Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio posebnu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešeno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobojanu presudu na osnovu člana 408. i 403. stav 2. tačka 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je izjavljena revizija dozvoljena ali da je neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti a bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. navodno učinjena u postupku pred drugostepenim sudom na koju ukazuje revizija nije osnov za izjavljivanje revizije po članu 407. ZPP kao ni pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je vlasnik kp.br. .../... u površini od 5 ari kao i porodične stambene zgrade koja se nalazi na toj parceli a čija je površina u osnovi 86 m2. Tužilac AA je otac ostalim tužiocima kao i tuženom a tužilac AA i tuženi su 08.04.1983. godine zaključili ugovor o deobi i razvrgnuću zajednice koji su overili pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru pod Ov broj .../...od 08.05.1983. godine. Tim ugovorom se navodi da AA sa suprugom BB i troje maloletne dece sa jedne strane i tuženi DD sa druge strane zaključuju ugovor, pri čemu su ugovor potpisali tužilac AA i tuženi DD. U ugovoru je takođe navedeno da su tužilac AA i tuženi kao njegov sin živeli u zajedničkom domaćinstvu te da se ugovorom vrši razvrgnuće imovinske zajednice tako da tužiocu pripadaju određene nepokretnosti dok tuženom pripada kuća površine 36 m2 kao i kp.br. .../... u površini od 4,64 ara a na kojoj se kuća nalazi s tim što je tada to bila štala površine 36 m2. Ovaj ugovor je zaključen kako bi tuženi ostvario određena statusna prava i u tom trenutku mu je bilo neophodno da bude vlasnik nekih nepokretnosti zbog čega mu je otac i poklonio iste kako bi mu pomogao u ostvarivanju tih statusnih prava. Tuženi nikada nije bio u državini predmetnih nepokretnosti, u kući koja je predmet ugovora živi tužilac sa ostalom decom s tim što je prvobitni objekat koji je po nameni bio štala u međuvremenu prepravljen, odnosno dograđen je, i sada predstavlja kuću sa površinom u osnovi od 80 m2.

U ovoj parnici tužioci traže da se utvrdi ništavost navedenog ugovora a prvostepeni sud zaključuje da je navedeni ugovor u stvari ugovor o poklonu i da on ispunjava formalne uslove za takav ugovor a motivi za zaključenje ugovora u konkretnom slučaju ne utiču na njegovu punovažnost s tim što pobuda koja je pomenuta ne može se smatrati nedozvoljenom jer nije protivna prinudnim propisima pa je zbog svega toga tužbeni zahtev primenom člana 53. ZOO odbijen. Međutim, drugostepeni sud smatra da je ugovor ništav primenom člana 52. ZOO s obzirom da je u konkretnom slučaju motiv zaključenja ugovora, kao dobročinog i pravnog posla, bitan za njegou punovažnost.

Zakonom o nasleđivanju („Službeni glasnik SRS“ 52/74) koji se primenjivao u vreme kada je zaključen sporni ugovor u članu 107. je propisano da ustupanje i raspodele imovine za života je punovažno samo ako su se sa tim saglasila sva deca i drugi potomci ustupiočevi koji će po zakonu biti pozvani da naslede njegovu zaostavštinu. Članom 110. istog zakona je propisano da ako se sa ustupljenom i raspodeljenom imovinom nije saglasio koji naslednik onda se delovi imovine koji su ustupljeni ostalim naslednicima smatraju kao poklon. Imajući u vidu navedeno pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da se sporni ugovor u konkretnom slučaju ne može smatrati ugovorom o raspodeli imovine za života nego ugovorom o poklonu. Pozitivno zakonodavstvo ne reguliše ugovor o poklonu pa se na te ugovore primenjuju pravna pravila Građanskog zakonika za Knjaževstvo Srbiju iz 1844. godine a u skladu sa Zakonom o nevažnosti prava i propisa donetih pre 06. aprila 1941. godine. S obzirom da ova pravna pravila ne sadrže posebne odredbe u vezi poništaja ugovora o poklonu na ta pitanja primenjuju se odredbe ZOO („Službeni list SFRJ“ broj 29/78) a koja regulišu osnov pravnog posla. Odredbama člana 51. do 53. ZOO je propisano da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov, da je osnov nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, da se pretpostavlja da obaveza ima osnov iako on nije izražen a ako osnov ne postoji i nedopušten je ugovor je ništav kao i da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču nanjegovu punovažnost ali ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati ugovor će biti bez dejstva. Ugovor bez naknade nema pravno dejstvo i kad drugi ugovorač nije znao da je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača. U konkrtnom slučaju, a kako je to nesumnjivo utvrđeno, cilj ugovora o poklonu nije bio sticanje imovine na strani poklonoprimca već ostvarivanje drugih statusnih prava tog lica. To znači da bez sticanja imovine po spornom ugovoru, a kako je to utvrđeno u nižestepenom postupku, tuženi ne bi ostvario određena statusna prava pa se zaključenje ovog ugovora praktično javlja u cilju izigravanja propisa koji regulišu statusna prava. Samim tim takav ugovor nije u skladu sa pozitivnim propisima pa je otuda i pobuda za njegovo zaključenje bila nedopuštena. Iz toga proizilazi da je pravilno zaključio drugostepeni sud da je u konkrtnom slučaju iz napred navedenih razloga ugovor o poklonu ništav.

Kada se ima u vidu napred navedeno ne mogu se prihvatiti navodi iz revizije da je ugovor o poklonu punovažan jer je zaključen u propisnoj formi a da u konkretnom slučaju pobuda za zaključenje istog, pri čemu i revizija ne spori o kojoj se pobudi radilo, nije bila protivna prinudnim propisima. Sve su to razlozi zbog kojih je i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić