U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem direktora tuženog od 26.01.1996. godine tužiocu je dat u zakup stan broj ..., površine 101 m2, u ... ulici br. ... na ... spratu sa garažom u suterenu, površine 19,87 m2. Tužilac se sa porodicom uselio u ovaj stan, a 13.06.1997. godine zaključio je ugovor o otkupu stana, potom je 01.08.1997. godine zaključio i ugovor o otkupu garaže i svoje obaveze po ugovorima je u potpunosti izvršio. U ovom stanu tužilac je sa porodicom živeo do 2008. godine, kada se iselio, jer je pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 1882/1999 od 07.10.2005. godine utvrđeno da su ništavi ugovor o otkupu stana i ugovor o otkupu garaže koji je zaključen između tužioca i tuženog, dok je pravnosnažnom delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 3472/08 od 08.09.2008. godine obavezan tuženi AA da stan i garažu isprazni od svih lica i stvari i tako ispražnjene preda tužiocu BB u državinu na slobodno raspolaganje kao vlasniku. U postupku u kome je utvrđena ništavost ugovora o otkupu stana i garaže, utvrđeno je da je u trenutku raspolaganja predmetnim stanom jedini zemljišno knjižni vlasnik stana i garaže bio BB, koji je stan kupio od stambene zadruge „VV“ 1992. godine, a posle toga je tuženi stan kupio od nevlasnika SZ „GG“. Rešenje tuženog od 26.01.1996. godine je doneto protivno odredbama Pravilnika o stambenim odnosima.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je stav nižestepenih sudova da tužilac nema pravni osnov za sticanje u svojinu stana sa garažom, niti postoji osnov za isplatu traženog novčanog iznosa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je stav nižestepenih sudova da je rešenje tuženog od 26.01.1996. godine, kojim su tužiocu dati u zakup stan i garaža, doneto protivno Pravilniku o stambenim odnosima tuženog od 27.12.1994. godine koji je bio na snazi u vreme donošenja navedenog rešenja, a koji je u članu 54. propisivao da Upravni odbor Klinike može odlučiti da se nabavi određeni broj stanova koji će se dodeljivati neophodnim kadrovima, dok je član 55. propisivao da odluku o dodeli stanova na korišćenje iz člana 54. Pravilnika donosi direktor Klinike na osnovu rang liste koju utvrđuje Komisija imenovana od strane direktora, a rang lista se sačinjava na osnovu osam propisanih kriterijuma. U konkretnom slučaju u postupku donošenja rešenja od 26.01.1996. godine nisu poštovane navedene odredbe, jer je upravo sam tužilac, samo uz dozvolu tadašnjeg direktora Klinike, putem Agencije za nekretnine „DD“ odabrao predmetni stan, razgledao ga i izvestio direktora Klinike da mu odgovara, posle čega je stan dat tužiocu u zakup, kao i garaža, iako po navedenom opštem aktu tuženog uopšte nije postojala mogućnost davanja u zakup garaže. Na osnovu ovakvog rešenja, tužilac je sa tuženim zaključio prvo ugovor o zakupu, a potom i ugovor o otkupu stana i garaže, na kojima je nosilac prava svojine bilo treće lice, što je utvrđeno pravosnažnom sudskom odlukom. Stoga tužilac neosnovano traži da mu tuženi preda u svojinu stan i garažu ili isplati njihovu protivvrednost, jer ne može da zahteva izvršenje ovakvog rešenja, s obzirom da se u smislu člana 122. Zakona o obligacionim odnosima, koji se ovde primenjuje po analogiji, prigovor neispunjenja ugovora može isticati samo kod ugovora koji proizvode pravno dejstvo, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Osim toga, tužilac svoj zahtev zasniva na tvrdnji, što navodi i u reviziji, da mu je tuženi prouzrokovao štetu, jer mu je prodao tuđe nepokretnosti. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ovi navodi nisu osnovani, zato što je tužilac bio aktivni učesnik postupka nalaženja stana koji će mu se dati u zakup, koji je i odabrao, zbog čega je upravo on morao izvršiti i dostupne provere s tim u vezi, pa da je to uradio mogao je utvrditi zemljišnoknjižno stanje u pogledu tog stana na kome je kao vlasnik tada bila upisana Stambena zadruga „VV“ po rešenju Dn …, a osim toga mogao je utvrditi da se upisani zemljišnoknjižni vlasnik ne pojavljuje u ulozi prodavca u ugovoru po kome je tuženi kupio taj stan, što će sve kasnije biti razlozi za proglašenje ništavim ugovora o otkupu stana i garaže. Takođe, tužilac je nesumnjivo posle zaključenja ugovora o otkupu stana i garaže i njegove overe 13.06.1997. godine znao da je sporno pitanje vlasništva tuženog, zato što nije mogao da upiše svoje pravo svojine na osnovu ugovora o otkupu, ali prema tuženom do ove tužbe (02.02.2009. godine) nije postavio nikakav zahtev. Imajući ovo u vidu nisu ispunjeni uslovi propisani članom 108. Zakona o obligacionim odnosima za odgovornost tuženog usled zaključenja ništavih ugovora, odnosno nema uslova za naknadu štete u smislu člana 185. Zakona o obligacionim odnosima.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić