U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, oboje iz ..., koje zastupa punomoćnik Bojan Dobrivojević, advokat iz ..., protiv tužene „Expobank“ AD Beograd, sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1229/20 od 11.02.2021. godine, na sednici održanoj 10.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1229/20 od 11.02.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 135/17 od 05.12.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno da je apsolutno ništav deo odredbe člana 1. ugovora o stambenom kreditu od ...2009. godine zaključenog između tužilaca i tužene, koji glasi: „...sa valutnom (CHF) klauzulom...“. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno da je apsolutno ništava odredba člana 3. stav 5. ugovora o stambenom kreditu od ...2009. godine zaključenog između tužioca i tužene u delu koji glasi: „...kao i u slučaju izmena poslovne politike banke i tržišnih okolnosti“. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilaca kojim su tražili da sud utvrdi da je apsolutno ništava odredba člana 3. stav 5. ugovora o stambenom kreditu od ...2009. godine zaključenog između tužilaca i tužene u delu koji glasi: „...u skladu sa promenama šestomesečnog CHF LIBOR-a i to na svakih šest meseci računajući od dana puštanja kredita u tečaj, na dan dospeća rate kredita...“. Stavom četvrtim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno da je apsolutno ništava odredba člana 3. stav 6. ugovora o stambenom kreditu od 22.09.2009. godine zaključenog između tužilaca i tužene, koja glasi: „Ugovorne strane su saglasne da promenu poslovne politike banke u delu promene kamatnih stopa mogu prouzrokovati promene i kroz/ili poremećaji na tržištu, izmene pozitivnih pravnih propisa, kao i druge okolnosti precizno definisane pojedinačnom odlukom nadležnih organa banke.Saglasnost klijenta za izmene navedene u ovom stavu, nalazi se u prilogu i čini sastavni deo ovog ugovora.“. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocima solidarno isplati troškove postupka u iznosu od 125.325,00 dinara. Stavom šestim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za oslobođenje od plaćanja sudske takse.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1229/20 od 11.02.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, četvtom i petom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene neosnovana.

U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. učinjenih pred drugostepenim sudom na koje se neosnovano ukazuje u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su zaključili ugovor o stambenom kreditu sa tuženom bankom, dana 22.09.2009. godine, kojim je banka odobrila klijentima-tužiocima namenski dugoročni kredit sa valutnom (CHF) klauzulom za kupovinu nepokretnosti, u iznosu od 91.597 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu banke na dan puštanja kredita u tečaj. Ugovor je zaključen sa promenljivom nominalnom kamatnom stopom koja je u momentu zaključenja ugovora iznosila šestomesečni CHF LIBOR plus 5% na godišnjem nivou, odnosno ukupno 5,405 na godišnjem nivou. Šestomesečni CHF LIBOR na datum zaključenja ugovora iznosio je 0,405%. Efektivna kamatna stopa prema planu otplate kredita iznosila je 5,57%, ugovoreno je da će tužioci sve plative iznose po ugovoru i tako dugovanu glavnicu i obračunatu kamatu otplaćivati blagovremeno, u potpunoj saglasnosti sa odredbama ugovora, a iznos svakog pojedinačnog anuiteta definisana je planom otplate kredita i svi mesečni anuiteti su izraženi u valuti CHF. Prema odredbi člana 3. stav 5. ugovora ugovorači su se saglasili da banka zadržava pravo da tokom trajanja ugovora prilagođava kamatnu stopu u skladu sa promenama šestomesečnog CHF LIBOR-a i to na svakih šest meseci, računajući od dana puštanja kredita u tečaj na dan dospeća rate kredita, kao i u slučaju izmene poslovne politike banke i tržnih okolnosti. Članom 3. stav 6. ugovoreno je da su stranke saglasne da promenu poslovne politike banke u delu promene kamatnih stopa mogu prouzrokovati promene ili poremećaj na tržištu, izmene pozitivnih pravnih propisa, kao i druge okolnosti precizno definisane pojedinačnom odlukom nadležnih organa banke i da se saglasnost klijenta za izmene navedene u tom stavu nalazi u prilogu i čini sastavni deo ugovora. U 2009. godini, u kojoj su stranke zaključile ugovor o kreditu sa valutnom CHF klauzulom, prosečni kurs dinara prema CHF valuti iznosio je 62,215, dok je u 2016. godini kada je podneta tužba u ovoj pravnoj stvari navedeni kurs iznosio 112,9060. Sadržinu ugovora o kreditu sačinjavala je isključivo tužena banka, odredbe nisu mogle biti menjane od strane tužilaca kao korisnika kredita, tako da se radi o ugovoru po pristupu. U periodu od dana zaključenja ugovora između stranaka do dana podnošenja tužbe došlo je u velikom stepenu (70,22%) do uvećanja kursa švajcarskog franka. Nema dokaza da li je  tužena banka dinarska sredstva koja je plasirala tužiocima pribavila posredstvom sopstvenog zaduženja CHF valuti, te da je pismenim obaveštenjem o tome izvestila tužioce na njima razumljiv način. Takođe nema dokaza da je pre zaključenja ugovora banka tužiocima dostavila potpunu pisanu informaciju o svim poslovnim rizicima i ekonomsko-finansijskim posledicama koje će nastati primenom CHF klauzule i ugovaranjem promenljive kamatne stope. Među strankama je bilo sporno da li su deo odredbe stava 1. ugovora o kreditu, koji se odnosi na ugovaranje valutne klauzule CHF, te ugovaranje promenljive kamatne stope shodno kriterijumima bliže navedenim članom 3. stav 5. i 6. ugovora ništavi ili je reč o punovažnim odredbama koje odražavaju izraz autonomije volje stranaka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenjujući odredbe pojedinačno navedenih članova Zakona o obligacionim odnosima, Zakona o zaštiti potrošača, Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, Zakona o deviznom poslovanju, koje je potpuno i jasno citirao, delimično usvojio tužbeni zahtev. Zaključio je da u slučaju zaključenja ugovora o kreditu sa dužim rokom izvršenja obaveze kao u konkretnom slučaju, banka ima pravo da valutnom klauzulom uspostavi efikasan mehanizam zaštite od mogućih ekonomskih pojava koje mogu dovesti do smanjenja vrednosti valute ugovora koje utemeljenje ima u odredbama članova 15. Zakona o obligacionim odnosima, članu 34. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju i odredbi člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, ali da valutna klauzula nije i ne može biti pravni osnov bogaćenja davaoca kredita na štetu korisnika kredita sticanjem nesrazmerne imovinske koristi, u odnosu na realnu tržišnu vrednost isplaćenog dinarskog iznosa kreditnih sredstava, zbog čega valutna klauzula može uživati sudsku zaštitu samo u slučaju kada se njenom primenom obezbeđuje očuvanje ekvivalentnosti uzajamnih davanja davaoca i korisnika kredita. Naveo je da se saglasnošću volja ugovornih strana osim valutne klauzule, kao sredstva očuvanja jednakosti uzajamnih davanja može konstituisati klauzula kojom će se preuzeti valutni rizik od strane banke prema njenom poveriocu, u celosti prebaciti na korisnika kredita i takva klauzula je moguća i pravno dopuštena kada se banka kao davalac kredita na međunarodnom tržištu zadužila u određenoj stranoj valuti i preuzela obavezu da im vraćanje primljenog iznosa po tom osnovu realizuje u istoj valuti. U tom slučaju je ovlašćena da tako pribavljena devizna sredstva neposredno ustupi potencijalnim korisnicima kredita i takav vid kreditiranja je dopušten saglasno odredbi člana 25. Zakona o deviznom poslovanju i tada se preuzeti valutni rizik od strane banke prema njenom poveriocu može voljom ugovornih strana pravno valjano prevaliti na korisnika kredita, a uslov za to je postojanje pisanog obaveštenja kojim je korisnik kredita pre zaključenja na njemu razumljiv način upoznat sa svim ekonomsko-finansijskim posledicama rizika koje će on preuzeti prihvatanjem takve ugovorne klauzule. Kako tužena banka, na kojoj je teret dokazivanja, nije dostavila pouzdan pisani dokaz na okolnost da je pre zaključenja spornog ugovora o kreditu indeksiranog primenom kursa švajcarskog franka potpuno i za prosečnog potrošača razumljivim jezikom pisanim putem informisala tužioce, kao korisnike kredita o svim poslovnim rizicima i ekonomskim posledicama koje preuzimaju, da se dinarski iznos njihovog dugovanja indeksira primenom kursa švajcarskog franka, ne može se reći da u konkretnom slučaju postoji obostrana autonomija volje u pogledu ugovaranja valutne klauzule. Neispunjenje navedenih uslova u trenutku zaključenja ugovora isključuje mogućnost sudske zaštite klauzule u indeksiranju duga, odnosno dinarskog duga korisnika kredita primenom kursa švajcarskog franka, jer je reč o nepravičnoj ugovornoj odredbi čijom primenom se narušava ekvivalentnost uzajamnih davanja davaoca i korisnika kredita, što je, u skladu sa odredbom člana 105. u vezi člana 103. ZPP, te pravilima iz člana 15. i 12. Zakona o obligacionim odnosima, čini ništavom. Takođe je utvrdio da su i ostale odredbe ugovora čija je ništavost utvrđena protivne imperativnim zakonskim propisima, pre svega ugovaranje promenljive kamatne stope u skladu sa izmenama poslovne politike banke i tržišnih okolnosti. Zaključio je da utvrđena ništavost pojedinih odredbi ugovora o kreditu o kojima je odlučeno u izreci nema automatski uticaj na punovažnost ostalih ugovornih odredbi, te njihova ništavost ne povlači za sobom ništavost samog ugovora, jer mogućnost opstanka ugovora o kreditu i nakon utvrđene ništavosti klauzule o indeksiranju dinarskog duga primenom kursa švajcarskog franka iz stava 1. ugovora ima osnov u analognoj primeni odredbe člana 106. Zakona o obligacionim odnosima i njenog ciljnog tumačenja u skladu sa načelom savesnosti i poštenja jednake vrednosti davanja i dužnosti ispunjenja obaveze, jer se mora obezbediti opstanak ugovora o kreditu u skladu sa opredeljujućim ciljem njegovog zaključenja i opštepoznatom uverenju da bi davalac i korisnik kredita zaključili ugovor sa valutnom klauzulom u evrima da su znali da ugovorna klauzula o indeksaciji dinarskog duga primenom kursa švajcarskog franka neće uživati sudsku zaštitu. Drugostepeni sud je u potpunosti prihvatio razloge prvostepenog suda i potvrdio prvostepenu presudu.

S obzirom da je Vrhovni kasacioni sud 02.04.2019. godine usvojio pravno shvatanje o valutnoj klauzuli i da su Zakonom o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima („Službeni glasnik RS“, br. 31/2019) koji je stupio na snagu 07.05.2019. godine uređena pojedina pitanja vezano za takozvanu valutnu klauzulu, gde je članom 6. ostavljen rok banci od 30 dana od stupanja na snagu zakona da korisniku dostavi ponudu za zaključenje ugovora o konverziji kredita pod uslovima kako je to zakonom propisano, a članom 7. ostavljen je rok od 30 dana korisniku od dana prijema dokumenata iz člana 6. ovog zakona, da o tome obavesti banku i sa bankom zaključi ugovor o konverziji, dok su pravne posledice zaključenog ugovora o konverziji propisane članom 8, a prema članu 9. ako se ne prihvati konverzija po isteku zakonskih rokova prekinuti postupci se nastavljaju, to je Vrhovni kasacioni sud imao u vidu da u konkretnom slučaju nije došlo do zaključenja ugovora o konverziji kredita, što proizlazi iz podneska tužene banke od 27.08.2019. godine kojim je izvestila prvostepeni sud da je 06.06.2019. godine tužiocima uputila ponudu za zaključenje ugovora o konverziji koji u roku od 30 dana od dana prijema ponude nisu obavestili banku i sa bankom zaključili ugovor o konverziji, zbog čega je predložila nastavak prekinutog postupka.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluke nižestepenih sudova u usvajajućem delu, zasnovane su na pravilnoj primeni materijalnog prava, zbog čega se revizijom neosnovano ukazuje na suprotno.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pisanoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. ZOO). Međutim, ugovor o kreditu je izraz volje ugovornih strana zbog čega su davalac i korisnik kredita ovlašćeni da svojom voljom propišu i dodatne klauzule od značaja za način obračuna i otplatu kreditnih sredstava. Ugovor o kreditu se najčešće zaključuje kao formalni i formularni ugovor. Tekst ugovora je po pravilu, unapred sastavljen od strane davaoca kredita i nudi se korisniku kredita, koji može da ga prihvati ili ne, pa je banka kao davalac kredita u prednosti u odnosu na korisnika kredita, kao i zbog činjenice što se radi o finansijskoj organizaciji koja se profesionalno bavi kreditnim poslovima.

Banka je dužna da u postupku pregovaranja i zaključenja ugovora o kreditu prethodno upozna i nedvosmisleno pismeno upozori korisnika kredita o svim rizicima i ekonomskim posledicama koje će preuzeti zaključenjem ugovora. Obaveza takvog postupanja banke se zasniva na osnovnim načelima obligacionog prava – savesnosti i poštenja (član 12. ZOO), zabrane zloupotrebe prava (član 13.), zabrane stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja (član 14.), jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15.) i zabrani prouzrokovanja štete (član 16.). Osim toga, davalac kredita je dužan da pošteno postupa i potpuno informiše primaoca kredita shodno imperativnim odredbama Zakona o zaštiti potrošača („Službeni glasnik RS“, broj 79/05) koji je važio u vreme zaključenja predmetnog ugovora. Identična obaveza banke je propisana i sada važećim Zakonom o zaštiti potrošača („Službeni glasnik RS“, br. 62/2014, 6/2016 - dr. zakon i 44/2018 - dr. zakon). Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/2011 i 139/2014) konstituisano je opšte pravo korisnika kredita na obaveštavanje u skladu sa članom 13. i obaveza informisanja korisnika kredita u predugovornoj fazi prema članu 15. tog zakona. Zbog toga se saglasno svim navedenim zakonskim odredbama ceni i pravna valjanost ugovora o kreditu, odnosno njegovih pojedinih odredbi.

Nižestepeni sudovi su pravilno ocenili sve okolnosti koje su od uticaja na to da li su ugovorne odredbe predmetnog ugovora o stambenom kreditu jasne i razumljive, da li podležu ili ne oceni nepoštenosti, te da li postoji očigledna nesrazmerna razlika između obaveze koju su tužioci preuzeli po ugovoru o kreditu i dinarskog iznosa koji je tužiocima dat od strane banke 2009. godine, zbog čega su suprotno navodima revizije, pravilno utvrdili ništavost odredbe člana 1. Ugovora o stambenom kreditu kojom je banka odobrila klijentu-tužiocima namenski dugoročni kredit „sa valutnom (CHF) klauzulom“. Takođe je pravilno utvrđena ništavost i odredbi člana 3. stav 5. i 6. Ugovora o stambenom kreditu kojima je regulisana jednostrana izmena ugovorene kamatne stope od strane tužene u skladu sa izmenama poslovne politike banke i tržišnih okolnosti, promene i poremećaja na tržištu, izmena pozitivnih pravnih propisa i drugih precizno definisanih okolnosti pojedinačnom odlukom nadležnih organa banke. I po oceni revizijskog suda, visina kamate je učinjena zavisnom od promenljivih parametara koji nisu zvanično objavljeni, a čija je priroda takva da na njih može uticati samo jedna strana, u ovom slučaju tužena. Ovakve ugovorne odredbe su suprotne čl. 46. i 47. ZOO jer nisu određene ni odredive, a ugovorene su na štetu korisnika kredita kao slabije ugovorne strane. Što se tiče valutne CHF klauzule, tužioci su tokom postupka isticali razloge ništavosti ovog ugovora u vezi sa tim, a koje su sudovi precizno, podrobno i jasno cenili imajući u vidu da je od zaključenja ugovora 2009. godine pa do podnošenja tužbe 2016. godine, došlo do enormnog rasta CHF u odnosu na valutu evro i dinar. Osnovna funkcija ugovaranja valutne klauzule je očuvanje ekvivalentnosti uzajamnih davanja i to je jednaka tržišna vrednost plasiranih kreditnih sredstava u odnosu na vraćeni iznos dinarskog duga. Valutna klauzula nije i ne može da bude pravni osnov bogaćenja davaoca kredita – banke na štetu korisnika kredita, sticanjem nesrazmerne imovinske koristi u odnosu na realnu tržišnu vrednost plaćenog dinarskog iznosa kreditnih sredstava.

Saglasnom voljom ugovornih strana se osim valutne klauzule kao sredstva očuvanja jednakosti uzajamnih davanja, može konstituisati i klauzula kojom će se preuzeti valutni rizik banke, prema njenom poveriocu i prevaliti na korisnika kredita, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi. Takva klauzula je moguća i pravno dopuštena kada se banka davalac kredita na međunarodnom tržištu zadužila u određenoj stranoj valuti i preuzela obavezu da i vraćanje primljenog iznosa po tom osnovu realizuje u istoj valuti. U tom slučaju banka je ovlašćena da tako pribavljena devizna sredstava neposredno ustupi potencijalnim korisnicima kredita. Ovakav vid kreditiranja je dopušten saglasno odredbi člana 25. Zakona o deviznom poslovanju. Navedeno se može ugovoriti kada se pravnom licu i preduzetniku obezbeđuje plaćanje uvoza robe i usluga iz inostranstva (stav 1.) ili kada se fizičkom licu omogućava kupovina nepokretnosti u zemlji (stav 2.). Banka je ovlašćena i da pribavljena devizna sredstva na međunarodnom tržištu ponudi domaćim pravnim i fizičkim licima i u dinarskoj protivvrednosti. U tom slučaju transfer deviznog iznosa u dinarski dug se vrši po važećem srednjem kursu te valute na dan zaključenja ugovora o kreditu uz obavezu vraćanja primljenog u dinarima – valuti plaćanja, obračunatog po srednjem kursu te iste valute. Tada se pruzeti valutni rizik od strane banke prema njenom poveriocu može voljom ugovornih strana pravno valjano prevaliti na korisnika kredita, ali je uslov za to postojanje pisanog obaveštenja kojim je korisnik kredita pre zaključenja ugovora, na njemu razumljiv način, upoznat sa svim ekonomsko-finansijskim posledicama rizika koje će preuzeti prihvatanjem takve ugovorne klauzule.

Banke, kao profesionalne organizacije koje se bave kreditnim poslovima, kao davaoci kredita indeksiranih primenom kursa švajcarskog franka mogle su, prema opštepoznatim okolnostima koje se tiču deviznog poslovanja, morale predvideti enormni rast kursa te valute. Šta više, one su imale izvesno saznanje da će nagli skok kursa švajcarskog franka nastupiti tokom 2008. godine. Iz tih razloga, a shodno navedenim osnovnim načelima Zakona o obligacionim odnosima i imperativnim odredbama Zakona o zaštiti potrošača i Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, banke su kao organizacije sa posebnim stepenom finansijskog znanja i obaveze profesionalnog obavljanja delatnosti kreditiranja bile dužne da pre zaključenja spornih ugovora o kreditima indeksiranih primenom kursa švajcarskog franka potpuno i za prosečnog potrošača razumljivim jezikom pisanim putem informišu korisnike kredita o svim poslovnim rizicima i ekonomskim posledicama koje preuzimaju pristajanjem da se dinarski iznos njihovog dugovanja indeksira primenom kursa švajcarskog franka. U protivnom, neispunjenjem navedenih uslova u trenutku zaključenja ugovora isključuje se i mogućnost sudske zaštite klauzule o indeksiranju dinarskog duga korisnika kredita primenom kursa švajcarskog franka. To je nepravična ugovorna odredba čijom bi se primenom narušila ekvivalentnost uzajamnih davanja davaoca i korisnika kredita, što je saglasno odredbi čl. 105. u vezi čl. 103. ZOO čini ništavom.

Teret dokazivanja je na tuženoj banci kao ekonomski jačoj ugovornoj strani, da su informacije o ekonomsko-finansijskim posledicama rizika prihvatanja navedene ugovorne klauzule dostavljene u pisanoj formi korisniku kredita, kao i činjenica da se banka kao davalac kredita na međunarodnom tržištu zadužila u određenoj stranoj valuti i preuzela obavezu vraćanja primljenog iznosa u istoj valuti, što tužena banka u konkretnom slučaju nije dokazala, odnosno nije sudu pružila dokaze kojim bi potvrdila svoje postupanje u skladu sa navedenim obavezama. I u slučaju da izvor plasiranih dinarskih sredstava nije rezultat prethodnog zaduženja banke u ugovorom opredeljenoj valuti (švajcarski franci), već se kurs te valute primenjuje samo kao ugovorom opredeljeni način indeksiranja plasiranih dinarskih sredstava, uslov punovažnosti ugovorne klauzule o indeksaciji dinarskog duga primenom kursa švajcarskog franka je dostavljanje obaveštenja korisniku kredita u pisanoj formi, koje mora da sadrži upozorenje na mogući rast kursa švajcarskog franka koji je banka kao specijalizovana finansijska organizacija mogla i morala predvideti i o tome upoznati korisnika kredita pre zaključenja ugovora što je u konkretnom slučaju izostalo. Utvrđena ništavost odredbe ugovora o kreditu o indeksaciji plasiranih dinarskih iznosa kredita primenom kursta švajcarskog franka nema automatskog uticaja na punovažnost preostalih ugovornih odredbi. To znači da ništavost takve klauzule nema za posledicu automasku ništavost celog ugovora o kreditu. Naprotiv, ugovor će proizvoditi pravno valjana dejstva i nakon utvrđene ništavosti odredbe o indeksiranju dinarskog duga kredita primenom kursa švajcarskog franka. Ovo je iz tog razloga što preostale ugovorne odredbe sadrže sve bitne elemente ugovora o kreditu propisane odredbom čl. 1065. Zakona o obligacionim odnosima. One su pravno obavezujuće za ugovorne strane ukoliko se njihovom primenom ne osujećuje cilj zbog koga je ugovor zaključen. Time se realizuje ostvarenje željenog cilja ugovornih strana da zaključenjem ugovora o kreditu obezbede zadovoljenje sopstvenih interesa zasnovanih u pravno dopuštenom načinu očuvanja ekvivalentnosti njihovih uzajamnih davanja. Tako se saglasno odredbi čl. 18. Ustava obezbeđuje i neposredna primena opšte prihvaćenog međunarodnog standarda pravičnog očuvanja i izvršenja ugovorom ustanovljenih obaveza. Iz svega napred navedenog proizlazi da je neosnovano ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu materijalnog prav

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić