U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milosav Stojiljković, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ..., čiji je punomoćnik Milosav Stojiljković, advokat iz ... i VV iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Božilović, advokat iz ..., radi utvrđenja prava svojine i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 853/21 od 07.10.2021. godine, ispravljene rešenjem istog suda od 08.02.2022. godine, u sednici održanoj dana 27.10.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

Delimično se PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 853/21 od 07.10.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 08.02.2022. godine, u stavu drugom i stavu četvrtom, tako što se USVAJA tužbeni zahtev tužioca AA i utvrđuje prema tuženoj BB da tužilac ima pravo svojine na kp. br. ... po kulturi šuma 5. klase u površini 0,18,47 ha i kp. br. 9231 po kulturi šuma 5. klase u površini 0,07,98ha, obe u mzv. „...“ KO ... po osnovu održaja i obavezuje tužena da mu ovo pravo prizna i trpi promene upisa prava svojine kod RGZ SKNS Zaječar na tužioca.

OBAVEZUJE SE tužena BB da tužiocu AA na ime troškova celokupnog postupka isplati 198.100,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude.

U preostalom delu revizija tužioca se ODBIJA kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P 449/19 od 13.06.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i prema tuženoj BB utvrđeno njegovo pravo svojine na kp. ... i kp. ... u KO ... po osnovu održaja i tužena je obavezana da mu ovo pravo prizna i trpi promenu upisa prava svojine kod Službe za katastar nepokretnosti. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i tuženi su obavezani da tužiocu solidarno naknade štetu u iznosu od 266.860,44 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 16.01.2019. godine do isplate. Stavom trećim izreke, tuženi su obavezani da tužiocu solidarno naknade parnične troškove u iznosu od 110.900,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 4387/2019 od 27.02.2020. godine, prvostepena presuda je ukinuta i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se prema tuženoj utvrdi njegovo pravo svojine na kp ... i ... KO ... po osnovu održaja, da se tužena obaveže da mu ovo pravo prizna i trpi promenu upisa prava svojine u katastru nepokretnosti, kao i da se tuženi obavežu da tužiocu solidarno naknade štetu u iznosu od 266.860,44 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 16.01.2019. godine do isplate. Tužilac je obavezan da tuženoj po osnovu troškova parničnog postupka isplati 77.700,00 dinara a tuženom 91.200,00 dinara.

Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju.

Odlučujući o reviziji Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev 3142/20 od 18.11.2020. godine ukinuo presudu Apelacionog suda u Nišu Gž 4387/2019 od 27.02.2020. godine i predmet vratio tom sudu na ponovno suđenje.

Nakon toga Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu Gž 853/21 od 07.10.2021. godine kojom je ukinuo prvostepenu presudu, odbio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužioca da tuženima naknadi troškove postupka.

Protiv te presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija delimično osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena BB je ostavinskim rešenjem od 07.11.2017. godine oglašena za jedinog naslednika sada pok. GG, biv. iz ..., na zaostavštini koju između ostalog čine i sporne kp ... i ... u KO ..., na kojima je ostavilja upisana kao vlasnik prema listu nepokretnosti br ... KO .... Ostavilja GG je navedene katastarske parcele stekla po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju od 27.12.1993. godine od primaoca izdržavanja sada pok. DD, a ove parcele bile su i predmet pisanog zaveštanja DD od 07.07.2005. godine. Dana 01.03.1994. godine sačinjen je neoveren ugovor o kupoprodaji, pisan rukom, u kome je navedeno da DD prodaje šumaricu u mestu zvanom ... površine oko 30 ari. Navedeni su brojevi parcela ... (koji je precrtan) i ..., opisane su granice navedenih parcela i navedena kupoprodajna cena od 1.400 maraka. U ugovoru je navedeno da je cena isplaćena u celosti, cenu je isplatila ĐĐ (ćerka tužioca) i ugovoreno stupanje u državinu odmah. Navedeni ugovor je kao prodavac potpisao DD, a za kupca je navedeno da ugovor potpisuje otac AA. U prvostepenom postupku je kao dokaz pročitana službena beleška MUP-a PU Zaječar od 05.09.2016. godine i službena beleška MUP o obaveštenju primljenom od građana od istog datuma, i utvrđeno je da je sada pok. GG dala izjavu da je njen suprug sada pok. DD, prodao sporne parcele tužiocu pre više od 25 godina, a da nije postigla dogovor sa ovde tuženim VV oko seče na tim parcelama.

Kod ovako utrđenog činjeničnog stanja, prvostepenom presudom je usvojen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava svojine tužioca na sporni parcelama po osnovu održaja. Po oceni prvostepenog suda, ispunjeni su uslovi iz člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa i dosuđena mu je naknada štete u iznosu od 266.860,44 dinara, jer je utvrđeno da je na predmetnim parcelama seču šume izvršio tuženi VV, a po nalogu sada pok. GG, pa je na naknadu štete solidarno obavezana i tužena BB, kao njen pravni sledbenik, koja u smislu člana 222. Zakona o nasleđivanju odgovara za dugove ostavioca.

Pobijanom drugostepenom presudom ukinuta je prvostepena presuda u celosti i odbijen tužbeni zahtev tužioca. U drugostepenoj presudi je navedeno da je na tužiocu u smislu člana 231. ZPP bio teret dokazivanja bitnih činjenica u odnosu na pravo svojine na spornim parcelama. Po oceni drugostepenog suda tužilac nije priložio dokaze na osnovu kojih bi se moglo na pouzdan način utvrditi da je on iste kupio, da je stupio u njihovu državinu i da je bio savestan kupac. Ovakav zaključak drugostepeni sud izvodi i zbog toga, što se iz sadržine navedenog ugovora o kupoprodaji ne može zaključiti da li je kupac po tom ugovoru bio tužilac ili njegova ćerka ĐĐ koja je isplatila kupoprodajnu cenu, odnosno da li je predmetni ugovor potpisan od strane tužioca kao kupca ili od lica koje je kupac ovlastio, odnosno njegovog oca. Ovakav zaključak drugostepeni sud je izveo i na osnovu iskaza tužioca saslušanog u svojstvu stranke, koji je izjavio da su on i njegov otac 1993. godine kupili dve parcele koje se nalaze jedna pored druge, da je njegov otac sačinio kupoprodajni ugovor sa DD, da je bila ugovorena kupoprodajna cena od 1.000 maraka, da su kupoprodaji prisustvovala tri lica, koji u samom ugovoru nisu bili navedeni kao prisutni, da saslušani svedoci nisu potvrdili tužiočeve navode da je on kupac predmetnih nepokretnosti, kao i da iz skica parcela u spisima proizilazi da sporne parcele nisu susedne. Iz svega navedenog, drugostepeni sud zaključuje da predmetni ugovor o kupoprodaji od 01.03.1994. godine nije podoban za sticanje prava svojine, jer je suprotan odredbi člana 4. tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti, da ne sadrži sve bitne elemente ugovora o kupoprodaji pa se nisu stekli uslovi za njegovu konvalidaciju, i da nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine tužioca po osnovu održaja u smislu člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ovakva pravna argumentacija drugostepenog suda nije prihvatljiva. Naime, prema članu 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko- pravnih odnosa, savestan držalac nepokretne stvari, na kojoj drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Prema članu 72. istog zakona državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, a državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, i da se savesnost državine pretpostavlja.

Iz neoverenog ugovora o kupoprodaji od 01.03.1994. godine proizilazi da je tužilac iste godine stupio u državinu parcela i da je kupoprodajna ugovorena cena isplaćena u celosti, pri čemu, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nije od značaja činjenica da je kupoprodajnu cenu isplatila tužiočeva ćerka. U prilog zaključku da je tužilac navedenim ugovorom kupio sporne parcele je i službena beleška MUP-a od 05.09.2016. godine u kojoj sada pok. GG navodi da je njen muž prodao tužiocu sporne parcele.

Tužilac je dana 01.03.1994. godine sa pravnim prethodnikom tužene DD zaključio ugovor o kupoprodaji spornih parcela. U ugovoru je učestvovao i otac tužioca, a isplatu za parcele je izvršila ćerka tužioca koja je tada bila u mogućnosti da pomogne jer je bila dobrog imovnog stanja. Evidentno je da su parcele kupljene za tužioca. Sačinjen je pismeni ugovor koji nije overen a u ugovoru je konstatovano da je tužilac uveden u državinu parcela. Ta odredba ugovora ukazuje na savesnost tužioca u pogledu državine parcela, što je od posebnog značaja u oceni osnovanosti tužbenog zahteva tužioca u pogledu sticanja prava svojine na parcelama. Dalje, izvedeni dokazi ukazuju na činjenicu da je tužilac bio u državini spornih parcela a što je pravilno ocenio prvostepeni sud. Činjenica da je pravni prethodnik tužene DD naznačenim parcelama pre prodaje i to 27.12.1993. godine raspolagao ugovorom o doživotnom izdržavanju kao primalac izdržava zaključenim sa GG nije od značaja jer zaključenjem ugovora o doživotnom izdržavanju primalac izdržavanja i dalje zadržava svojinu na stvarima a predaja u svojinu davaoca izdržavanje se odlaže do smrti primaoca izdržavanja. Savesnost državine tužioca na spornim parcelama se pretpostavlja a na strani tužene BB je bila obaveza dokazivanja da to nije tačno. Na osnovu ugovora tužilac je uveden u državinu parcele, koristio je parcele pa shodno tome može se zaključiti da je postao vlasnik spornih parcela po osnovu održaja shodno članu 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Osim toga, činjenica je da je tužilac odmah nakon što je saznao za seču na predmetnim parcelama, pokrenuo krivični postupak protiv ovde tuženog VV. Iako je VV oslobođen, zato što tužilac nije dokazao da se u katastru vodi kao vlasnik naznačenih parcela, ne ukazuje na činjenicu da tužilac nije bio u državini spornih parcela. Stoga se ne može prihvatiti stav Apelacionog suda da je pravilan zaključak da nisu ispunjeni uslovi iz člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa da tužilac na predmetnim parcelama nije stekao pravo svojine održajem.

Na osnovu iznetog shodno članu 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

U odnosu na deo tužbenog zahteva tužioca za naknadu štete pravilno je drugostepeni sud zaključio da je zahtev neosnovan. Pored razloga koje je naveo drugostepeni sud, posebno je značajna činjenica da je seča šume na parcelama izvršena u toku 2016. godine. Sporne parcele su bile uknjižene na pravnog prethodnika tužene BB, GG. Tuženi VV je postupao po njenom nalogu i seču je izvršio u ime i za račun GG a ne za svoju korist. Posečena stabla sa parcele iskoristila je GG kao ogrevno drvo. Tu drvnu masu nije nasledila tužena BB jer je postala naslednik tek nakon smrti GG, a po rešenju notara od 07.11.2017. godine. Ta drvna masa nije ušla u ostavinsku masu koju je nasledila BB, pa stoga ona snodno članu 222. ZON i nije u obavezi da plati protivvrednost tog drveta jer naslednik odgovara za dugove i obaveze ostavioca do visine nasleđene imovine. Iz tih razloga revizija tužioca za taj deo drugostepene presude a u vezi postavljenog tužbenog zahteva za naknadu štete, je neosnovana.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odluku o troškovima postupka sud je doneo na osnovu člana 153. st. 1. i 2. i člana 165. stav 2. ZPP. Tužilac je u odnosu na tuženu BB delimično uspeo u sporu, pa mu sud priznaje i sledeće troškove i to: na ime stručnog sastava tužbe 6.000,00 dinara, na ime stručnog sastava jednog obrazloženog podneska 6.000,00 dinara, za stručni sastav žalbe 12.000,00 dinara, za zastupanje tužioca od advokata na pet održanih ročišta po 7.500,00 dinara, na ime stručnog sastava dve revizije iznos od po 18.000,00 dinara, po 13.800,00 dinara za sudsku taksu za tužbu, odluku i za žalbu, na ime dve takse za reviziju i odluku po reviziji po 29.600,00 dinara (koliko je i traženo) što sve ukupno čini iznos od 198.100,00 dinara, shodno važećoj AT i TT, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke. Deo u kome tužilac nije uspeo u sporu posebni troškovi nisu prouzrokovani.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić