U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod TP „Dragačevo“ AD Inđija, pa je njegov poslodavac, pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Inđiji P1 314/05 od 21.06.2017. godine, obavezan da mu isplati minimalnu zaradu za period od 01.10.2001. godine do 31.10.2006. godine, u iznosu od ukupno 334.184,80 dinara, sa pripadajućom kamatom od dospelosti svakog obroka do isplate i parnične troškove od 145.564,00 dinara. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I 1566/08 od 10.03.2008. godine, radi naplate predmetnog potraživanja tužioca, određeno je izvršenje prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika – dvosobnog stana na prvom spratu stambene zgrade u ..., u ulici ... broj ..., na k.p. ..., upisan u l.n. ..., K.O. ... i zabeležbom rešenja o izvršenju u katastru. Izvršni sud je dostavio to rešenje, radi upisa zabeležbe iz rešenja Službi za katastar nepokretnosti u Beogradu 17.03.2008. godine, a zahtev je zaveden pod brojem ...-...-...- .../... . Upis zabeležbe rešenja o izvršenju I 1566/08 od 10.03.2008. godine, dozvoljen je rešenjem Službe za katastar nepokretnosti u Beogradu broj ...-...-...-.../... od 06.07.2010. godine, a izvršenje nije sprovedeno, jer je nad izvršnim dužnikom, rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 215/10 od 23.03.2010. gdoine, otvoren stečaj. Tužilac je u stečaju prijavio svoje potraživanje po rešenju o izvršenju I 1566/08, kao razlučno potraživanje, sa pravom na odvojeno namirenje na nepokretnosti dužnika iz l.n. ... K.O. ... . Zaključkom stečajnog sudije od 06.07.2010. godine, tužiocu je priznato stečajno potraživanje u trećem isplatnom redu u iznosu od 1.067.127,00 dinara (glavnica po izvršnoj ispravi od 334.184,80 dinara, parnični troškovi od 145.564,96 dinara i troškovi izvršenja od 19.180,00 dinara, sa obračunatom zateznom kamatom do otvaranja stečaja). Osporeno mu je pravo na namirenje istog potraživanja na nepokretnosti stečajnog dužnika upisanoj u l.n. ... K.O. ..., pa je tužilac, kao poverilac, upućen na parnicu radi utvrđenja razlučnog prava. Presudom Privrednog suda u Beogradu p 14264/10 od 29.09.2011. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da on ima razlučno potraživanje sa pravom na odvojeno namirenje iz nepokretnosti stečajnog dužnika upisane u l.n. ... K.O. ... u iznosu od 1.566.059,00 dinara, sa zateznom kamatom od 23.03.2010. godine kao dana postupka stečaja do isplate, a tužiočeva žalba je odbijena presudom Privrednog apelacionog suda Pž 262/12 od 07.10.2012. godine. U tom postupku, drugostepena presuda je punomoćniku tužioca, advokatu Rajku Jasika iz ... dostavljena 21.11.2012. godine. Tužilac nije stekao pravo na odvojeno namirenje iz nepokretnosti dužnika na kojoj je dozvoljeno izvršenje jer je zabeležba izvršenja u javnu knjigu upisana posle otvaranja postupka stečaja. Rešenjem St 215/10 od 01.04.2011. godine, odobren je nacrt za glavnu deobu za tužioca, kao razlučnog poverioca koji u parnici utvrđuje svoje pravo, pa je rezervisan iznos od 622.200,00 dinara. Rešenjem Stečajnog suda od 15.07.2013. godine odobren je nacrt za naknadu deobu stečajne mase i utvrđena raspoloživa sredstva u iznosu od 1.065.531,83 dinara, pa je ta suma raspodeljena na stečajne poverioce trećeg isplatnog reda, svakom po 2.46% od utvrđenih potraživanja. Tužiočevo potraživanje je, sa uračunavanjem isplate po glavnoj deobi, utvrđeno u iznosu od 802.566,21 dinar i od toga mu je isplaćeno 2,46% ili 19.780,00 dinara. Rešenjem Stečajnog suda St 3118/11 od 30.09.2013. godine, zaključen je stečajni postupak nad stečajnom masom, naloženo je brisanje stečajne mase iz registra i time je postupak prema stečajnoj masi pravnosnažno okončan. Tužilac je tužbom tražio da sud tuženu obaveže da mu naknadi štetu koju je pretrpeo zbog nesavesnog i neblagovremenog rada njegovog organa imajući u vidu da je Služba za katastar nepokretnosti primila rešenje o izvršenju I 1566/08, sa zahtevom izvršnog suda za zabeležbu izvršenja u l.n. ... K.O. ..., 17.03.2008. godnie, a zabeležbu je dozvolila rešenjem od 06.07.2010. godine, posle otvaranja stečaja, zbog čega tužiocu nije priznato svojstvo razlučnog poverioca, sa pravom na odvojeno namirenje na nepokretnosti stečajnog dužnika upisanoj u l.n. ... K.O. ... .

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tuženu obavezao da tužiocu naknadi predmetnu štetu sa pripadajućom kamatom u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pošto je zaključio da nije osnovan prigovor zastarelosti jer je subjektivni trogodišnji rok iz člana 376. istog zakona počeo da teče 30.08.2013. godine kada je tužilac namiren u stečajnom postupku i kada je saznao za obim nastale štete, a taj rok nije istekao do podnošenja tužbe 02.12.2015. godine. Po mišljenju prvostepenog suda, nepostupanjem organa tužene, Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti, tužiocu je naneta šteta, jer je rešenje o izvršenju Službi za katastar nepokretnosti dostavljeno, od strane Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, 17.03.2008. godine, a upis zabeležbe izvršenja prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika izvršen je rešenjem od 06.07.2010. godine, nakon pokretanja stečajnog postupka (23.03.2010. godine), zbog čega, shodno odredbi člana 49. stav 3. Zakona o stečaju, tužilac nije stekao svojstvo razlučnog poverioca (jer razlučna prava stečena izvršenjem ili obezbeđenjem za poslednjih 60 dana pre otvaranja stečajnog postupka radi prinudnog namirenja ili obezbeđenja prestaju da važe i takvi poverioci nisu razlučni poverioci). Da je organ tužene postupio u zakonskom roku, po mišljenju prvostepenog suda, tužilac bi, kao razlučni poverilac ostvario svoje potraživanje, zbog čega postoji direktna uzročno- posledična veza između radnji organa tužene i štete koju je tužilac pretrpeo.

Drugostepeni sud je, pobijanom presudom, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca jer je zaključio da je prigovor zastarelosti potraživanja osnovan. Tužbu za naknadu štete tužilac je sudu podneo 02.12.2015. godine po proteku roka iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, od dana kada je presuda Pž 262/12 dostavljena njegovom punomoćniku, 21.11.2012. godine. Prijemom te odluke, tužilac je saznao da nema pravo na odvojeno namirenje i da mu sredstva koja su rezervisana rešenjem o zaključenju stečaja St 215/10 od 28.06.2011. godine (622.199,54 dinara) neće biti isplaćena, pa je tada saznao za štetu i odgovorno lice i mogao je da podnese tužbu za naknadu štete usled neostvarenja razlučnog prava. Po mišljenju drugostepenog suda, kada se ima u vidu da je predmet spora naknada štete zbog neostvarivanja razlučnog prava usled nepravilnog rada katastarskog organa po članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, isplata po naknadnoj deobi u stečajnom postupku ne utiče na računanje rokova zastarelosti.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je odluka drugostepenog suda pravilna.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta), u smislu odrebe člana 155. istog zakona. Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, pošto je tako propisano odredbom člana 376.stv 1. Zakona o obligacionim odnosima. Zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano, na osnovu odrdbe člana 361. istog Zakona.

U konkretnom slučaju, tužbeni zahtev tužioca u tužbi od 02.12.2015. godine za naknadu materijalne štete zasnovan je na činjenici da je tužilac pretrpeo štetu nesavesnim i neblagovremenim radom organa tuženog zbog kog tužiocu nije priznato potraživanje, kao razlučnom poveriocu, u stečajnom postupku Privrednog suda u Beogradu St 215/10, odnosno tužilac smatra da je tuženi odgovoran što mu Privredni sud u Beogradu, u stečajnom postupku, nije priznao pravo odvojenog namirenja, kao razlučnog poverioca, s obzirom da nije izvršen blagovremen upis zabeležbe rešenja o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I 1566/08 od 10.03.2008. godine. To da mu nije priznato svojstvo razlučnog poverioca, tužilac je saznao onda kada je njegov punomoćnik primio presudu Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž 262/12 od 17.10.2012. godine, kojom je odbijena kao neosnovana, njegova žalba i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 14264/10 od 29.09.2011. godine o odbijanju njegovog tužbenog zahteva za utvrđenje postojanja njegovog razlučnog potraživanja u iznosu od 1.566.059,00 dinara sa pripadajućom kamatom i pravom na odvojeno namirenje iz nepokretne imovine tuženog, dvosobnog stana broj ..., na prvom spratu zgrade u ulici ... broj ..., na k.p. ..., upisanoj u l.n. br. ... K.O. ... . Od tada pa do dana podnošenja tužbe sudu 02.12.2015. godine, prošlo je više od tri godine, a pošto se tužena, kao dužnik, pozvala na zastarelost, sledi da je potraživanje tužioca zastarelo, a time i njegovo pravo da zahteva ispunjenje obaveze tužene (član 360. stav 1. ZOO).

Neosnovani su navodi revizije tužioca da je on saznao za obim štete danom namirenja u stečajnom postupku 30.08.2013. godine i da je tada počeo da teče trogodišnji rok zastarelosti prema članu 376. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je tužilac tek tada saznao za visinu štete. Suprotno navodima revizije, predmet ovog spora nije naknada štete tužiocu zbog činjenice da njegovo potraživanje nije namireno u potpunosti u stečajnom postupku, već je predmet spora šteta koja je tužiocu pričinjena neblagovremenim upisom zabeležbe rešenja o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I 1566/08 od 10.03.2008. godine, na osnovu kog je tužilac imao mogućnost da stekne svojstvo razlučnog poverioca u stečajnom postupku Privrednog suda u Beogradu St 215/10. Razlučni poverioci nisu stečajni poverioci, već se, zahvaljujući svom razlučnom pravu kojim je pravovremeno obezbeđeno njihovo potraživanje iz nekog obligacionog odnosa, namiruju prema pravilima koja bi važila i da dužnik nije pao pod stečaj. Zbog toga, za računanje roka zastarevanja propisanog odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima nije bitna činjenica kada je okončan stečajni postupak, već je bitna činjenica kada je tužilac, kao oštećenik, saznao da nema svojstvo razlučnog poverioca, a to je bilo onda kada je primio presudu Pž 262/12 od 17.10.2012. godine. Usmislu odredbe člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac je, imao mogućnost da prvog dana po prijemu presude Privrednog suda Pž 262/12 od 17.10.2012. godine, koja je njegovom punomoćniku dostavljena 21.11.2012. godine, zahteva ispunjenje obaveze tužene na naknadu štete u iznosu od 1.566.059,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, a nije tako postupio, već je tužbu sudu podneo po proteku roka zastarevanja propisanog odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pošto zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, sledi da se tužena osnovano pozvala na zastarelost, u smislu odrebe člana 360. stav 1 i 3. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga su neosnovani navodi revizije da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta u smislu odredbe člana 153. stav 1. i 154. u vezi člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić