Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. ZPP, sa predlogom da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom zbog potrebe usaglašavanja sudske prakse, a radi razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana.

Tužioci su dali odgovor na reviziju sa predlogom da se revizija odbaci kao nedozvoljena, jer ne postoji potreba za usaglašavanjem sudske prakse, zahtevajući troškove sastava odgovora na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20), jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, u odnosu na predmet tražene sudske zaštite i razloge zbog kojih su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev tužilaca, kao i navode revizije tužene. Stoga je Vrhovni kasacioni sud prihvatio da odlučuje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci imaju zasnovan pretplatnički odnos sa tuženim, kao potrošači električne energije iz kategorije domaćinstva, za nepokretnosti koje se nalaze u ..., po kom osnovu im je tuženi redovno ispostavljao račune u okviru kojih je pored utrošene elektične energije i ostalih naknada, tarifirao i tzv. ''trošak garantovanog snabdevača'' u iznosu od 132,76 dinara. Tužioci u ovoj parnici zahtevaju od tuženog da im na ime sticanja bez osnova zbog protivzakonite naplate troškova izdavanja i slanja računa i info-centra isplati po 5.998,05 dinara, za period od 21.09.2014. godine kao dana početka primene Zakona o zaštiti potrošača, pa do 20.03.2018. godine, kao dana podnošenja pojedinačnih tužbi. Sporno je među parničnim strankama pravo i osnov tuženog da od tužilaca naplaćuje troškove garantovanog snabdevača, kroz koje troškove je naplaćivao i troškove izdavanja i slanja računa i info-centra. Tuženi nije osporio da je te troškove naplaćivao, ali tvrdi da je to radio u skladu sa Zakonom o energetici, a da je trošak garantovanog snabdevača sastavni deo cene električne energije po metodologiji za određivanje cena električne energije za garantovano snabdevanje.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi zaključuju da tužioci osnovano potražuju dosuđene iznose na ime sticanja bez osnova za traženi period, jer im je tuženi u okviru izdatog računa, pored utrošene električne energije i ostalih naknada, tarifirao i tzv. ''trošak garantovanog snabdevača'' u kome su sadržani troškovi izdavanja, slanja računa i info-centra, a koje je bio dužan da besplatno obezbedi potrošaču, u smislu člana 195. stav 1. tačka 8. Zakona o energetici i člana 12. stav 1. Zakona o zaštiti potrošača.

Osnovano se revizijom tužene ukazuje da je pravno stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, pitanje utvrđivanja jedinstvene cene električne energije, počev od nadležnosti organa ili tela koja o tome odlučuju, postupak, način obračuna, tarife i drugo, pa sve do njene naplate na osnovu izdatog računa korisniku, regulisano je zakonom i podzakonskim aktima iz oblasti energetike.

Prema odredbama Zakona o energetici (''Službeni glasnik RS'' br. 145/2014, 95/18 - dr.zakon i 40/2021), garantovano snabdevanje je javna usluga kojom se osigurava pravo domaćinstva i malih kupaca na snabdevanje električnom energijom, propisanih karakteristika na teritoriji Republike Srbije po razumnim, jasno uporedivim, transparentnim i nediskriminatornim cenama, a kupac iz kategorije domaćinstva je krajnji kupac koji kupuje električnu energiju ili prirodni gas za potrošnju svog domaćinstva i za zajedničku potrošnju domaćinstva, isključujući obavljanje komercijalnih ili profesionalnih delatnosti (član 2. stav 1. tačka 11. i 33.). Agencija za energetiku Republike Srbije, je jedino regulatorno telo za oblast energetike osnovano u cilju unapređivanja i usmeravanja razvoja tržišta električne energije i prirodnog gasa na principima nediskriminacije i efikasne konkurencije, stvaranje stabilnog regulatornog okvira, kao i za obavljanje drugih poslova utvrđenih ovim zakonom, samostalan je pravni subjekt i nezavisno od organa izvršne vlasti u obavljanju svojih poslova, kao i od drugih državnih organa i organizacija, pravnih i fizičkih lica, koja se bave energetskim delatnostima, nezavisno donosi odluke, samostalno raspolaže finansijskim sredstvima odobrenim finansijskim planom i obezbeđuje stručne kapacitete neophodne za obavljanje zakonom utvrđenih poslova (član 38. stav 1. i 2.); donosi metodologije, između ostalog i za određivanje cene električne energije za garantovano snabdevanje u skladu sa ovim zakonom (član 50. stav 1. tačka 5); da su cene energije, energenata i usluga koje pružaju energetski subjekti u obavljanju energetske delatnosti slobodne, osim ukoliko je drugačije uređeno ovim zakonom, te da pored taksativno navedenih, mogu biti regulisane i cene elektične energije za garantovano snabdevanje (član 88. stav 1. i 3.); da se regulisane cene iz prethodne zakonske odredbe određuju na osnovu metodologije koje donosi Agencija (član 90. stav 1.).

Odlukom o regulisanoj ceni električne energije za snabdevanje domaćinstava i malih kupaca na teritoriji Republike Srbije, donetom uz saglasnost Agencije za energetiku Republike Srbije, utvrđena je regulisana cena električne energije za snabdevanje domaćinstava i malih kupaca na teritoriji RS, a koja sadrži i elemenat „trošak javnog snabdevača“. Metodologije za određivanje cene električne energije za garantovano snabdevanje donosi Agencija u skladu sa zakonom. Prema odredbi člana VII 4 Metodologije za određivanje cene električne energije za javno snabdevanje, propisano je da se za tarifni elemenat „mesto isporuke“, utvrđuje tarifa „trošak garantovanog snabdevača“, a Metodologijom nije određeno šta obuhvata taj trošak, već samo iznos koji se naplaćuje u istom mesečnom iznosu za svako mesto isporuke, odnosno brojilo.

Kako iz navedenih materijalno-pravnih odredbi proizlazi da je ''trošak garantovanog snabdevača'', sastavni deo cene električne energije utvrđene u skladu sa zakonom i važećom Metodologijom za određivanje cene električne energije za garantovano snabdevanje, a ne trošak koji se posebno zaračunava i naplaćuje kupcu električne energije mimo utvrđene cene električne energije, to su pobijane nižestepene presude morale biti preinačene, a tužbeni zahtev tužilaca odbijen.

Tuženom, koji je uspeo u postupku po reviziji, na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. pripadaju traženi troškovi celog postupka od ukupno 29.898,00 dinara i to: za sastav revizije od strane advokata 18.000,00 dinara, takse na reviziju 4.759,00 i odluku po reviziji 7.139,00, sve po važećoj AT i TT.

Zahtev tužilaca za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju, odbijen je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer to nisu troškovi potrebni radi vođenja ove parnice.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić