Dopunskom presudom Višeg suda u Vranju P 1861/18 od 17.07.2020. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti usled nezakonitog lišenja slobode za period od 19.05.2010. godine do 07.09.2010. godine isplati veći iznos od priznatog presudom P 1861/18 od 04.09.2019. godine, stavom prvim izreke, od 448.000,00 dinara, do traženog 3.000.030,00 dinara, kao i za kamatu na taj iznos.

Presudom Apleacionog suda u Nišu Gž 2588/2020 od 24.11.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovan žalba tužioca i potvrđena dopunska presuda prvostepenog suda. Stavom trećim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu drugom i šestom izreke i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 6., 8., 10., i 11. ZPP. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ZPP, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, dok bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374.stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se revizijom ukazuje, nije razlog za izjavljivanje revizije, shodno članu 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca je pred Višim sudom u Vranju vođen krivični postupak u predmetu K 221/10, zbog optužbe da je izvršio krivična dela iznuda iz člana 214. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ i poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ. Postupak je okončan pravnosnažnom presudom Višeg suda u Vranju K 221/10 od 08.06.2016. godine kojom je tužilac oslobođen optužbe. U toku krivičnog postupka, tužilac je u periodu od 19.05.2010. godine do 07.09.2010. godine, ukupno 111 dana bio u pritvoru. Ranije nije osuđivan. Pre određivanja pritvora, tužilac je bio u radnom odnosu na radnom mestu direktora firme „BB“ DOO Vranje, čiji je osnivač. Prema zaključenom ugovoru o radu od 01.01.2010. godine tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme sa punim radnim vremenom u trajanju od 40 sati nedeljeno, a tačkom 12. navedenog ugovora ugovoreno je da zaposleni ne može vršiti nikakve poslove kod drugog poslodavca u svoje ime kao u ime i za račun drugog poslodavca. Tužilac je 15.04.2010. godine sa Prvom investicionom bankom AD u Sofiji zaključio ugovor o radu br. .. na godinu dana za obavljanje dužnosti menadžera III kategorije i poslovnih zaduženja izraženih u opisu posla sa osnovnom mesečnom platom od 4.400,00 leva. Nakon izlaska iz pritvora tužilac je 13.09.2010. godine sa Komercijalnom bankom AD zaključio ugovor o jemstvu, pa je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 4898/18 od 16.11.2018. godine obavezan da Komercijalnoj banci AD isplati 5.759.269,76 dinara, po osnovu tog ugovora, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.12.2012. godine do isplate. Stranke nisu postigle sporazum o naknadi štete po zahtevu koji je tužilac podneo Ministarstvu pravde pre pokretanja ovog postupka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 18., 583 i 584. stav 1. tačka 1. i 4, 588, 589 ZKP i člana 200. ZOO ocenili da tužiocu pripada naknada nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode od 448.000,00 dinara i istovremeno (dopunskom presudom) odbili zahtev tužioca po istom pravnom osnovu preko dosuđene naknade, kao previsoko postavljen. Zahtev tužioca za naknadu materijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, za izgubljenu zaradu koju bi ostavrio kao direktor firme„BB“ DOO Vranje za period od 08.10.2010. godine do februara 2019. godine i prema ugovoru broj .. od 15.04.2010. godine zaključenim sa Prvom investicionom bankom AD u Sofiji za period od 01.06.2010. godine zaključno sa 01.06.2011. godine, kao i po osnovu donošenja presude Apelacionog suda u Nišu Gž 4898/18 od 16.11.2018. godine, nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan, uz ocenu da za to nisu ispunjeni zakonski uslovi u smislu člana 155. ZOO.

Revizijom se osnovano ukazuje da su nižestepene presude u pogledu odluke drugostepenog suda o visini dosuđene pravične naknade za pretrpljen dušovne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode donete uz pogrešnu primenu člana 200. stav 1. ZOO. Ovo s toga jer su prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, nižestepeni sudovi pravilno cenili sve subjektivne i objktivne okolnosti konkretnog slučaja, posebno da je tužilac bio u pritvoru 111 dana, težinu i prirodu krivičnih dela koja su tužiocu stavljena na teret, životnu dob tužioca kao i porodično stanje, ali su na osnovu navedenih okolnosti prenisko odmerili visinu pravične novčane naknade. Po oceni Vrhovnog suda, s obzirom na subjektivne i objektivne okolnosti konkretnog slučaja, pravilna primena člana 200. stav 1 Zakona o obligacionim odnosima nalaže dosuđenje tužiocu naknade na ime nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode u visini od još 440.000,00 dinara, s obzirom da je nižestepenim presudama tužiocu već dosuđen iznos od 448.000,00 dinara po tom osnovu (ukupno 888.000,00 dinara), a sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Viši iznos naknade od dosuđenog bio bi u suprotnosti sa ciljem naknade i pogodovao težnjama koje su u suprotnosti sa njenom društvenom svrhom, pa je suprotno navodima revizije, u delu preko ukupno dosuđenog do ukupno traženog iznosa pravične novačane naknade nižestepenim presudama zahtev tužioca odbijen kao previsoko postavljen pravilnom primenom člana 200. stav 2. ZOO.

U odnosu na odluku o naknadi materijalne štete, nižestepene presude su donete pravilnom primenom materijalnog prava, pa su suprotni navodi revizije neosnovani. Materijalna šteta prema članu 155. ZOO je umanjenje nečije imovine, obična šteta ili sprečavanje njenog povećanja izmakla korist, a prema članu 189. stav 3. ZOO pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Imajući u vidu citirane zakonke odredbe, pravilan je zaključak nižestepenih sudova o nepostojanju uzročnoposledične veze u pogledu štete koju tužilac potražuje zbog izgubljene zarade direktora firme čiji je vlasnik, imajući u vidu činjenicu da je tužilac bio lišen slobode 111 dana u periodu od 19.05.2010. godine do 07.09.2010. godine, a da se zahtev za naknadu materijalne štete – izmakle koristi odnosi za period od 08.10.2010. godine do februara 2019. godine, dakle na perioda nešto više od 8 godina nakon izlaska iz pritvora. U cilju dokazivanja štete po navedenom osnovu bez uticaja je pozivanje tužioca na štetu koju je u poslovanju zbog njegovog pritvaranja eventualno pretrpelo privredno društvo čiji je bio vlasnik i direktor, jer je reč o ličnoj šteti tužioca kao zaposlenog, a ne o šteti nastaloj u imovini privrednog društva.

S tim u vezi, pravilan je i zaključak nižestepenih sudova o nepostojanju uzročnoposledične veze u pogledu materijalne štete koju tužilac potražuje po osnovu presude Apelacionog suda u Nišu Gž 4898/18 od 16.11.2018. godine, kojom je tužilac obavezan na isplatu novčanog iznosa po osnovu zaključenog Ugovora o jemstvu nakon izlaska tužioca iz pritvora, za ranije preuzete a neizmirene obaveze firme čiji je tužilac vlasnik prema banci, jer su iste, prema tvrdnji tužioca, ostale neisplaćene zbog gubitka u poslovanju nastalog zbog neosnovanog lišenja slobode tužioca. Međutim, pozitivno poslovanje firme pre boravka u pritvoru tužioca ne podrazumeva da je i eventualni gubitak poslovanja u narednom periodu nužno posledica njegovog lišenja slobode, zbog čega je postojanje štete u ovom slučaju trebalo dokumentovati dokazima koji nesumnjivo potvrđuju ovakvu uzročnoposledičnu vezu, što je u ovom slučaju izostalo.

U odnosu na zahtev za naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade po osnovu ugovora tužioca zaključenog sa Prvom investiciono bankom AD u Sofiji, za preiod od 01.06.2010. godine zaključno sa 01.06.2011. godine bilo je potrebno dokazati da je za ostvarivanja navedne koristi (zarade) postojala razumna verovatnoća, u smislu da je prema okolnostima slučaja realizacija poslovanja saglasno ugovoru bila objektivno izvesna (realno verovatna) i da je time bilo izvesno ostavrenje ugovorene zarade tužioca po tom osnovu, koje je sprečeno neosnovanim lišenjem slobode tužioca, a što tužilac nije dokazao. Naime, rezultati dokaznog postupka, koji se pre svega oslanjaju na priloženi ugovor kao dokaz, dovoljni su da potvrde da je reč o koristi koja bi bila očekivana po subjektivnoj proceni tužioca, ali ne i de se radi o ostavrenju koristi koja je prema objektivnim okolnostima i razumnoj verovatnoći tužilac mogao osnovano očekivati u navedenom periodu a koja je sprečena neosnovanim pritvaranjem tužioca.

U smislu svega iznetog, materijalna šteta tužioca po traženim osnovima nije dokazana u smislu člana 155 ZOO, pa je suprotno navodima revizije u istom delu zahtev tužioca pravilno odbijen nižestepenim presudama.

Tužiocu prema uspehu u postupku po reviziji primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. ZPP, pripadaju opredeljeni troškovi za sastav revizije 18.000,00 dinara prema važećoj Advokatskoj tarifi u vreme preduzimanja te parnične radnje („Službeni glasnik RS“ br. 37/21 od 14.04.2021. godine), kao i troškovi sudskih taksi na reviziju 37.200,00 dinara i odluku po reviziji 55.800,00 dinara.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414., 416. stav 1. i člana 165 stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković