopuštene pobude. Prema stanovištu revidenta u situaciji kada zakon pruža mogućnost pravne zaštite tužiocu kroz institut pobijanja pravnih radnji dužnika, tužilac koji se tim pravom ne koristi u zakonom propisanom roku, nema mogućnost da pobija pravni posao u celosti, jer ga zakon ograničava na pobijanje tog pravnog posla samo u delu koji je potreban za namirenje njegovog potraživanja. Stoga smatra da su sudovi usvajanjem tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu pogrešno primenili materijalno pravo.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i pravni osnov tužiočevog potraživanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da shvatanje revidenta o traženoj pravnoj zaštiti nije prihvatljivo. Pogrešno revident zaključuje da u konkurenciji zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora i pobijanja pravnih radnji primat ima postavljeni eventualni tužbeni zahtev za pobijanje pravnih radnji. Isticanje razloga ništavosti pravnog posla uvek ima prvenstvo, posebno kada je apsolutno ništav pravni posao proizveo pravne posledice. Ništav ugovor je protivan propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (član 103. stav 1. ZOO) i postoji imperativ da se takav pravni posao ukloni iz pravnog prometa, osim ako zakon u određenom slučaju ne propisuje šta drugo. Zato isticanje ništavosti ne zastareva, na nju se može pozivati svako zainteresovano lice, a sud na ništavost pazi po službenoj dužnosti (član 109. ZOO). Paulijanskom tužbom, kojom se pobijaju pravne radnje dužnika, pobijaju se radnje koje su punovažne, jer samo tada mogu proizvesti pravne posledice koje su predmet pobijanja. Pobijeni pravni posao se ne eliminiše iz pravnog prometa već gubi pravno dejstvo u odnosu na poverioca koji ga pobija i u meri koja je potrebna za namirenje njegovog potraživanja. Stoga se apsolutno ništavi pravni poslovi ne mogu pobijati. Zato u konkurenciji pravno zaštitnih zahteva po navedena dva osnova, prednost ima ništavost ugovora, pod uslovom postojanja zakonom propisanih razloga za ništavost.

U konkretnom slučaju pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da su predmetni ugovori o poklonu ništavi. Utvrđeno je da su zaključeni u odsustvu namere darivanja. Nasuprot tome razlog zaključenja ugovora je bio osujećenje namirenja potraživanja poverilaca prvotuženog. Ugovor koji nema osnov ili je osnov nedopušten saglasno odredbama člana 51. stav 1. i 2. i 52. ZOO je ništav. To su razlozi zbog kojih je pravilno usvojen primarni tužbeni zahtev, u kom slučaju se o eventualnom zahtevu ne odlučuje.

Na osnovu izloženog i primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju prvotuženog kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić