Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženom bankom dana 28.03.2007. godine zaključio Ugovor o stambenom kreditu kojim je banka odobrila tužiocu stambeni kredit u iznosu od 65.642,43 CHF u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu banke na dan puštanja kredita u tečaj. Ugovoren je rok otplate kredita od 192 meseca i promenljiva kamatna stopa u visini od 4,95% na godišnjem nivou na dan zaključenja ugovora. Ugovoreno je da banka zadržava pravo promene kreditne stope, odnosno da može do konačnog izmirenja svih obaveza po kreditu bez zaključenja posebnog aneksa da izmeni visinu kamatne stope u skladu sa aktima poslovne politike banke. Tužena je u toku perioda otplate kredita menjala kamatnu stopu u skladu sa članom 2. stav 2. tačka 3. Ugovora o kreditu. Tužilac je bio upoznat sa svakom izmenom kamatne stope, primao je izmenjene planove otplate i u skladu sa njima uplaćivao mesečne anuitete. Od dana stupanja na snagu Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, visina kamatne stope je usklađena sa zakonom i vraćena na stopu koja je inicijalno ugovorena.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepenim presudama je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je ništav predmetni ugovor o stambenom kreditu. Po oceni drugostepenog suda, tužilac nije predložio niti dostavio dokaze da su prilikom zaključivanja spornog ugovora o stambenom kreditu postojale činjenice i okolnosti koje ukazuju da se radi o zelenaškom ugovoru u smislu člana 141. Zakona o obligacionim odnosima, te da eventualno ništava klauzula ugovora o promenljivoj kamatnoj stopi u skladu sa aktima posebne politike banke ne vodi ništavosti celog ugovora, u smislu člana 105. stav 1. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je u nižestepenim presudama zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Vrhovni kasacioni sud smatra da nižestepeni sudovi nisu pravilno ocenio sve okolnosti u odnosu na to da li su ugovorne odredbe predmetnog ugovora o stambenom kreditu jasne i razumljive, da li su ispunjeni uslovi za poništaj ugovora u smislu člana 141. ZOO, te da li postoji očigledna nesrazmera između obaveze koju je tužilac preuzeo po ugovoru o kreditu i dinarskog iznosa koji mu je dat od strane banke. Tužilac je tokom postupka isticao razloge ništavosti ovog ugovora, koje su sudovi trebalo da cene imajući u vidu da je od zaključenja ugovora 2007. godine do podnošenja tužbe 2015. godine došlo do enormnog rasta švajcarskog franka u odnosu na evro i dinar. Osnovna funkcija ugovoranja valutne klauzule je očuvanje ekvivalentnosti uzajamnih davanja, odnosno jednaka tržišna vrednost plasiranih kreditnih sredstava u odnosu na vraćeni iznos dinarskog duga. Smisao valutne klauzule ne može biti sticanje nesrazmerne imovinske koristi u odnosu na realnu vrednost plaćenog dinarskog iznosa kreditnih sredstava, iako je ona pravno dopuštena kada se banka davalac kredita na međunarodnom tržištu zaduži u određenoj stranoj valuti i preuzme obavezu da i vraćanje primljenog iznosa realizuje u istoj valuti. Banka je ovlašćena da tako pribavljena devizna sredstva neposredno ustupi potencijalnim korisnicima kredita, prema članu 25. Zakona o deviznom poslovanju, ali je dužna da korisnike kredita u pisanoj formi na razumljiv način obavesti da izvor plasiranih dinarskih sredstava kredita nije prethodno zaduženje banke u ugovorenoj valuti, ovde švajcarskim francima, već se kurs te valute primenjuje samo kao način indeksiranja plasiranih dinarskih sredstava. Osim toga, banka je dužna da korisnika kredita pismeno upozori na mogući rast kursa švajcarskog franka, koji je banka kao finansijska organizacija mogla i morala da predvidi, te da o tome upozna korisnika kredita pre zaključivanja ugovora, u skladu sa odredbama čl. 12., 13., 14., 15. i 16. ZOO. Obaveza banke na pošteno postupanje i potpuno informisanje primaoca kredita na ekonomske posledice valutne klauzule proizilazi i iz odredaba čl. 3., 11. i 17. tada važećeg Zakona o zaštiti potrošača, kao i iz odredaba čl. 13. i 15. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Građansko odeljenje Vrhovnog kasacionog suda je na sednici od 02.04.2019. godine usvojilo pravno shvatanje da ugovor o kreditu proizvodi pravno dejstvo i nakon utvrđenja ništavosti klauzule o indeksaciji duga primenom kursa CHF. U tom slučaju, ugovor će se izvršiti konverzijom uz očuvanje jednakosti uzajamnih davanja – tržišne vrednosti datog kredita utvrđene na osnovu zvaničnog srednjeg kursa evra na dan zaključenja ugovora i isplatu kamate u visini određenoj ugovorima o kreditu iste vrste i trajanja, zaključenim sa valutnom klauzulom u evrima između istog davaoca kredita i korisnika kredita čije se dugovanje utvrđuje primenom zvaničnog srednjeg kursa evra. Budući da u nižestepenim presudama nisu uzete u obzir navedene zakonske odredbe i pravno shvatanje, to su obe presude ukinute.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imati u vidu iznete primedbe i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić